Razvoj

 RAZVOJ

           Na prostoru gde se sreću padine Suvobora, Bukulje i Rudnika, na desnoj obali  reke Kačer (nadmorska visina  oko 220 metara) nalazi se Belanovica. Razvijala se u ataru sela Kalanjevaca, oko prvih tamošnjih mehana i kafana, uzduž seoskog puta i paralelno sa potokom koji utiče u Kačer. Pominje se i u srednjem veku pod sličnim imenom, da bi kasnije jedan zaselak Kalanjevaca dobio naziv Belanovica.  Prvi put  pomenuta je 1476. godine, kada je opustela jer je stanovništvo pobeglo  usled turske okupacije .

          Nastala  na teritoriji sela Kalanjevci koje je još 1820. godine imalo dućan,  i vrlo brzo postaje središte za okolna sela Živkovce, Poljanice, Šutce, Bosutu, Dragolj, Trudelj i Kozelj. Kalanjevci su pre, oko 1886.godine, bili opština i centar ovih sela, a sada je po­li­tički primat preuzela  Belanovica.  A pošto se nalazila na važnom putnom pravcu koji je vodio od Rudnika kroz Kačer i preko Vagana za Beograd to se u njoj nalazio i konak, u mehani koja je jedna od najstarijih kuća u naselju, i bio pogodan za kiridžije koje su tu noćevale. Zna se da je prvi privredni objekat bila mehana  uz put za Rudnik i da su prvi dućan Kalanjevci dobili još 1820.Naovom putu mehana je činila jezgro u koje se stalno doseljavalo stanovništvo te je kasnije i podignuta opštinska sudnica, crkva i  škola.
         Jačanjem i razvojem sela Kalanjevci, razvijala se i Belanovica koja je sa podizanjem privrednog i društvenog centra, zajedno sa stambenim objektima, dobila i vašar 1893. godine.          Prvi poznat kmet  u Kalanjevcima, posle Drugog srpskog ustanka bio je Pavle Gavrilović koji se dugo zadržao u tom zvanju kmeta. Posle njega predsednik kalanjevačke opštine od nekoliko sela bili su: 1880 Milutin Mijailović,  1891. Radomir Raka Mirić,  1907. Mil. Marković, 1908 Milosav Simić, 1914. Vladimir Mirić koji je bio sve vreme rata, mada je i sam bio na Solunskom frontu do novembra 1918, 1920 Radovan Kolaković.

        U razvoju Belanovice izdvajaju se tri faze. Prva obuhvata stanje naselja kao saseoka sela Kalanjevci i stvaranje prvog privrednog jezgra i društvenog centra naselja. Druga faza nastaje izdvajenje Belanovice od Kalanjevaca u samostalno naselje sa zasebnim atarom od 1904. i Treća faza u razvoju je posle Drugog svetskog rata.
          Ratne prilike usporavaju razvoj Belanovice a posle Prvog svetskog rata stvara se nova  varošica zapadno , Ljig, koji postaje administrativni centar  proglašenjem za varošicu 1922. godine. Od tada se smanjuje gravitaciono područje Belanovice i smanjuje intenzitet razvoja. Pokušaj da kroz osnivanje Društva za unapređenje Belanovice 1924. kada se gradi parno kupatilo, osniva Kulturno prosvetno društvo, biblioteka sa čitaonicom, Sportsko društvo „Kačer“ i pored nekoliko trgovina i zanata, otvaranju mlina i ciglane, ne dovodi do većeg privrednog razvoja.
    Bilo je više pokušaja da se Belanovica proglasi varošicom ali bez uspeha. Majski prevrat i smena dinastije Obrenović u kraljevini Srbiji na samom početku XX veka imali su sudbonosni uticaj na Belanovicu. Tako 6. januara 1904. godine, Radomir  Raka Mirić, iz Kalanjevaca, narodni poslanik radikalne stranke koja je u Kačeru imala značajno uporište, uspeo je da kod tadašnje vlasti izdejstvuje proglašenje Belanovice za varošicu.
    Ukaz o tome objavljen je u „Srpskim novinama”, službenom glasniku Kraljevine Srbije, od 05. januara 1904. godine. U tom dokumentu, koji je potpisao Kralj Petar Prvi Karađorđević, piše:
                 Mi, Petar I, po milosti Božjoj i volji narodnoj, Kralj Srbije, na predlog našeg ministra unutrašnjih dela, a na osnovu člana 6. Zakona o mestima, rešili smo i rešavamo da se zaselak Belanovica, koji postoji u ataru sela Kalanjevci u srezu kačerskom okruga rudničkog, po izraženoj želji njenih stanovnika proglasi za varošicu pod istim nazivom Belanovica, s tim da ova varošica ostane i dalje u sastavu sadašnje opštine kalanjevačke, u istom srezu i okrugu. Naš ministar unutrašnjih dela neka izvrši ovo rešenje”.
        5. januar 1904. god. U Beogradu.
       Petar s. r

          
Seoska varošica  predstavljala je tako ekonomsko kulturni centar grupe sela u njenoj bližoj okolini. Te  godine u Srbiji je postojalo mali broj proglašenih varošica
           
Delegaciju pored Rake Mirića, zemljoradnika i radikalskog poslanika za srez kačerski , činili su : Lazar Matijević, poručnik a kasnije  pukovnik iz Belanovice, Radojko Ilić-učitelj rodom iz Vojkovaca,  Svetozar Đuknić-delovođa iz Belanovice, Jovica Radovanović-zemljoradnik iz Poljanica, Uroš Lomović- advokat iz Gornjeg Milanovca radikalski poslanik za rudnički okrug, Kosta Borisavljević iz sela Majdan- sudija kasacionog suda i predsednik Glavne državne kontrole i Pavle Savić- radikalski poslanik. Slika osnivača stajala je u svim glavnim zgradama u varošici sve do dolaska nove vlasti 1945. godine. Slika osnivača stajala je u svim glavnim zgradama u varošici sve do dolaska nove vlasti 1945. godine. Te  godine u Srbiji je postojalo mali broj proglašenih varošica. Slika osnivača stajala je u svim glavnim zgradama u varošici sve do dolaska nove vlasti 1945. godine.  
      Nastajanje, razvoj, i obeležja srbijanskih varošica proučavao je arhitekta Branislav Đ. Kojić, profesor Arhitektonskog fakulteta. U studiji „Varošice u Srbiji 19. veka“ on ima u vidu četiri varošice u valjevskom kraju – Ub, Belanovicu, Mionicu i Pecku koje su ispunjavale uslove da budu varošice.  Utvrdio je da su drumske mehane, na mestima pogodnim za odmor i konačište, predstavljale onu žižu oko kojih su se formirale srbijanske varošice. On piše „  lagani i dugotrajni kolski saobraćaj u 19. veku zahtevao je postaje u kojima su mehane bile glavna uporišta“ . Uz njih su otvarane  zanatske i trgovačke radnje. Uz taj ekonomski činilac javljao se upravno – administrativni, ispoljen ustanovljenjem tzv. sreskih kancelarija. Iza toga nastaju u naseljima osnovne škole i crkve. Nužne urbaniostičke elemente varošica činili su tereni za pijac i za groblje. 

       Sve te uslove ispunila je Belanovica koja je do 1904. godine bila u sastavu Kalanjevačke opštine. Rudnik je proglašen za varošicu kasnije, a Ljig je sa zaseocima Lipovicom , Boblijom, Petakovcem i Vignjicom činio opštinu Gukoši, od kojih se odvojio 1922. godine, kada je proglašen za varošicu.
            U tadašnjim novinama  pojavila su se dva interesantna teksta:
           Oglas– Pored moje dosadanje manufakturno-gvožđarske, kolonijalne radnje, vođene do sada u selu Kalanjevcima a sada u novoproglašenoj varošici Belanovici po protokolisanom firmom „ Sreten Radosavljević“, otvorio sam i povlašćenu knjižaru, koju sam snabdeo sa svima potrebama za školu, crkve, opštine i sreske kancelarije.
10. februar 1904. god. U Belanovici
(objavljen u Srpskim novinama 17. februara 1904)
         Nedugo zatim, 23. aprila 1904. godine kralj Petar Prvi Karađorđević donosi novi Ukaz a „Policijski glasnik „objavljuje da :
       Ukazom Njegovog veličanstva Kralja Petra I, odobreno je rešenjenarodne skupštine, sazvane u redovan saziv za 1903. god. , koje glasi: da se selo Živkovac , po izjavljenoj želji svojih stanovnika, odvoji od opštine kalanjevačke, u Srezu kačerskom Okruga rudničkog, i obrazije za sebe svoju opštinu živkovačku u istom srezu i okrugu.
       Iz kancelarije Ministarstva unutrašnjih dela, 15. aprila 1904. god. U Beogradu

         List „Pravda“  je 3. septembra 1904 objavila tekst Hajduci u Belanovici :
        Nova varošica Belanovica (pređašnji Kalanjevci) opljačkana je u sredu, 18.pr.m u veče. Nekoliko naoružanih ljudi opseli su varošicu, poseli puteve i rasputice, a dvojica, u hajdučkom odelu u tankim čakširama, koporanima, sa visokim fesovima i dugačkim kićankama, sa brzometnim puškama i po tri niza patrona zašli su redom i pljačkali. Najpre su uhvatili tamošnjeg mehandžiju Svetozara Đuknića i naterali ga , te je pred njima išao od kuće do kućei budio one koje su hteli opljačkati. Ljudi, ne znajući za hajduke, odazivali su se Svetozaru i otvarali mu vrata. Čim se koji pomolio, hajduci su mu podnosili pušku pod gušu i tražili pare. Tako su opljačkali nekolicinu  , pa su hteli da na taj način izmame i uhvate, najbogatijega  u toj varošici popa Dimitrija Đuknića. Ali Svetozar im je na to odgovorio :“Volim da me ubijete nego da vas to poslušam. Pop ima punu kuću oružanih ljudi i sina i sluge, pa ako mu samo pristupimo po tome poslu, izginućemo svi“
       U tome neki od njih koji su opljačkani, tumarnu u pomrčinu i stanu pucati na uzbunu. Hajduci se na to zadovolje i sa onim što su opljačkali odu, niz Kačer , šenlučući.
      Sem novca odneli su odatle i raznih stvari: satove, odela, oružija, a nisu zaboravili da ponesu poviše flaša piva i paklića duvana, sigurno za svoju dobrovoljačku družinu.
       Vredno je zabeležiti da su hajduci dosta bolećivi za narod i njihov boljitak. Kad su jednom zanatliji istresli čekmedže, prebrojaše pare, strpaše u torbu pa rekoše: „ Dakle, video si koliko ti uzesmo. Dobro upamti ovu cifru, nemoj da  te đavo nadari da sutra kažeš pred vlašću da smo ti uzeli više, to da ovaj jadni narod plaća više no što treba...“
        Načelnik sreza kačerskog poklonio je svakoliku pažnju ovom događaju  i njegov pisar je stigao blagopospešno  na lice mesta posle 24 sata roka- tačno devetnaestog na konak! ... Upravo tada, kad im ni najopasniji lovački pas ne bi traga nanjušio...
 Narod je srećan i zadovoljan ... Sad il nikad !

            Takođe, 23. aprila 1904. godine kralj Petar Prvi Karađorđević donosi novi Ukaz a „Policijski glasnik „objavljuje da :
        Ukazom Njegovog veličanstva Kralja Petra I, odobreno je rešenje narodne skupštine, sazvane u redovan saziv za 1903. god. , koje glasi: da se selo Živkovac , po izjavljenoj želji svojih stanovnika, odvoji od opštine kalanjevačke, u Srezu kačerskom Okruga rudničkog, i obrazije za sebe svoju opštinu živkovačku u istom srezu i okrugu.
       Iz kancelarije Ministarstva unutrašnjih dela, 15. aprila 1904. god. U Beogradu

      Prvi predsednik varošice Belanovice bio je Jovica Radovanović iz Poljanica. Posle njega, 1909 predsednik opštine bio je Vladimir Đuknić , 1914. Mil. Đuknić,,  22. novembra1918. Novica Petrović koga je do izbora zastupao delovođa S. Đuknić, 1920. Radovan Lomić. 
       U to vreme, 1904. godine, Belanovicase prostirala na 38 hektara  i je imala je oko 250 stanovnika u 36 kuća. Granice su joj bile na severu do Vojinovića kuća i puta za Kalanjevce, prema Šutcima do potoka koji je tekao Pićarinim imanjem do kuća Dragutina Jovanovića i Miodraga Jaćimovića, na jugu prema reci Kačer  a prema Ljigu do potoka Berrisava, na istok prema Drenjini granica je bila Đuknića kuće.  A stanje 1910. godine bilo je: 61 domaćinstvo sa 285 stanovnika ,  što govori o inicijalnom napretku naselja koje se formiralo oko drumske mehane, na gravitaciono-centričnom praznom prostoru u području Kačera. Osnivači Belanovice 1904. godine

              Proglašenje ovog mesta za varošicu ubrzalo je rešavanje njenih komunalnih problema i značajno doprinelo privrednom, kulturnom i svekolikom razvoju.  Tako je, samo dve godine kasnije u Belanovici otvorena pošta sa telegrafom a za njenog prvog upravnika postavljen je Žika Kostić.
            Ubrzo, 3. aprila 1908. godine kralj Petar Prvi Karađorđević donosi novi Ukaz kojim se „varošica Belanovica odvaja od svoje sadašnje opštine kalanjevačke, u srezu kačerskom okruga rudničkog, pa da sama za sebe osnuje novu opštinu pod nazivom Opština belanovačka u istom srezu i okrugu”.
             Obzirom na njenu gotovo podjednaku udaljenost od svih ostalih seoskih naselja kojima je trebao da služi, Belanovica  dobija i pravo na održavanja pijace, i postaje upravni centar ovog kraja. Dalji razvoj i napredovanje varošice dešava se sa izgradnjom puta dolinom Kačera, 1907/1908. godine, kojim je povezana sa dolinom Kolubare i postala važno čvorište na najkraćoj vezi između Kragujevca i Valjeva.
               Uporedo dolazi i do samoorganizovanja meštana i oživljavanja društvenog života. Već sledeće 1909. godine osnovana je 30. marta Streljačka družina u Belanovici sa 40 članova na čelu sa Živojinom Đuknićem. Nešto kasnije 1910. godine dolazi i do formiranja Društva za unapređenje Belanovice, koje je radilo pod nadzorom Ministarstva prosvete, a na čijem čelu su dugo bili, oficir i veliki zaljubljenik u taj kraj Lazar Matijević i  jedan od osnivača varošice,  Dimitrije Đuknić sveštenik. Bila je to, pre svega, društveno-humanitarna organizacija koja je imala za cilj da se Belanovica i njena okolina sa oko 10 manjih opština  razvijaju u kulturnom i svakom drugom pogledu.  Te godine po popisu stanovnika Belanovica je imala 61 domaćinstvo i 285 stanovnika.         
        


 

 U Balkanskim ratovima 1912 - 1914. godine  proslavio se i pukovnik Milovan Gavrilović koji je u Jedrenu zarobio turskog Šukri pašu i od njega primio ključeve grada i sablju.
          Za vreme Oslobodilačkih ratova, Cerske i Kolubarske bitke 1912 do 1918. godine varošica je stagnirala jer je 30 građana mobilisano a njh 19 je učestvovalo na Solunskom frontu. Nije se vratilo osam a zarobljena su trojica građana. U zgradi osnovne škole za vreme  Prvog svetskog rata bila je smeštena komanda Treće armije sa komandantom Jankom Jurišićem – Šturmom. Pomoćnik načelnika štaba bio je pukovnik Lazar Matijević takođe iz Belanovice. 
          Balkanski i Prvi svetski rat odneo je   trećinu njenog stanovništva Belanovice, tako da je 1921. godine beležila smanjenje na 195 stanovnika. Tokom ovihratova nastaje zastoj u razvoju mesta. Tek kasnije 1919. godine,  na ataru sela Gukoš formira se varošica Ljig sa 25 domova, kroz koju prolazi pruga uskog koloseka Beograd – Čačak-Sarajevo, te Ljig postaje privlačan za naseljavanje. Balkanski i Prvi svetski rat odneo je   trećinu njenog stanovništva Belanovice, tako da je 1921. godine beležila smanjenje na 195 stanovnika.
            Belanovica je 1924. godine dobila prvog stalnog lekara  1926. godine  je osnovana Sreska zdravstvena zadruga sa 210 članova, a ukinuta je 1930. godine . Iste godine osniva se knjižnica i čitaonica kojom rukovodi   Stevan Marković-Singer. Veliki broj knjiga poklonio je dugogodišnji lekar Valerijan Križanovski. Iz Fonda kraljice Marije Karađorđević   1938. godine sagrađen je Dečiji dom za smeštaj siromašne dece. Tih godina kupljen je rentgen aparat koji je služio sve do 1947. godine , kada je prenet u Ljg.
           Prvi počeci industrijske proizvodnje ogledali su se u proizvodnji vune i proizvoda od vune. Kasnije se proširuje otkupna delatnost za otkup voća , kože i povrća. Tridesetih godina prošlog veka počela je sa radom klanica, potom počinje prerada drveta u “ Belanu“ pa proizvodnja elektro komponenti u „Elektronu“, koja krajem 1970.godine prestaje sa radom. Postojeća klanica u okviru Zadruge,  sve do 2002.godine   održava nekako promenljiv kapacitet klanja stoke da bi krajem 2003.godine nakon vlasničke transformacije prestala sa klanjem stoke i pretvorena u hladnjaču. Takođe i Zadruga je neslavno završila svoje postojanje kada je 1995.godine prestala sa radom.  Izgrađena je moderna hladnjča za hlađenje voća koja i sada radi a vlasnici se menjaju, te se njena perspektiva ne može jasno odrediti. Pored ove velike, izgrađena su još dva manja kapacitet privatnog vlasništva za hlađenje voća u  zaseoku  Berisava.
          Razvojni put Belanovice vezan je prvensteno za entuzijazam pojedinih ljudi koji su za razliku od ostalih uvek vukli razvoj novim idejama i postupcima. Jedan od prvih dobrotvora i razvoja Belanovice bio je Laza Matijević koji je svojim činjenjem učinio Belanovicu onakvom kakvu je danas imamo. Belanovica mu se nikada nije odužila za uloženi trud. Tu grešku Belanovčani moraju ispraviti što pre i obezbediti mu večnost koju je on svojim delima već postigao.
      Društvo je imalo dosta inicijativa te je tako kupilo plac, na kome je kraljica Marija izgradila dom  pa je zajedno sa Zdravstvenom zadrugom „Kačer“ 1926. godine i drugim naprednim stanovnicima  građen vodovod, Javno kupatilo i Spomen česma palim Kačercima u Balkanskom i Prvom svetskom ratu.U finansiranju tih radova najveće je učešće građana ali i dragocena novčana pomoć dobijena je od Centralnog higijenskog zavoda iz Beograda.

Zmajevac-kakav je bio             Godine1926. Belanovica, među prvim varošicama u Srbiji uz pomoć Centralnog higijenskog zavoda u Beogradu i zaslugom akademika i doktora Andrije Štampara i projektanta inženjera Velisava Tomaševića, rodom iz Požege kao i zaslugom svojih žitelja, izgrađuje vodovod, javno kupatilo sa šest tuševa i dve kade  i spomen česmu u znak sećanja na 610 palih Kačeraca u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.


Vrh spomen česme krasio je pravoslavni krst koji je posle Drugog svetskog rata skinut da bi  tokom 2006. godine ponovo bio vraćen  na mesto koje mu pripada .
       Izvorište Sovljak ( druga izvorišta su Zmajevac, Osoje, Glogovica ) je te, 1926. godine, izabrano da snabdeva stanovnike Belanovice pitkom vodom kapaciteta 2-4 l/sec.  što je za tadašnje prilike bilo dovoljno. Postavljene su cevi u dužini dva  kilometara i Belanovica je dobila vodovod među prvima u Srbiji, odmah posle Beograda, dok gradovi poput Čačka i Gornji Milanovca vodovod nisu imali. Sve do 1926. godine Belanovčani su se snabdevali vodom iz česme koju je podigao general Ilija  Đuknić na crkvenom placu kao i iz nekoliko iskopanih bunara. Prva rekonstrukcija vodovoda započeta je 1978. godine kada je izvršeno proširivanje kapaciteta kaptaže izvorišta Sovljak. Investitor je bila Mesna zajednica a vrednost radova je 2,5 miliona dinara. 
       Kasnije će se pokazati kada se u Belanovici masovno grade vikend kuće , kapacitet vodovoda postaje nedovoljan za konstantno snabdevanje vodom.

          Činjeni su pokušaji da se snabdevanje vodom poboljša ali bez rezultata. Posle izvršenih  istražnih radova  sačinjen je Idejni projekat za snabdevanje vodom iz aluviona reke Kačer sa izbacivanjem vode na brdo Glogovicu  ali bez daljih aktivnosti da se taj jedini siguran način za snabdevanje Belanovice vodom realizuje. 
        Niko od uglednih srpskih političara od 2000-te godine koji u Belanovici imaju svoje vikend kuće( dva narodna poslanika, gradonačelnik Beograda i premijer Srbije) nije pokušao da reši neki od gorućih problema (vodovod i kanalizacija) u Belanovici.  Ranije je bio običaj da ugledni meštani podignu  česmu ili ostave neki svoj trag u Belanovici, a današnji  ni šljivu dženeriku ne posadiše
           
Pred sam Drugi svetski rat 1936. godine  kraljica Marija, inače ćerka rumunskog kralja Ferdinanda i kraljice Marije i supruga kralja Aleksandra Karađorđevića,  podiže svoju zadužbinu  za obolelu decu Beograda koja je trebalo da se oporavljaju u Belanovici, ali je rat omeo ovu veliku humanitarnu aktivnost.  Posle rata nova  Narodna vlast konfiskovala je ovaj prelepi objekat  i u njemu otvorila dom  za ratnu siročad čiji su roditelji  nastradali tokom Drugog svetskog rata. Kasnije je taj objekat sporazumno prodat preduzeću  “Beogratska konfekcija“( BEKO) koje je napravilo odmaralište za svoje radnike. Takođe, izgrađeni i su depadansi za odmor sa sportskim terenima za male sportove i tenisko igralište. Kasnije je “BEKO“ otišao u stečaj i ovi objekti danas su izloženi zubu vremena.
               Stalno je vođena  konkurentska  borba između Ljiga, Rudnika i Belanovice gde će biti sedište Kačerkog sreza. Ipak je Rudnik ostajao sedište do 1941. godine posle velikog preglasavanja . Kada su Nemci zapalili Rudnik 1941. godine Belanovica postaje središte kačerskog sreza. Pošto je zgrada sreskog nadleštva izgorela na Rudniku, koju je  nemačka kaznena ekspedicije zapalila  sa celokupnom arhivom,moralo se premeštati središte sreza. Odlučeno je da se nadleštvo preseli u Belanovicu. Iz okružne vlasti koja se nalazila u  Kragujevcu, naređeno je telefonom da se svi službenici za novembar jave u Belanovicu na dužnost, a za sredskog načelnika postavljen je Laza Urošević iz Rudnika inače unuk Vladimira Mirića iz Kalanjevaca.
          Treća faza razvoja Belanovice, socijalistički period, karakteriše se razvojem poljoprivrede odnosno stvaranjem poljoprivrednih dobara i zemljoradničkih zadruga koje su bile bitni činioci za dalji preobražaj života, privrednog razvoja i izgleda naselja.  
          Administrativnom podelom  1947. godine Belanovici  pripajaju zaseke Drenjinu, Livade, Berisavu, Koviljaču i Osoje .   Administrativnom podelom, te 1947. godine, ona gubi status sreskog središta i sve funkcije uprave prelaze u Ljig, zbog  izuzetno povoljnog položaja koje ima Ljig. Skupština opštine je formirana 24. oktobra 1944. godine kao Narodnooslobodilački odbor varošice Ljig, a od 15. 05. 1945. godine deluje kao Mesni narodni odbor. Do ukidanja Sreza kačerskog (sa sedištem u Belanovici) 1947. godine, Narodni odbor je bio u njegovom sastavu, a od tada ulazi u sastav novoformiranog Sreza Ljig. Belanovica sa okolnim selima Kalanjevci, Živkovci, Šutci, Kozelj i Poljanice pripadaju opštini Ljig , Dragolj i Trudelj  Gornjem Milanovcu   a Bosuta Aranđelovcu.
        Zakonom od 1952. godine ukidaju se Mesni narodni odbori i formira se   Narodni odbor Ljig. Ljiški srez se ukida 1955.godine, Ljig prelazi u sastav Kolubarskog sreza sa sedištem u Lazarevcu. Po ukidanju i ovog sreza Ljig se pripaja valjevskom, do ukidanja srezova 1967. godine.
        Belanovica je tada zadržala izvesnu upravnu funkciju , koju je konačno izgubila 1960. godine kada je ostalo samo središte mesne zajednice koja obuhvata  naselja Živkovce, Kalanjevce i Šutce, odnosno 3273 stanovnika. Taj oblik je zadržala do danas.          Posledice toga su   da stanovništvo Belanovice počinje da opada što se vidi popisom 1948. je bilo 422; 1953 – 416 ; 1961 – 344 stanovnika.      
                Od 1960. godine broj porodica i stanovnika se stalno smnjuje. Po kretanju broja stanovnika zapaža se da je najintenzivniji razvoj Belanovica imala od 1921 do 1931. godine.

              Iako je Belanovica (1904. godine) 18. godina pre Ljiga (1922. godine) proglašena za varošicu, Ljižani su iz zavisti spevali podrugljivu pesmicu: „Belanovice, nazor varošice. Sedam kuća od vrbova pruća" , što, naravno, kad je reč o kućama, nije bilo tačno. Kad je posle Drugog svetskog rata Belanovica postala sresko mesto, sedište kačarskog sreza , Ljižani su hteli da svisnu od muke i na sve moguće načine su nastojali da se srez premesti u Ljig. I u tome su, najzad, uspeli.   Da kroz Ljig 1917. godine nije prošla pruga uskog koloseka  “Ćira” , a mnogo kasnije i “Ibarska magistrala”, tu varošice verovatno ne bi ni bilo.
               Kasnije broj stanovnika opada  što se u tri posleratna popisa moglo videti.

 

1948

1953

1961

1971

1981

1991

2002

Belanovica

422

416

344

373

336

260

277

Živkovci

1276

1238

1152

1019

876

700

551

Kalanjevci

1217

1198

1126

945

875

824

775

Šutci

1067

1051

1050

936

840

736

639

Poljanice

949

962

860

773

728

606

593

ukupno

4931

4865

4532

4046

3655

3126

2835

 

Pol

Ukupno

Neoženjen/
Neudata

Oženjen/
Udata

Udovac/
Udovica

Razveden/
Razvedena

Nepoznato

Muški

112

35

70

5

1

1

Ženski

118

18

73

21

6

-

 

 Ovde Ljig ne postoji

 

 

 

 

 

              

     

              Kuće su, u doba osnivanja varošice, građene uglavnom od opeke i drveta a pokrivene ćeramidom. Od 1953. godine počinje brža gradnja i to su moderne kuće sa sanitarnim uređajima da bi od 1970. godine počelo zidanje velikog broja vikend kuća i vila od potomaka , rođenih Belanovčana i svih koji su našli pogodno mesto za odmor. Od tog vremena Belanovica dobija izgled turističkog mesta, vrlo prijatnog za odmor i rekreaciju.
               Ulice su asfaltirane a o čistoći se brine komunalno preduzeće “Šumadija“. Posle dugog perioda komunizma u godinama nakon promena, od 2000-te godine Belanovica se sve više otvara za turiste.  Ulaskom privatnog kapitala otvaraju se nove kafane, prodavnice, stovarišta. “Srbokop“ se promenom vlasnika zatvara, zatim ruše objekti klanice da bi 2010. počela sadnja povrća. Obnavlja se sportski centar , igralište se rekultiviše, počinje izgradnja pomoćnog terena. Urušeno tenisko igralište dobija nov izgled asvaltiranjem terena.

          Nažalosot pored “Srbokopa“ nestaje Zemljuradnička Zadruga , “Belan“ polako smanjuje proizvodnju  . Zatvara se jedini hotel  i autobuska stanica koja od izgradnje nije našla svoje pravo mesto te ni jedan autobus u njoj nijeušao. Danas autobuskih linija ka Belanovici nema. Prostor stanice kupuje trgovac Baškalović i otvara prodavnicu i stovarište građevinskog materijala. Belanovica pored tri privatne hladnjače nema nikakvu alternativu za zapošljavanje mladih. Broj stanovnika iz godine u godinu opada.
          Zabrinjava i jedan ekološki problem. Smetlište u Belanovici se nalazi na putu Belanovica-Rudnik (potes „Osoje”). Koristi se duže od trideset godina, a takođe se vrši neselektivno odlaganje otpada. Smetlište nije ograđeno, i ne zadovoljava  odredbe Zakona o postupanju sa otpadnim materijama  i Pravilnika o kriterijumima za određivanje lokacije i uređenja deponija otpadnih materija.
          Opština Ljig nije imala sluha da zadovolji osnovne potrebe stanovnika Belanovice pogotovo kada je posle 2000. godine  došla demokratska vlast. Novi predsednici opštine se takmiče ko će više nevolja doneti u Belanovicu. Tu naročito prednjače bivši predsednici Zečević i  Maksimović kojima je Belanovica služila samo za svoju promociju pred izbore. U Belanovicu samo dolaze kada su neke svečanosti  radi svoje promocije a ne da pomognu da se osnovni problemi belanovčana reše.  U tom   im svojski pomažu i njihovi belanovački glasači , odbornici u Skupštini opštine i članovi Veća a koji su žitelji Belanovice.

              
      Doduše, ni sami Belanovčani se nisu  potrudili da podignu neko obeležje pukovnicima Gavriloviću i Matijeviću koji su svoj rad utkali u aktivnosti koje su već opisane. Zato neke ulice  nose imena čelnika Vlkdraga  i Maloge ,  važne ličnosti   iz davne srpske prošlosti  koje nikakve veze sa Belanovicom i njenom okolinom nemaju. Isto je i sa imenom koju osnovna škola u Belanovici nosi jer te osobe nisu ostavile nikakav trag o ovoj okolini.
           Ima li mogućnosti za bolji razvoj, pitanje koje se uvek postavlja. Nameće se veliki broj odgovora usled  prirodnih resusa koji u ovom kraju mogu da se iskoriste
          Na početku20. vekastanovništvo Belanovice i okoline je uglavnom okrenuto poljoprivredi i radu u industriji u susednim opštinama Ljigu, Aranđelovcu i Lazarevcu, a ima i dosta porodica čija su deca  nastanjena u Beogradu , gde se školuju ili  rade.  Preduzeća koja egzistiraju u Belanovici je sve manje . “Belan“ slabi, hladnjače se bore za tržište i povremeno su zatvorene, klanica „Srbokop“ više ne postoji dolaskom  novog vlasnika gaji se povrće u plastenicima i tove svinje!!!.  Zemljoradnička zadruga odavno ne postoji .


      Mora se reći, da čelni ljudi Belanovice   koji su do 2000. godine  bili u mogućnosti da odlučuju o razvoju  , nisu vodili računa o interesima mesta. Politički  i lični iteresi  su izgleda učinili da se  u centru Belanovice , izgrade tri  hladnjače i klanica, koja mogu samo oterati goste željne odmora . Nesnosna buka ventilatora i kompresora remeti mir svih gostiju i žitelja u Belanovici. Danas je preduzeće „Lido“ iz Beograda posle kupovine „Srbokopa“  počelo da gaji povrće u plastenicima i da pravi farmu svinja. 
        Čelnicima Opštine Ljig ne pada na pamet da se izjasne o budućem ekonomskom razvoju Belanovice sa okolinom a poslanici iz Belanovice i okolnih sela nemaju smelosti i znanja da to važno pitanje pokrenu u Skupštini opštine. Političke međusobne razmirice potisle su interese građana tako da i bilo kakve aktivnosti ostaju bez realizacije, što obilato koristu Ljig da opštinski budžet skroji po svojoj želji.

Manifestacija "Kotlić" u Kalanjevcima        Ipak, turizam, poljoprivreda, stočarstvo i voćarstvo su osnovne privredne grane koje mogu činiti oslonac razvoja i biti interesantne u opredelenju za ubrzano ulaganje u njega. Ovaj sajt je samo podsticaj budućim poslovnim prijateljima, kroz kratak prikaz, šta Belanovica može da ponudi.

Deo Šutaca              Pogodna klima prikladna je tokom čitave godine za brojne aktivnosti turista. Smeštena u dolini tri reke a okružena brdima   pogodna je za letnji i zimski turizam. Ekološki čista hrana od proizvođača iz okolnih sela jeftinija je i kvalitetnija od supermarketa po gradovima. Leti, bez paklenih vrućina jer uticaj reka i šume po brdima daju blagu klimu, a zimi, bez velikih vetrova i  snežnih nanosa i nepogoda a snega uvek dovoljno da pruža nezaboravan doživljaj i za decu i za odrasle.
             Čist vazduh bez industrijskih otpada naročito u okolnim selima prija svima. Pošumljenost okoline listopadnim i četinarskim stablima pogoduju osobama u svakom dobu života. Naročito je pogodan vazduh za rekonvalescente plućnih i kardiovaskularnih oboljenja usled potrebne nadmorske visine. Sportisti, svih sportova mogu, boraveći u Belanovici, podići svoju kondiciju za takmičenja bez velikih napora. Karantinski  boravak sportista je naročito preporučljiv usled blizine velikih sportskih centara kao što su Beograd, Lazarevac, Aranđelovac, Kragujevac i drugi.
            Ono što je takođe jako važno je sagledati šta pruža od resusa bliža i dalja okolina Belanovice. Počevši od Ostrvice, preko Rudnika,  reke Kačer, Garaškog jezera,  Aranđelovca, Oplenca, rudničkih manastira, Gornjeg Milanovca…Ovaj kraj je posebno pogodan za bicikliste koji vole da uživaju u krstarenju lepim predelima. Putevi su zanimljivi, puni krivina i prolaze kroz šumovite predele, ispresecane planinskim livadama i proplancima…Na sve strane puca pogled da čovek ne zna gde bi pre pogledao!  Divljači ima puno i može se ići na domaći  foto safari!  Planinski izvori i česme obezbeđuju osveženje  za bicikliste i planinare.  Ko voli i poznaje gljive i šumske plodove naći će odličan teren da obogati svoje znanje.
          A kad se popnemo na  Ostrvicu, obeleženim stazama, gore nas dočeka sveža i prijatna planinska klima. Tu atraktivnu planinu, možda jedinu u Srbiji do čijeg vrha se jednim malim delom dolazi i uz pomoć  užeta možete savladati lako. Uspon se uvek isplati jer pred vama pukne izuzetan pogled na Šumadiju i čovek se oseća da je deo te prirode.
           Zato je seoski turizam je odličan izbor.  Dobar je osećaj osetiti prednosti koje selo pruža za odmor. To je, uostalom, i trend u ekonomski bogatim zemljama, gde ljudi prezasićeni putovanjima tragaju za novim, neotkrivenim destinacijama. Ono što je važnije jeste da boraveći kao gosti u seoskom turizmu spajamo lepo i korisno: kvalitetno se odmaramo i na konkretan način pomažemo opstanak sela.
          Uslovi za  lovni turizam su   pogodni za lov na srednju divljač kao i ribolov . Reke Belanovice nisu velike i nema veliki izbor riba ali je omogućen ribolov na Garaškom jezeru udaljenom 10 kilometara od Belanovice.
           

Lepo druženje           
           Sportska takmičenja se mogu održavati  na postojećim objektima a treba računati i sa reli takmičenjima auto-moto sporta kao i biciklistima, obzirom na povoljnu konfiguraciju puteva. Sportistima iz inostranstva takođe ponuda Belanovice može biti jako interesantna i zbog uslova koje   pruža i   cene koje će sigurno biti jako konkurentne.

Harmonikaš Cakić pod šstrom               Ugostiteljstvo , koje je u Belanovici već prisutno kroz veliki broj kafana i kafića uz  i tradicionalno prijateljskim druženjem privlači veliki broj posetioca koji posle tih susreta ne zaboravljaju doživljaj koji nose u povratku sa željom da se opet skoro vidimo.  
              Savremeni evropski trendovi druženja  već su prisutni  među mladima .
             Zato je potrebno hitno osnovati Turističku organizacuiju  koja bi koristeći  postojeće resurse privukla pažnju gostiju za svoj boravak.
    Poljoprivreda je osnovna delatnost većine žitelja ovoga kraja . Proizvodnja zdrave hrane je siguran program za budućnost što treba da bude opredeljenje  čitave srpske privrede  .

Proizvodnja mleka i proizvoda od mleka, rano povrće – baštovanluk i ostale kulture daju proizvode visokog kvaliteta, te uz organizovanu proizvodnju mogu se dobiti dobri efekti.
Kukuruz je kultura koja dobro uspeva na našim terenima u dolini reka, a pogodan je za gajenje na malim parcelama te je kao dodatak hrane za stoku odlična investicija. Brašno od kukuruza je posebno interesantno za   tržište hrane. Kroz preradu   kukuruza treba izaći na tržište sa proizvodnjom  raznih prerađevina  . Ne treba zaboraviti da setvom žitarica za makrobiotičku ishranu (soja, heljda, lan, ovas i drugo) sve više osvaja srpsko tržište. 
          Pogodni uslovi za gajenje jagodastog voća, jabuke, kruške, šljive, maline, borovnice, aronije i drugog   daju ovom kraju izuzetne pogodnosti za proizvodnju.

 Dobro izabran voćni asortiman sa preradom, može  doneti dobre prihode proizvođačima. Izgradnja kapaciteta za sušenje voća daje šanse za zapošljavanje mladih.  Izradom tehnoekonomskih analiza i uključivanjem naučnih institucija, može se doći do prave odluke o ulaganju kapitala.
Razvoj voćarstva prati i razvoj pčelarstva, kojemu ovaj kraj pruža dobre uslove.  Pčelinja paša na obroncima Rudnika i Vagana je dosta intenzivna, naročito na bagremu u drugom  medobranju. Prihodi od pčelarenja se  ne mogu zanemariti, jer tu se razvija i proizvodnja preparata za kozmetiku od meda, ostali pčelinji proizvodi , kao i oprema i pribor za pčelarenje.
           Proizvodnja svih alkoholnih pića a posebno rakija od šljiva i drugog voća uz zaštitu imena i proizvodnje, može biti dobar  izvozni posao. Šljiva je izuzetno dobrog kvaliteta i savremenim pristupom gajenja mogu se dobiti odlični prihodi.
         Formiranjem sopstvenog rasadnika za proizvodnju odabranih sorti voća pogodnih za gajenje na ovom područiju dalo bi takođe dobre ifinansijske efekte na tržištu.
Izgrađene hladnjače dobra su osnova za otkup, čuvanje i pakovanje voćarskih proizvoda iz ovog kraja u mnogo većim količinama.
        Razvoj biljnog sveta, povoljni klimatski uslovi, posedovanje pašnjaka na parcelama koje nisu za obradu zemnjišta , pogodni su za uzgoj stoke. Formiranjem mini farmi za proizvodnju traženih vrsta stoke  junadi, svinja, ovaca i pernate živine su prednosti koje ova okolina pruža. Proizvodnja kukuruza i druge zdrave hrane u ovom kraju može mnogo da pomogne u dobro razvijenom tovu stoke.

  Izložba stoke

Uzgoj koza i ovacase posebno izdvaja kao program u budućnosti koji će biti interesantan    za domaće tržište  ali i za izvoz.
           Ttreba razmišljati o gajenju lekovitog bilja , kao i njegovoj preradi za široku potrošnju ili za farmaceutsku industriju.
          Valjevsko područije poznato je za  orgnizovanom sakupljanju jestivih gljiva tako da je intresantno gajenje i sakupljanje  i na obroncima planina  Rudnik i Bukulje.  Kroz organizovana  predavanja iz ove oblasti  po školama treba edukovati  stanovništvo i po selima, kako bi  ova oblast bila na adekvatan način približena svim zainteresovanim.


             Uz konsultaciju sa geološkim stručnjacima sa fakulteta i instituta  sagledati   mogućnost obezbeđivanja projektne dokumentacije za dubinsku bušotinu  sa ciljem da se dođe do termalnih voda koje u ovom regionu postoje   i izvršiti  bušenje. Ne treba reći šta bi to znači  u razvoju  Belanovice. Ako se predviđanja stručnjaka za geotermalne vode pokažu tačna, Belanovici je otvoren put da postane banja uz uslov da Skupština opštine ne stoji na putu razvoja.
               Naravno država mora da pokrene obnovu sela kroz razne povoljnosti poljoprivrednicima a naročito da obezbedi tržište za te proizvode i da time eliminiše  sadašnje nakupce i tržišne mešetare.
Svi se nadamo da će neki novi mladi  ispraviti istorijske greške i vratiti Belanovicu na mesto koje joj pripada.