Privreda

 Privreda  

           Belanovica od postanka ima dobre prirodne uslove za život. Plodne doline reke Kačer , su samo deo velikog  prirodnog bogatstva. Stanovništvo se ranije uglavnom bavilo poljoprivredom i zanatima. Ekonomska struktura stanovništva pokazivala je da je ovo naselje pretežno bilo poljoprivredno – zanatsko.  Tokom vremena industrijalizacija je učinila da se stanovništvo opredeljuje za poslove u industriskom okruženju . Pogotovo su uporne  mlade devojke i žene da rade za vrlo male plate samo da ne ostanu kod kuće.Tome je sigurno najviše doprinela država koja nije u stanju da izdvoji potrebna sredstva za oživljavanje poljoprivredne i zanatske delatnosti. Nije sposobna da izgradi osnovne  infrastrukturne objekte . Lokalni putevi su u očajnom stanju a većina je tek probijana 2009.godine  razumevanjem rudarskog basena “Kolubare“ iz Lazarevca ,električna struja je još na drvenim stubovima a internet je šoš dalek za mnoge. .
            Belanovica je tek 2008. godine povezana asfalnim putem  pravcima ka Lazarevcu i G.Milanovcu preko Rudnika. Telefonska mreža stara je preko 60. godina  a televizijska  je na najnižem nivou.
        

           U takvim uslovima sela nam polako zamiru . Tužno je setiti se mnogih domaćinstava koja su se ranije međusobno takmičila, koje će imati veći broj stoke, veće površine pod žitaricama, ko je obrao više voća, kome će bašta sa povrćem da bude bogatija, a ovce dati više vune. Sada su seoska domaćinstva ostala staračka i svedene na jednu, ili bez krave , par svinja i nešto kokošaka.
             Više se zimi ne vidi dim iz odžaka kod mnogih kuća, niti se oseća miris lepinja iz hlebne furune i iz koje izlaze raspukli hlebovi i rasečene uzduž po sredini vruće lepinje u koje je greh ne staviti mlad žućkasti kajmak koji   se nigde lepše ne topi kao u njenoj beličastoj utrobi. Ukus tih lepinja se oseća još uvek kada se setimo našeg detinjstva i boravka kod naših majki na selu. Nekad su kuće mirisale na mleko i pogaču i svako ognjište vatru je imalo. Danas gledamo ulegle krovove kuća, na koje ni ptice nemaju više gde gnezda da naprave.
             Mladi , svoj novi svet traže u gradovima gde život ima drugi tempo i gde se vreme broji od vikenda do vikenda ili godišnjeg odmora, da bi se skoknulo do svoje rodne kuće u kojoj su ostali pogrbljeni roditelji ogrubelih ruku koje po pravilu sve mirišu na seno i staju ali nežnih dlanova kada te pomiluju. Te ruke su nas odgajile, hranile, lečile raznim melemima i travama a ne raznim cilinima, zolinima i slično. Učile da držimo lopatu i motiku a da se ne pojave žuljevi,  pravile nam igračke od zovinog drveta što smo mi zvali pucalje i štrcaljke, i koje su nas učile razne zanate; kako se seče cigla i kako se od nje kuće zidaju. Mladi se ne zadržavaju  mnogo u toj kući pravdajući se poslom, zbog koga se moraju što pre vratiti. Važno je da napune gepeke polovnog automobila hranom koju će rastezati do sledećeg vikenda ili dok ne skupe malo novca za gorivo , kupe nešto malo da ponesu svojima , obično 100. grama kafe, sok u tetrapaku i kutiju nekog keksa. Ako deda ili stric puše onda i pola boksa obično jeftinih cigareta  koje su upakovane u čvršte šarene kutije zavijene u celofan , sa nazivima  koja ćirilicom ne možeš napisati a onaj koji ih puši izgovara naziv kako samo njemu odgovara a samo mali broj zna kako se one zovu, a ne kao ranije kada se pušila  Niška Morava, Drina, Zeta, Ibar i Drava . 

               Zanatstvo i trgovina 

           Zanatstvo i trgovina su uvek imali značajno mesto u privredi Belanovice. Belanovica je zbog svog povoljnog poližaja  vrlo rano preuzela ulogu trgovačkog posrednika između nekoliko okolnih naselja i ostalih susednih i daljih oblasti Srbije.            
           
Posle poljoprivrede, zanatstvo je bila druga po značaju privredna grana vezana  za razvoj Belanovice. Prve zanatske radnje bile su : terzijske, opančarske i kovačke. Kasnije je bilo i kolara, abadžija(abadžija je majstor- zanatlija koji od grubog sukna šije narodna odela. Građansku odeću u 19. veku šio je terzija) , kovača, potkivača, stolara, šnajdera, bojadžija, lončara, berbera, pekara, mesara, vunovlačara, sajdžija, fotografa, sodadžija, kamenorezaca, klonfera(bravara), ciglara, limara, metalostrugara, vodeničara, mlinara, kafedžija,vodoinstalatera, elektroinstalatera i trgovaca. U 1974. godini Belanovica je imala 24 zanatlije i to: 2 kamenoresca ; 3 bojadžije; 1 potkivač; 1 pekar; 1 sajdžija, 2 berberina; 2 obućara; 2 kovača; 2 limara; 3 bravara; 1 fotograf; 1 vodoinstalater; 1 vunovlačar; 1 krojač narodnog odela i 1 elektroinstalater. Međutim zanatstvo je vremenom u Belanovici zamrlo. Danas se po negde može naći usluga od radnika koji rade u RB “Kolubari“. Od zanatlija prisutni su stolari, ženski frizeri, mesar, vodeničar, kafedžije i trgovci .
            Osnivanjem Društva za unapređenje Belanovice 1924. godine ono je okupljalo meštane u zajedničkoj akciji za izgradnju vodovoda, kupatila,  održavanje čistoće, biblioteku, da bi posle rata, kada je delatnost Društva prestala, osećala se potreba da neko preuzme te poslove, pa je mesna zajednica , kada je 1961. osnovana, stvorila Komunalno preduzeće   sa zadacima održavanja i rekonstrukcije vodovoda, pijace, čišćenja ulica i rasvete. Istovremeno ovo preduzeće osniva i nekoliko uslužnih zanatskih radionica( stolarsku, bravarsku, klaničku, ugostiteljsku, obavlja i nešto građevinskih radova ..) . komunalno preduzeće upošljava 18 lica 
           

Trgovci Belanovice oko 1950. godine: Vasa Lomić, Jovan Pleskonjić, Vlaja Kolaković i Miloš Milovanović Kekeš      I ako po broju stanovnika, Belanovica je vrlo rano preuzela ulogu trgovačkog posrednika između nekoliko okolnih naselja drugih oblasti u Srbiji
      U Belanovici je   uvek bilo dobrih trgovaca naročito svinjama i drugom stokom.Jedan od trgovaca je izvozio je svinje i debele volove u Beč. Trgovci su većinom bili članovi esnafa u Gornjem Milanovcu. Nabrajam samo neke od mnogih : Dušan Đuknić, Mihajlović, Mirić, Baškalović,Jovan Pleskonjić, Svetolik Milovanović, Čedomir Gavrilović Luvr , vlasnik gvožđare, Periša Marković, Ljubiša Kolaković, Ljuba Bogićević, Branislav i Milinko Marković  Doda, Vasilije Lomić (trgovao mešovitom robom.   
        Posle Drugog svetskog rata trgovina u Belanovici prolazi kroz više faza. Pošto su radnje predratnih trgovaca nacionalizovane, prvi predstavnik socijalističke trgovine u Belanovici i okolini bila je Zemljoradnička zadruga koja je nosilac trgovine sve do 1959.godine kada se od postojećih prodavnica Zadruge formira trgovinsko preduzeće  ’’ Šumadija’’ u društvenom vlasništvu. Preduzeće je dobro radilo i broj prodavnica je rastao tako je 1960. bilo 18  a 1971 – 21 . Imali su 3 prodavnice u Beogradu i 2 u Aranđelovcu. Cilj ove odluke o razdvajanju je da se Zadruga kvalitetnije bavi zadrugarstvom a da trgovinu obavlja preduzeće ’’Šumadija’’ kako bi  stanovništvo Belanovice i okoline bilo dobro snabdeveni kućnim potrebama. Narodni odbor opštine izglasao je odluku o dodeli 10.miliona dinara kredita „Šumadiji“ obrtna sredstva i   nabavku osnovnih sredstava.
     Valjevski list „Napred“ u to vreme piše piše (15.maj 1959):  
           Zadruga je imala   prodavnice, sem u Belanovici, u svim okolnim selima: Kalanjevcima, Šutcima, Živkovcima, Poljanicama, Dragolju i Trudelju  i  gradovima: Aranđelovcu – tri prodavnice, Žarkovu i Beogradu četiri, Lazarevcu, Vreocima,  Velikim Crljenima, Venčanima i Sremčici. U Belanovici su pored kolonijala postojale prodavnice tekstila, gvožđare, građevinskog materijala, nameštaja i obuće. Postojao je i centralni magacin. „Šumadija“ je imala ukupno 67 zaposlenih radnika.
           Promet robe u njima je bio izvanredan i donosio veliki prihod trgovinskom preduzeću „Šumadiji“. Za razliku od nje, ljiške trgovine „7.juli“ i „Poljoproizvod“ i „Zanatsko nabavljačke zadruge“ imali su male prihode i nisu se teritorijalno širili kao „Šumadija“. 
           U to vreme „Šumadija „ je imala odličan poslovni odnos sa trgovinom „Partizan“ iz Čačka koja je bila jedna od najvećih u Srbiji. Zbog te saradnje i dobrog poslovanja oni su ponudili „Šumadiji“ integraciju , gde bi „Šumadija“ bila OOUR „Partizana“ a oni bi izgradili robnu kuću u Belanovici. Pored „Šumadije“koja je u Belanovici imala 5 prodavnica( dve kolonijalne robe, 1 tekstilna, 1 gvožđara i građevinskog materijala i 1 obuće) bilo je  i drugih prodavnica: „Agrotehna“ iz Lazarevca sa prodajom građevinskog materijala, „Kolektiv“ iz Aranđelovca sa mešovitom robom, poljoprivredna apoteka.
           Ljig je bio sresko mesto i vlast su držali komunisti koji su želeli da se „Šumadija“ integriše sa ljiškim trgovinama kako bi njihovo loše poslovanje poboljšali. Formirana je inicijativna grupa 1972. godine od predstavnika iz preduzeća: „ 7 juli“ iz Ljiga, „Poljoproizvod“  , Zanatsko nabavljačke zadruge iz Ljiga i Trgovinskog preduzeća „Šumadija“ iz Belanovice, da uradi predlog da se integracija sprovede u tri delatnosti i zajedničku službu. Referendum je zakazan za decembar 1972. na kome su za integraciju bili svi sem radnika  „ 7 jula“iz Ljiga gde je 30 radnika bilo "Za"   a 73 "Protiv" te referendum nije uspeo.
           Prvi pokušaj u martu 1976.godine nije uspeo . Drugi pokušaj udruživanja „Šumaduje „ i „7 jula“ pokrenut je krajem 1976.godine gde su ljižani bili spremni.  Radnici u Belanovici su bili ogromnom većinom protiv, jer su se plašili da će i njih, kao ljižane, snaći loše poslovanje. Međutim, raznim pritiscima i kadrovskim manipulacijama uspeli su da Svetu Ćosića koji je bio upravnik privole i postave za predsednika Socijalističkog saveza opštine Ljig, te na njegovo mesto postave Branu Baltića a Miću Vojinovića koji je bio šef računovodstva premeste  u „Belan“  na mesto direktora. Tako su razbili odlično belanovačko rukovostvo te je referendumom 1977.godine  „Šumadija“ ušla u sastav novoformiranog trgovinskog predeuzeća „Rajac“sa sedištem u Ljigu.
           U želji da svojim potrošačima omogući brže i lakše snabdevanje pojedinim proizvodima, RO „Rajac“ je 1980. godine, otvorila istureno odelenje ljiške robne kuće u Belanovici u kome se mogu kupiti podni prekrivači :itison, sintelon, tepih. Prodavnica ima i mašine za sečenje i obradu podnih materijala. Tako je 1989. godine otvoren prvi društveni objekat u trgovini , samousluga površine 120 kvadrata .
                   Vrlo brzo se pokazalo da ljižani nisu bili u stanju da održe dobru poslovnu politiku i počela je jeftina prodaja objekata „Šumadije“ u Beogradu, slaba snabdevenost prodavnica robom i zatvaranje jedne po jedne sve do stečaja preduzeća.
          Prvi direktor "Šumadije" bio je Jovan Pleskonjić, trgovac a posle njega komunistički aktivista Sveta Ćosić. 

          
              Danas od 2010.godini trgovinom se bave :
       ’’M&M’’ Bratislava Baškalovića na prostoru bivše autobuske stanice, koju je on kupio,  drži veliki izbor mešovite robe i dobro snabdeveno građevinsko stovarište. Skoro je pustio u rad i mali bife.  
                 ’’Agroprenera’’ poljoprivredni i drugi proizvodi Radoša Jovanovića i njegovog sina Peđe sa prodavnicom „Market“ koji je bio snabdeven svim potrebnim asortimanom mešovite robe. Obe prodavnice su zatvorene 2015. godine. U istom prostoru otvorila je nova prodavnica mešovite robe STR“ Sanik“, Sandre Jaćimović


 

                   Duško Kulizić sa svojom prodavnicom mešovite robe „D & G“, kod mosta na rečici Belanovica, snabdeva u malom objektu veliki broj građana.
          

          ’’Paloma’’ , gvožđara i građevinsko stovarište Radivoja Lomića raspolaže solidnim asortimanom građevinskog materijala i poljoprovrednim semenima veštačkim đubrivom i drugim repro materijalom za poljoprivredu .
          " Kačer kop’’ je poljoprivredna apoteka Miće Doganjića.
          ’’Gvožđara’’-Adama  Vasiljevića drži sanitariju, boje, vodovodni i kanalizacioni materijal .
                 

   ’’Tekstil’’ Ljubice Tucić- Ljubičice, u svojoj kući, jedina prodaje tekstilnu galanteriju i metražnu robu i najstarija je prodavnica u Belanovici.
            Kovača je bilo  više a najpoznatiji je bio Dragoslav Obradović Đorđević  sa njegovom kovačnicom koja se nalazila u samom centru Belanovice i imala je malu drvenu klupu na kojoj su sedele sve dosadašnje generacije Belanovčana. Dragoslav je zanat učio kod majstora Bogoljuba Đurića a Živojin Đorđević ga je posinio. On je bio  kovač u to vreme  i kod kojeg se mogla klepati motika, sekira, budak, napraviti gvozdeni klin, deo za volovska kola i mnogo čega.

           
     

 Kovačnicu je inače podigao trgovac Savko ,otac legendarnog Belanovčanina, pukovnika  Milovana Gavrilovića.

Umersto klupe i kovačnice, a na tom mestu sagrađena je velika zgrada bez namene u kojoj je bila pekara a sada kafić .
 Kovačkim zanatom još su se bavili: Radenko Ćosić, Dragomir Bogdanović,  Dušan Jovčić a Obrad Rakić iz Dragolja još uvek odoleva godinama i ima radionicu za svoje potrebe i još uvek pomaže i drugima. Kovači Dragoslav, Radenko i Dragomir su kada završe izradu kola i kada ih ofarbaju stavljali i svoje inicijale na zadnju stranu išaranih kola kako bi se znalo ko je kola napravio.
           Mlinar je bio Ivko Tomković a kad mu je mlin nacionalizovan, posle Drugog svetskog rata, u mljinu je radio i Ivan Pavlović koji je inače bio opančar i od oca nasledio radnju Sada su to Mirići sa  vodenicom potočarom na reci Kačer
  Pored Ivana Pavlovića opančari su bili Obrad Nikolić sa sinom Milićem, Dragić Gavrilović i Dragoljub Ilić.
      Poslednji pravi pekar je bio Nikola koji je radio do 2007.godine. Pravio je najbolji hleb i burek u okolini a pekao je i prasiće i jagnjiće.Pre njega bili su Srećko Popović i Slavko Stanković.  Pekarski zanat nije više interesantan jer modernizacija je sa mini pekarama učinila svoje. Sada Belanovica ima pekaru ’’Sredojević’’gde se hleb i peciva dovoze i peku u električnoj mini pekari. Prase i jagnje tu svakako ne mogu da se peku. Srećko Popović  imao je firmu „Pekara- Mesara- Kujna“ . On je doveo molera Živomira koji je živopisnim bojama spolja i unutra ispisao sve usluge koji su se tu pružale: vruće lepinje, pečenje na panju koje ako ostane neprodato oni pretvaraju u paprikaš.
          Potkivanjem konja i goveda se bavio potkivač  Ljubiša Gavrilović. Bio je human sa životinjama i često je vraćao nemarne seljake kojima je stoka imala toloko izlizane papke ili kopita da su morali da čekaju da  se regenerišu pa onda potkuju.

           Kolar je bio Dragomir Bogdanović  koji je radio u podrumu kafane Dušana Đuknića i koji je crtao najlepše šare na  kolima koje su vukla goveda i konji.
            Ciglarskim poslom se bavio  Vlaja Kolaković koji je imao crepanu u kojoj su ciglari sekli ciglu i pravili crep. Izmešano blato su ređali u kalupe iz kojih su istiskivali ciglu i crep , sušili i pekli u ciglani.
            Fotografijom se  bavio fotograf Milan Mirić koji je ostavio brojna svedočanstva za foto istoriju Belanovice.  Nažalost te slike su uništene i mnoga svedočanstva iz razvoja mesta su nestala
            Frizerske i berberske radnje su od uvek postojale u Belanovici i služile su za ulepšavanje ne samo meštana već i gostiju. Inače ranije se znalo da su naši očevi i dedovi nedeljom obavezno išli na brijanje kod Rake Nenadovića koji se doselio iz Šutaca. Raka je imao pomoćnika „Muju bricu“ doseljenika iz Bosne a vešto je rukovao sa brijačem i makazama kao i kleštima za vađenje zuba. Zanatom se bavio i Mika brica. Milan Živković –Mika je sada u penziji kao i Ljiljana koja je bila ženski frizer. Danas rade Miroslava Simić, preko puta škole i Dušanka Stefanović sa svojom radnjom u centru. Tu su još  Milojka Jovančević i Milunka Lazarević .

 

          Kasapnicu je prvi otvorio Dušan Đuknić sa  Pavlom  Desivojevićem, koji mu je bio pomoćnik, a koju je kasnije nasledio  Milan Nenadović  čija kasapnica danas uvek ima kvalitetnog i svežeg mesa. Zajedno sa suprugom Milicom i decom uvek su ljubazni i nasmejani . Pored kvalitetnog i svežeg raznovrsnog mesa kod Milana i njegove  supruge Milice  se uvek mogu naći pored svežeg mesa i dimljene domaće kobasice i izvrsni čvarci  a često i odlično jagnjeće i praseće pečenje.

Stomatološke usluge privatno pružaju Vera Lomić u svojoj ordinaciji“Vivadent“  i Miroslav Jovančević koji privatno radi u državnoj ordinaciji         

 PRIVREDNA UDRUŽENJA

Zanatska udruženja, pre esnafi, osnivani su sa zadatkom da unapređuju zanatstvo, da se staraju o opšem stručnom obrazovanju svojih članova i njihovih pomoćnika, da koordiniraju sa organima vlasti u vezi bespravnog rada ili ukoliko zanemaruju obaveze svojih članova.
      Da bi se obrazovao esnaf, prema Uredbi o esnafima iz 1847. godine,  bilo je potrebno 12 članova. Esnaf su činile zanatlije jednog roda zanata ili trgovaca, ali je pomenuta Uredba dopuštala mogućnost osnivanja mešovitih od srodnih zanata i trgovaca sličnom robom.
      Njihov rad je bio u nadležnosti Ministarstva unutarnjih dela i Ministarstva finansija, a od 1882. godine, Ministarstva narodne privrede. Kontrolu nad svakim esnafom vršila je nadležna policijska vlast. Eesnafska skupština, kao najviši organ, svake godine je birala starešinu i njegovog pomoćnika koji su predstavljali, neku vrstu, izvršnog organa esnafa.
      Skupština se održavala jednom godišnje, po potrebi i češće, a predsedavao joj je policijski komesar.
           Osim esnafa, u poslednjim decenijama 19. veka, osnivana su i druga zanatlijska i trgovačka udruženja. Svoj rad su obično počinjala kao humanitarna društva,

                       Zadrugarstvo

         Pored svih uslova u privredi i  turizmu, glavna privredna grana ovog područja je poljoprivreda. Njive se u Kačeru nalaze po dolinama, kosama, stranama i vrhovima do 300 metara visine, a na njima se još ranije sejao ječam, ovas, kukuruz i pšenica. Stočarstvo, koje je nekad  bilo najvažnija grana poljoprivrede i koristilo šumovite ispaše, utrine i livade, opadalo je vremenom pod uticajem stalnog povećanja obradivog zemljišta na račun šumskog i pašnjačkog. Tako se i broj gajenih grla rogate stoke i svinja smanjivao. Zauzimajući sve veće površine na račun šuma i ispaša, voćarstvo je bilo dugo vremena značajan izvor prihoda. Naročito se mnogo gajila šljiva u gustim šljivicima koji su se obično nalazili oko kuća. U prvo vreme se prerađivala u rakiju, kasnije sušila ili se od nje pravio pekmez i tako izvozila
        Zadruge su bile oslonac razvoja sela i poljoprivrede i imale su uvek   pozitivan uticaj na razvoj poljoprivrede i poboljšanje uslova života na selu.
        Zadružni pokret u Srbiji počeo je značajnije da se razvija u Srbiji krajem 19. veka, kada dolazi i do većeg priliva kapitala iz inostranstva.   Organizacije ovog tipa zasnivale su se na ustaljenim načelima: samopomoć, solidarna odgovornost, unošenje dobitka u rezervni fond, ograničavanje teritorije delatnosti zbog mogućnosti međusobnog poznavanja zadrugara i drugo.
          Zadruge su osnovane i pre donošenja Zakona o zemljoradničkim zadrugama,od   1898. godine. Razvoj zadrugarstva privremeno je zaustavljen za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata, ali je u prvim poratnim godinama   započeo njihovu intenzivnu obnovu i osnivanje novih. Od tada svaka zadruga, osim kreditnih, ima pravo da se bavi svim poslovima koji   uvećavaju prihod ili smanjuju rashod svojih članova.  
            Radikalnom promenom sistema nastalom posle 1945. godine promenjeni su i principi, ciljevi, zadaci, uloga i organizaciona forma zadrugarstva. Posleratni period beleži uglavnom dva osnovna oblika – zemljoradničke i gradske. Zakon o zemljoradničkim zadrugama, iz 1946. i 1949. godine, dali su pravnu osnovu za osnivanje seljačkih radnih zadruga.  
         U okviru zemljoradničkog zadrugarstva posebno su značajne specijalizovane i opšte zadruge. Specijalizovane su se zasnivale na zajedničkim sredstvima za proizvodnju i kolektivnoj preradi i prodaji proizvoda. U svom razvoju prolaze kroz više etapa da bi se na kraju transformisale u radnu zajednicu poljoprivrednih  proizvođača. Na gradskom području mogli su se sresti razni oblici zadrugarstva: građevinske, zadruge za obnovu, zanatske proizvođačko-prerađivačke, zanatske nabavno-prodajne, štedno kreditne i radničko-službeničke nabavno prodajne.
           Vremenom zadruge su se integrisale i povezale sa ukupnim procesom društvene reprodukcije. Neke su postale preduzeća,   a druge su promenile svoju ulogu i prvobitni zadatak. Ulazak u članstvo zadruge je dobrovoljan, a vlast je stimulisala kolektivizaciju na selu. Sva lica koja su navršila 16 godina, a da im je poljoprivreda glavno zanimanje, mogla su postati članovima zadruge. Svi čanovi jednog domaćinstva koje je ušlo u zadrugu postaju pojedinačno njeni članovi. U zadrugu se unosi zemlja, osim okućnice, ali s tim da ona i dalje ostaje u vlasništvu pojedinca koji je unosi. Ostala imovina kao: ekonomske zgrade, stoka, stočna hrana, seme, poljoprivredni alat i drugo, samim unosom postojala je svojina zadruge, ali je ona bila u obavezi da to isplati prvobitnim vlasnicima u period od 10 do 15 godina.
        Zadruge su imale skupštinu, upravni i nadzorni odbor. Nadzor nad njihovim radom vršio je narodni odbor sreza kojem su pripadale.
         U belanovačkom kraju  prva, osnovana 29.3.1905. godine  zadruga bila je  Kalanjevačka zemljoradničko - kreditna i  imala je 17 zadrugara. Predsednik zadruge i njenog upravnog odbora bio je Vladimir M. Mirić, zemljoradnik koji je potom bio banski većnik, predsednik opštine u svom selu i radikalski prvak iz kačerskog kraja a članovi Upravnog odbora bili su: Radojko Ilić, učitelj, Miloje Maksimović, Uroš Sarić, Vladimir Desivojević. Sekretar i blagajnik bio je učitelj Nikola Sretenović. Predsednik Nadzornog odbora Radivoje Kolaković i članovi Milorad Jovičić, Dragomir Mirić,Milovan Maksimović i Ljubusav Sarić.

           Slična zadruga postojala je u Šutcima ali se ne zna kad je tačno osnovana kao   Šutačka zemljoradnička zadruga. Ostalo je zabeleženo da je jedan od najvrednijih zadrugara bio Milan Marković  i zadrugari Vladimir T. Popović, Adam Dražić, Dragić Jovančević, Milisav Simić, Živan Marković, Milenko Pantić, Milosav Popović, Mihailo Lomić, Vladimir Stojanović, Marko Nikolić, Andrija Stojanović, Milisav Jovančević, Vasilije Maksimović i Čedomir Lomić. Svi su dali po dinar dobrovoljnog priloga za podizanje Zadrugarskog doma u Beogradu
           Pod brojem 743 u registru Glavnog saveza srpskig zemljoradničkih zadruga od 1908. godine vođena je Poljanička zemljoradnička zadruga koja je pri osnivanju imala 22 zadrugara. Prvi predsednik Upravnog odbora bio je Bogoljub Jovanović a članovi Vojislav Đorđević, Milovan Radovanović, Milovan Vasiljević i Mladen Marković. Sekretar i blagajnik bio je zemljoradnik Milorad G. Đorđević. U Nadzornom odboru bili su: Rajko Jovanović-predsednik, članovi : Dragomir Đorđević, Milorad Minić, Svetozar Milovanović i Jovan Minić
            Najstariji i najrašireniji oblik udruživanja zemljoradnika bile su Zemljoradničke kreditne zadruge. One su nastale kada su se seljačka domaćinstva morala da pod pritiskom novčane privrede, prilagoditi novim uslovima i kada se upravo zbog toga  osetila velika potreba za jeftinim kreditom. To se dešavalo devedesetih godina 18. veka.
           Tako je u Kalanjevcima je 1923. godine objavljeno je u listu „Zemljoradnička zadruga“ da su zadrugari Kalanjevačke zemljoradničko – kreditne  zadruge u toku 1923. godine prikupili i u fond za pokretanje izdavanja Omladinskog zadružnog lista, uplatili 51 dinara svojih dobrovoljnih priloga
           Kačerska zdravstvena zadruga Socijalističke omladine Jugoslavije sa sedištem u Belanovivi osnovana je 9. maja 1926. godine a u sudski registar je uvedena u novembru sa samo 12 udela. Krajem godine imala je 210 članova i isto toliko udela. Ova zadruga osnovala je svoj Odeljak zadružne omladine u Šutcima 1938. godinea za predsednika je izabran Stevan Marković Singer a sekretar Milenko Lomić. Upravni odbor činili su: Slobodan Stanišić, Dragiša M. Simić, Ljubinko Jovičić, Radojko i Milomir  Dražić, Vasilije i Svetozar Marković. Slični odeljci osnovani su i u Živkovcima, Kalanjevcima, Poljanicama i Ivanovcima           
           U registru Glavnog saveza srpskih zemljoradnićkih zadruga pod rednim brojem 4280. vođena Živkovačka zemljoradničko nabavljačka zadruga koja je imala 55 zadrugara. Njen prvi Upravni odbor činili su : Petar Gavrilović, Obrad Arsenijević, Milinko Nedić, Grujica Pleskonjić i Dimitrije Petrović. U prvi Nadzorni odbor birani su: Petar Arsenijević, Života Milinković, Svetolik Gavrilović, Sreten Radovanović i Miloje Petrinijević. Prvi zadružni blagajnik bio je učitelj Radojko Đukanović, saradnik NOB-a, a nakon rata višegodišnji dopisnik lista „Politika“ iz Aranđelovca.Dužnost prvog  knjigovođe obavljao je Novak S. Nikolić a magacioner je bio Živan Gavrilović.
         Šutačka zemljoradničko nabavljačka zadruga opslužuivala je samo selo Šutce, a osnovana je 1938. godine kada je i učlanjena u Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga. Pri osnivanju Upravni odbor činili su: Miloje T. Đorđević, Živojin Stepanović, Tihomir Dražić, Svetozar Dražić i Mladen Jovančević. Nadzorni odbor imao je članove : Đivojin S. Ristić-predsednik i Mihailo J. Stojanović, Nikodije Stojković, Predrag Minić i Aleksandar Cvetković .
        Dragoljska zemloradničko- nabavljačka zadruga osnovana je 10. februara 1929. a brisana iz registra 25.9.1940. godine.Imala je 21 zadrugara. Predsednik je bio Pavle Živanović a članovi upravnog odbora: Neša Ćosić, Svetozar Radojičić, Dragić Josipović i Miloš Ristović. Članovi Nadzornog odbora: Spasoje Radojičić, Mihailo Živanović, Spasoje Ćosić, Radojica Lomić, Veljko Jovanović. Knjigovođa je bio Tihomir Radojičić a blagajnik Veljko Ristović. Magacioner je bio Ljubisav Živanović
        U Belanovici je 1926.osnovana Sreska zdravstvena zadruga“Kačer“ a ukinuta 1930. godine.
        Zatim   je osnovana 1931.godine  Stočarsko priplodna zadruga u Belanovici  i radila je sve do Drugog svetskog rata. Bliži podaci o njoj ne postoje.
 

         U posleratnom socijalističkom periodu počinje formiranje zadruga te   tako u martu 1944. godine posoji Dragoljska zemljoradničko-prodavačka zadruga sa predsednikom Perišom Jovanovićem a  1946. prvom Osnivačkom skupštinom nastaje Zemljoradnička narodna zadruga sa predsednikom Radenkom Ćosićem a članovi uprave su: Radovan Lomić, Radiša Jovičić, Dragić Jovanović i Radojko Jovanović. Zadruga je 1948 imala 207 članova. Imala je   svoje odbore za: stočarstvo, kuluru i prosvetu. Zatim je1949. godine predsednik bio Radovan Lomić koji je u martu 1950.godine na zboru “optužio Radenka Ćosića da nosi štof iz magacina i daje po selu, te da je dao snaji Milorada Perkića štof za haljinu i isto snaji Milutina Radojičića nosio štof i davao ga”. Posle njega 1951. godine  predsednik  je bio Periša Jovanović a zatim Dragoslav Ćosić. Skupština zadrugara 1956. godine glasa za spajanje sa zadrugom “Kačer” iz Belanovice čiji je upravnik bio Momir Josipović.
           Kalanjevačka zemljoradnička za­dr­uga osnovana je 1946. godine  sa predsednikom Vladimirom Mirićem.
           Poljanička je osnovana 1907. godine sa predsednikom Bogoljubom Jovanovićem .
           Posle rata  rešenjem   Okružnog privrednog suda u Čačku osnovana je 21. juna 1946. godine  Belanovačka abadžijsko-krojačka prerađivačka zadruga S.O.J. Zadrugu je osnovalo pet članova zanatlija na osnovu pristupnih izjava i osnivačkog udela.  Vršila je prerađivačko-uslužnu delatnost za Belanovicu i okolinu, jer na tom području nije bilo radnji tog tipa. Ovlašćenjem Sreskog narodnog odbora u  od 4. juna 1951. godine, Zadruzi se odobrava dalji rad i ona menja naziv u Belanovičku abadžijsko-krojačku prerađivačku zadrugu. U svom radu suočavala se sa problemima nedostatka posla, bespravnog rada, loše organizacije i drugim, pa je, tokom 1955, zakratko ukinuta. Već od 1. januara 1956, njen rad je obnovljen sa motivacijom da je ona jedina te branše u okolini i da je  kao takva neophodna.  Prestala je sa radom 1962. godine.
         Zatim, rešenjem Sreskog narodnog odbora u Belanovici   28. decembra 1946. godine  osnovana je Sreska poljoprivredna stanica  u Belanovici kao poljoprivredno preduzeće od lokalnog značaja za Srez  kačerski.  Bavila se uzgajanjem voćnih sadnica, držanjem priplodne stoke i proizvodnjom stočne hrane. Osnivala je depoe za semena, nabavljala sredstva za zaštitu bilja, veštačko đubrivo, sprave, alate, mašine i drugo. Vršila je proširenu delatnost Državnog voćnog rasadnika u Belanovici. Škola za obrazovanje poljoprivrednih proizvođača osnovana je 1953. godine i beležila je odlične rezultate te se afirmisala kao jedna od najboljih škola te vrste na teritoriji sreza. Sreska poljoprivredna stanica nalazila se pod administrativno-operativnim rukovodstvom Sreskog narodnog odbora u Belanovici. Prestala je sa radom u prvoj polovini 1949. godine.

                                          Zemljoradnička zadruga „Kačer“

             Zadružni pokret u Srbiji počeo je značajnije da se razvija u Srbiji krajem 19. veka, kada dolazi i do većeg priliva kapitala iz inostranstva. U Evropi je ovaj pokret nastao i razvijao se još od prvih decenija veka. Organizacije ovog tipa zasnivale su se na ustaljenim načelima: samopomoć, solidarna odgovornost, unošenje dobitka u rezervni fond, ograničavanje teritorije delatnosti zbog mogućnosti međusobnog poznavanja zadrugara.
         Zadruge su osnovane i pre donošenja Zakona o zemljoradničkim zadrugama, od 3. decembra 1898. godine.  Razvoj zadrugarstva privremeno je zaustavljen za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata, ali je u prvim poratnim godinama Glavni savez zemljoradničkih zadruga započeo njihovu intenzivnu obnovu i osnivanje novih.
         Za vrlo kratko vreme, stari zadrugari obnovili su sve stare i osnovali veći broj novih zadruga. Prema Zakonu o privrednim zadrugama, od 11. septembra 1937. godine, koji je zamenio zakon iz 1898, zadruga postaje društvo neodređ|enog broja članova sa promenljivim brojem poslovnih udela sa zadatkom da unapređuje njihovu privredu.  Od tada svaka zadruga, osim kreditnih, ima pravo da se bavi svim poslovima koji nisu zabranjeni a uvećavaju prihod ili smanjuju rashod svojih članova.
          Članstvo zadruge u nekom od saveza bilo je obavezno. Vrhovni nadzor nad radom pojedinih kategorija zadruga vršilo je nadležno ministarstvo. Zanatske proizvođačke zadruge morale su takođe biti učlanjene i u udruženja zanatlija i u skladu s tim pripadati nadležnoj komori .
          Zadruga je bila glavni nosilac poljoprivredne proizvodnje u Belanovici i njenoj okolini i nastojala je da   neke od već razvijenih grana poljoprivrede na ovom području unapredi.
          Pored osnovne delatnosti zadruge  su imale zadatak da snabdevaju građane životnim namirnicama i drugim potrebama (gas, šećer, ulje, so, brašno, tekstil, obuća i drugo). Odlukom Regionalnog zadružnog saveza udružuju se male zadruge iz Šutaca i Dragolja i Skupština zadrugara na sednici 13.05.1956.godine donosi Odluku da  ta zaduga nosi naziv ’’Poljoprivredna zadruga „Kačer’’ sa sedištem u Belanovici. Zadruga je 1958. imala veliku kooperaciju i bavila se uglavno uzgojem stoke te je dato u tov 72 svinja rase "Moravka" i nerast „Kornvol“-3 kom. Voće je takođe zasejano na 4 hektara sa oko 38.000 stabala. Delatnost zadruge bila je: trgovina, ekonomija,  mlin, otkup, mašinski park (kamion i traktor) i restoran koji 1958. godine  izlazi iz Zadruge i ulazi u sastav Mesnog narodnog odbora.

           Na inicijativu Poljoprivredne komore NRS, u 1957. godini počela je izgradnja voćnog rasadnika za proizvodnju sadnica šljive „požegače“ u Belanovici sredstvima iz Fonda za unapređenje  poljoprivrede Narodnog odbora Valjeva. Upornim radom izgrađena je upravna zgrada sa tri kancelarije, dva stana i učionica za školu poljoprivrednih proizvođača. Uz njh izgrađene su i ekonomske zgrade i štala. Zasađeno je 25.000 izdanaka šlive „madžarke“ i 50.000  sejanca dženerike  na koje će se kalemiti „požegača“. Uz to rasadnik se bavi i ratarskom proizvodnjom na 50 hektara zemljišta. Stručnu kontrolu radova vrši Voćarski institut iz Čačka. Rasadnik posluje kao proizvodna ustanova sa samostalnim finansiranjem, bez ikakvih dotacija.
           Sledeće, 1958.godine   formiran je Voćno- lozni rasadnik  kapaciteta 100.000 sadnica godišnje koji je bio i ogledno polje polaznicima niže  Poljoprivredne škole  čiji je direktor bio Rade Matić. Matić je organizovao, i bio predavač, tromesečni poljoprivredni tečaj voćarskog karaktera na kojim je učestvovalo 65 polaznika omladinaca. Na tečaju su se naročito istakli Gojko Lomić iz Dragilja i Dragomir Đuknić iz Kalanjevaca. Škola je
           Međutim 1965.godine pokazalo se da podneblje u Belanovici nije pogodno za neko veliko voćarstvo za razvoj  te je potekao predlog  da se Voćno-lozni rasadnik pripoji    Zemljoradničkoj zadruzi ’’Kačer’’. Integracija je izvršena 1. maja a za direktora Zadruge postavljen je Čedomir Danilović. Kasnije 1970. za direktora je izabran Radenko Jovančević a Danilović je postavljen za rukovodioca poljoprivredne  proizvodnje i tada Zadruga  broji oko 60 radnika. 
          Savet za privredu opštine Ljig 1958. godine raspravljao je o poslovanju zadruga i konstatovao da je poslovanje lošije od planiranog. Nedostaje stručni kadar,od šest upravnika samo jedan ima nižu poljoprivrednu školu, knjigovodstvo je neažurno i nepouzdano, ni jedna zadruga nije imala dobit od poljoprivredne proizvodnje  već od trgovine i otkupa. Zadruga tada prvi put prima visoko obrazovane stučne kadrove poljoprivredne struke.
         Krajem 1960. godine Osnovna organizacija “Kačer”donosi  odluku o organizovanju poslovnih jedinica: prodavnice u Kalanjevcima, Belanovici; magacini u Belanovici, Šutcima, Živkovcima i Poljanicama; otkup stoke i mleka u Belanovici. Zadruga ubrzo izdvaja trgovinsku delatnost, a 1961. godine  formira svoje ekonomije- otkup i mlin. Iste godine dat je predlog da se gradi sušara za šljivu. Zadruga je imala niz organizacionih transformacija i 1964. godine te je poslovala po ekonomskim jedinicama: transport, otkup i skladištenje, transport i meljava i zajedničke poslove.
         Zadruga “Gaj” iz Živkovaca, koja je nastala spajanjem kalanjevačke i živkovačke zadruge sa upravnikom  Živanom Vojinovićem, ulazi u sastav ZZ"Kačer" 1962. godine. ( Mesna zadruga “Kozelj” primljena je tek 1980. godine)  
         Zadruga je dobro poslovala naročito u stočarskoj proizvodnji te su 1970 u saradnji sa „Kooproduktom“ iz Novog Sada  utovili preko 1.000 teladi koja su u proseku težila po 200 kilograma. Bilo je proizvođača koji su držali preko 50 teladi u tovu: Novak Lukić, Rodoljub Raković, Vladimir Pavlović, Dragoje Doganjić ..
         Kasnije se javlja problem u plasmanu tovljenika i likvidnosti „Kooprodukta“ pa se tov polako smanjuje. Zadruga je pored tih problema 1971. pustila u rad, za ono vreme, modernu klanicu kapaciteta vagon mesa dnevno. Sama Zadruga uložila je 600 hiljada dinara. Klanica je snabdevala velike potrošače u okruženju. Renoviranje klanice i dogradnja hladnjače trajalo je do 1983.godine kada je izgrađena, za ono vreme, moderna klanica, proizvodne površine 3.750 m2 i skladišnog prostora 1.400 mkoja je svoju proizvodnju osim za domaće obavljala za inostrano tržište.  
         Iste godine, zbog nepovoljnog kretanja cena kalemarskog voća na tržišti, u svom rasadniku od 2 hektara  posejanih šljivom „Požegačom“, rešili su da  povade 17. hiljada sadnica kako gubitak od nje ne bi povećavali a površinu da preparcelišu i spreme za prodaju placeve za individualnu gradnju, koji donose veći prihod od rasada.
          U 1973. godini Poljoprivredna zadruga formira Osnovnu organizaciju udruženih zadrugara“ Kačer“  u dogovoru sa sa pedesetak svojih  poljoprivrednih proizvođača. Tako udruženi zadrugari imali su prednost u svim vidovima poslovanja:  prodaji svojih proizvoda i u nabavkama, uslugama i drugo.
         U to vreme, društveno samoupravljanje je hvatalo zamah, pa 5. aprila 1975. godine formira se Poljoprivredno preduzeće „Kačer“ sa delatnošću proizvodnje i prometa  poljoprivrednih proizvoda, repromaterijala, promet trgovačke robe i usluga te postaje Osnovna organizacija udruženog rada “Kačer” sa direktorom Radenkom Jovančevićem.            

          

         Oni nastavljaju proizvodnju junadi i te godine na kraju trećeg tromesečja, pošto nije imala kome da ih proda 800 ,  iskazuje  gubitak od 800.000 dinara a godinu završila sa gubitkom od 2 milona dinara. Rešenje je delimično pronađeno u plasmanu mesa u radne organizacije Raške, Čajetine, Niša i Beograda.
            Ukrupnjavanjem privrede   vrši se integracija i u zemljoraničkim zadrugama, i  1977. godine“Kačer”sa 107 kooperanata se zajedno sa zadrugom „Rajac“iz Kadine Luke i zemljoradničkom zadrugom „Ljig“ iz Ljiga udružuju se u Radnu organizaciju poljoprivredno preduzeće “Sloga” iz Ljiga sa direktorom Radenkom Jovančevićem. Iste godine direktor nove Organizacije Kooperanata“Kačer“ postaje Radiša Baltić a zatim se smenjuju Momir Josipović, Čeda Danilović, Radenko Jovančević i na kraju ostaje Jovan Marković a prvi šef računovodstva postaje Marko Mirić .  Delatnost je bila : proizvodnja i  promet proizvodima, repromaterijalom, trgovinskom robom i uslugama. 
        Potpisivanjem Sporazuma o udruživanju rada i sredstava obavljeno je 20. martu 1977. godine. Novo preduzeće je učestvovalo u rekonstrukciji belanovačkog vodovoda sa 70.000 dinara. A za potrebe sportskog društva „Kačer“  jedan magacin je adaptiran u kupatilo.
       Zadruga je na zemljištu rasadnika izgradila klanicu  i otpočela sa klanjem krupne stoke. Ranije se jedno vreme  klanjem stoke bavila Stanbeno komunalna zajednica- Belanovica . Ovom delatnošću Zadruga se bavi sve do 1975.godine kada je ova radna jedinica iskazala veliki gubitak i u razgovorima sa ’’Srbokopom’’ iz Beograda sklapa se Ugovor o poslovno tehničkoj saradnji,   kada joj se pripaja klanica, po kom  dolazi do ustupanja klanice .Tim sporazumom ’Srbokop’ je osim  klanice preuzeo i 15 radnika.   Zaposleno je 69 radnika lokalnog stanovništva što je omogućilo mnogima da se doškoluju i steknu iskustva u klaničnoj industriji
       Zadruga je dobro poslovala i 1977. godine jer na kraju godine dohodak je uvećan u odnosu na 1976. za 85 odsto i iznosio je 4,5 milona dinara. Broj poljoprivrednih proizvođača bio je 103.  Isporučeno je tržištu oko 815.000 litara mleka, 2.200 tovljenika i 520 grla junadi. Za raspodelu sredstava udruženim zemljoradnicima namenjeno je 149.000 dinara a pravo na njih steklo je 58 zemljoradnika. Tako je Petronije Stojanović iz Šutaca dobio 13.340 dinara. Planirana je nabavka mehanizacije za berbu kukuruza, izgradnja koševa za smeštaj kukuruza. Planirano je da je prvi put zaseju površine pšenicom.
        Zadruga je dobro radila i imala veliki broj poljoprivrednika koji su svojim farmama ostvarili dobre prihode. Tako je Dragoslav Đuknić iz Kalanjevaca u svoju staju uveo, još 1967. godine, rasne krave i počeo prozvodnju mleka. Izgrađuje silo spremišta, tovilišta kapaciteta 240 junadi u tromesečnom tovnom periodu.Sredstvima zelenog plana obezbedio je potrebne mašine i u saradnji sa OOUR“Kačer“ i ljiške zadruge „Sloga“ čiji stručnjaci vode tehnologiju , omogućili su mu uspešnu proizvodju. Za svoj rad dobio je Septembarsku nagradu Opštine.
        Sličan rezultat poslovanja bio je i u 1980. godini gde je  utovljeno 4500 junadi i otkupljeno preko milion litara mleka. Proizvođačima je podeljeno 300.000 dinara a najbolji su bili Dragoslav Stojanović iz Belanovice, Dragoslav Đuknić iz Kalanjevaca, Momčio Ivanović i Slobodan Pantić iz Šutaca.
          Klanica „Srbokop“  OOUR „Beograd“ u Belanovici solidno radi i odlučuje da izgradi novu klanicu. Pošto mesarski zanat u belanovačkom kraju nema tradiciju to je i manje kadrova, te iz tog razlogarešava da, u saradnji sa školskim centrom iz Ljiga upiše za školovanje potrebnog kadra mesarske struke   20 polaznika koji će dobiti posao kad se osposobe te će ukupan broj zaposlenih biti 300 radnika.Takođe se vrši prekvalifikacija postojećeg kadra koji je pretežno nekvalifikovan i polukvalifikovan
           U Valjevu marta 1980. godine političke strukture odlučuju da se formira Složena organizacija udruženog rada  AIK “Valjevo”. U njen sastav ulazi i poljoprivredna radna organizacija “ Sloga” sa sedištem u Ljigu   koja je pokrivala područje   kačerskih mesnih zajednica Kalanjevaca, Živkovaca, Šutaca, Poljanica i Belanovice.  Tako je i Osnovna Organizacuja Kooperanata “ Kačer”koja obuhvata oko 850 domaćinstava, postala deo velikog SOUR-a AIK “Valjevo”. Ona je u posedu imala preko 4.000 hektara obradive zemlje, od čega je više od polovine bilo pod veštačkim livadama, a 1.100 hektara pod kukuruzom, 900 ha. pod pšenicom, prirodnim livadama, i sa nekoliko hektara voćnjaka, štp je bio razlog da zadruga izgradi industrijsku sušionicu  za šljivu.   Šljiva se jako mnogo gajila te je 1974. godine bilo oko 60.000 rodnih stabala a Zadruga je otkupljivala 50-70 vagona svežih šljiva. Nastojalo se, u težnji za modernizacijom, da se  stare pušnice za šljive zamene novim modernim sušarama. Podignute su dve, jedna u Belanovici a druga u Živkovcima ali su one radile smanjenim kapacitetom jer je suva šljiva je teži nalazila put ka kupcu.  Osim šljiva, gajila se jabuka, višnja, dunja i malina (na oko 50hektara) za kojom je bila jedno vreme potražnja.
    Nestabilnost tržišta, niske otkupne cene voća i prodor veštačkih pića, razlog je da se broj rodnih stabala smanjivao te sam kraj gubi odlike voćarskog kraja.
                                           
       Delatnost  Zadruge „Kačer“ razvijala se kroz  proizvodnju u sopstvenoj ekonomiji i kroz kooperaciju sa individualnim proizvođačima. Međutim ekonomija je poslovala sa gubitkom, naročito u ratarskoj proizvodnji, pa se Zadruga   okreće stočarstvu.Gubitak u martu 1976. godine iznosio je 2 miliona dinara 
            “Kačer” je u govedarskoj proizvodnji bio  poznat daleko izvan belanovačkog područja. .    Područje koje pokriva „Kačer“ odgajalo je 2.500 priplodnih krava i obezbeđivalo 2.000 teladi za tov. Zahvaljujući matičnom zapatu krava, 95 osto su krave „domaće šareno“ u tipu „simentalca“  Zadruga od poljoprivrednih proizvođača otkupljuje do milion litara mleka godišnje, kroz ugovore o saradnji sa 500 domaćinstava, što je najveća količina u celom sistemu AIKa .  Da uz dobar rad mogu se postići dobri rezultati vide sa 1981. godine kad izvozi  na evropsko tržište 1500 utovljenih junadi. Izvozu  tovnih junadi se daje poseban značaj tako se, u saradnji sa „Geneksom“ koji je Zadruzi glavni izvoznik, izveze 95 osto  godišnjeg izvoza u iznosu od 1.600.000 dolara.
       U tom periodu izgrađeno je oko sto objekata za tov kod poljoprivrednih kooperanata uz pomoć Zadruge. Skoro sva domaćinstva su izgradila i objekte za silažu.
      Za dobar rad “ Kačer” je dobio niz društvenih i privrednih priznanja od Povelje zadružnog saveza Jugoslavije i Septembarske nagrade  opštine Ljig za 1977. i 1985. godinu do značajnih nagrada na Novosadskom sajmu za izloženu telad  u tovu i Ordena rada sa srebrnim vencem.                                                               
        Vest da je OOK“Kačer“ u prvoj polovini 1985. godine postigla veoma dobre rezultate zvučala je neverovatna jer je stočarska proizvodnja bila u velikoj krizi. Kačer je izvozio meso u Grčku, Jordan i Italiju što je bilo na nivou na ostvarenja u celoj 1984. godini. Ovo je ostvareno stimulišući kvalitetno stočarstvo. Dobri rezultati postignuti su veštačkim osemenjavanjem rasne stoke i matičnom zapatu 160 krava. U to vreme „Kačer“ nikada nije bio primoran da sudski plaća svoje obaveze. Kadrovski je bio jak jer je imao četiri poljoprivredna stručnjaka i jednog studenta veterine stipendistu. Zadruga je pomagala i mesne zajednice kroz izgradnju savremenih skladišta i koševa za kukuruz u Poljanicama ,Belanovici i Kalanjevcima. Sve je to moglo da se uradi jer je Zadruga u 1984. godini zahvaljujući  izvozu na svetsko tržište 5.000 utovljenih junadi.
               Proizvodnja mleka je takođe veoma značajna za ostvarivanje dobrog prihoda. „Kačer“ spada i najveće proizvođače mleka  u sistemu AIK „Valjeva“ sa godišnjom proizvodnjom od preko milion litara mleka. Pored mleka otkupljivani su i drugi mlečni prioizvodi –kajmak i sir u kvalitetnom higijenskom pakovanju.
               Ratarstvo i ratarska proizvodnja ovde je manje zastupljena usled prirodnih uslova koji nisu baš najbolji. Proizvodi se kukuruz, pšenica, soja i seno. Isto je i sa voćarskom proizodnjom. Tako je OOK“Kačer“ 1985. godinu završio sa čistim dohodkom od 62 miliona dinara. Prosečan lični dohodak bio je 41.600 dinara.
               Novu zgradu od 300 kvadrata Zadruga„Kačer“ završila je u julu 1986 godine jer je do tada stalno bila   podstanar u zgradi stare osnovne škole. Izvođač radova je bio „Standard“ iz Aranđelovca.
              U organizaciji Zadruge održavana je 1987. godine u Belanovici Smotra priplodnih krava i junica uz prisustvo Zavoda za poljoprivredu Valjeva, Instituta za primenu nauke u poljoprivredi iz Beograda i matična služba Zadruge.  Proglašeno je za najbolje grlo u oblasti krava , grlo „Đina“ odgajivača Slobodana Panića iz Šutaca koji je nagrađen sa 70.000 dinara. Nagrađeni su još i odgajivači Gradimir Marković i Radojica Tomić, Mihailo Marković, Milojko Nikolić, Jovan Dražić svi iz Šutaca i Branko Adžić iz Belanovice. Na području ZZ“ Kačer“ postoji veliki stočni fond sa preko 2.500 plotkinja od kojih je 300 umatičeno što se   može dobiti dobar priplodni materijal za dalju reprodukciju. 
              Pošto je Zadruga „Kačer“ najstabilnija organizacija u PRO „Sloga“ iz Ljiga  1989. gdine i da postoji dobra sirovinska baza za proizvodnju maline, kupine, jagode, višnje i ribizle doneta je odluka za gradnju rashladnog centra  u Belanovici  . Gradiće se sredstima Fonda za podsticaj nedovoljno razvijenih područija, „Beobanke“, Interna banka „Voćarkoopa“ kao i izvođač radova. „Agrobanka“ i „Union“ banka iz Beograda ponudile su proizvođačima povoljan kredit od 2% kamate i vraćanje kroz proizvode , za nabavku poljoprivredne mehanizacije           
            Rashladni centar završen je i pušten u rad   19. avgusta, na Preobraženje Gospodnje  1993. godine, kapaciteta 2.000 tona ohlađene mase. Izgradnja hladnjače je trajala nepune dve godine. Vrednost objekta iznosila je oko 5. miliona nemačkih maraka a sredstva je obezbedila deo sama Zadruga a deo poslovne banke uz korišćenje sredstava za Privredni preporod Srbije i Međunarodnog zajma za reintegraciju. Svu potrebnu opremu, putem lizinga, isporučio je Švedski biznismen Džererd Alinka. Objekat je bio namenjen pre svega čuvanju jagodičastog voća-maline, jagode i kupine za proizvode sa teritorije Ljiga, Lazarevca i Aranđelovca. Tada je zapošljeno 10 radnika uz 20 sezonskih.
              A onda dolazi vreme sankcija uvedenih državi, gašenja velikih poljoprivrednih kombinata zbog slabog plasmana na tržištu te i ZZ „Kačer izlazi iz AIK Valjevo, Desetog avgusta 1994. godine ona  se udružuje sa firmom „Agroekonomik “ iz Beograd stvorivši novu firmu AEK „Kacer“ sa direktorom     Ilijom Rakićem  i predsednikom  skupštine  Jovanom  Markovićem.   Uspostavljena  saradnja sa naučnim institucijama i   „Agroekonomikom“  pomaže im   u izgradnji hladnjače sa kojom će smelije uđu u voćarsku proizvodnju pored već tradicionale stočarske.  Tako podižu novih 30 hektara maline i dalje pomažu proizvođačima da najbolja rasna goveda sačuvaju za priplod. Dobro poslovanje omogućilo je da mogu pomagatii mesnim zajednicama kroz izgradnju puteva, uvođenju telefona, elektrifikacije i fudbalskom klubu FK“Kačer“, tako da mladi neće odlazti van ove sredine.
              U oktobru 1994. godine na novoj izložbi krava pobedila je krava „Cica“ vlasnika Jeremije Tomića iz Šutaca. Pobednica u kategoriji junica je „Divna“ vlasnika Radovana Nenadovića iz Šutaca. Kod mlađih krava najbolja je bila“Emilija“ Milojka Nikolića.
              Dobroj stočarskoj proizvodnji potrebne su i veterinarske usluge koje državna stanica nije mogla da pruži osnovana je privatna veterinarska firma „Maks“ u Belanovici vlasnika i veterinara Milivoja Đošića i vodi brigu o zdravlju stoke domaćinstava koja sarađuju sa Zadrugom .
                 U to vreme u državi dolazi do nestabilnih uslova za poslovanje. Period inflacije je bio poguban kada se dugogodišnji ostvaren kapital polako istopio. Od ranije isoručivanih 8.000 junadi godišnje preko noći se gubilo po 500 bikova. Raspadom Jugoslavije gubi se veliki deo tržišta, banke uslovljavaju povećane kamate 15-20 %  što stočarska proizvodnja nije mogla da nosi .Novi direktor Slobodan Radovanopvić je pokušavao da poveže pokidane niti u tovu junadi i da sčuva koliko toliko matično stado krava. Poslednja tradicionalna izložba krava bila je 1998. godine sa 80 izloženih krava i junica gde je o treći put pobednica bila krava Rajice Tomića iz Belanovice
             Jedna od najuspešnijih zemljoradničkih zadruga „Kačer“ nije mogla da servisira dugove iz kredita za izgradnju klanice i hladnjače i biva prinuđena da ide u stečaj. I klanica i hladnjača menjaju vlasnika a Zadruga iz te transformacije izlazi sve slabija. Prvog avgusta 1997. godine AEK „Kacer“ menja u privrednom sudu u Valjevu ime u „Frigofruti“. U meduvremenu je  predsednik OO Nove demokratije za opštinu Ljig, uputio obican dopis SO Ljig i zatražio da se celokupna imovina bivše zemljoradnicke zadruge „Kacer“ prevede na novu firmu. To je učinjeno u opštini Ljig bez ugovora i bez nadoknade te je  zemljoradnicka zadruga u Belanovici   fiktivno ostala bez imovine dok sud to nije kontatovao i dosudio opštini da to plati poljoprivrednicima.  Seljaci kojima su komunisti oteli imovinu posle Drugog svetskog rata i dali Zemljoradnickoj zadruzi u Belanovici, pokrenuli su postupak za povracaj imovine. Zemljoradnicka zadruga se branila da nema nikakvu imovinu što nije bila  istina.Po zakonu o povracaju imovine ukoliko zemljoradnicke zadruge nisu u mogucnosti da vrate imovinu ili nemaju novca – to su dužne da urade skupštine opštine na cijoj se teritoriji nalazi predmet.  Opštinska vlast u Ljigu nije ništa preduzela da se ova malverzacija   zaustavi i seljaci isplate iz imovune koju je zadruga posedovala.
            U maju 2000, godine održan je sastanak o problemima Belanovice na kome su učestvovali : Dragan Marković, savezni poslanik, Milan Obradović Trle, direktor REIK“Kolubare“ i savezni poslanik, Miodrag Starčević predsednik SO Lig i veliki broj zadrugara. Na sastanku je mnogo obećano a urađeno nije ništa.

                                     Industrija

Industrijske proizvodnje nije bilo sve do 1959 . godine kad je  rešenjem Narodnog odbora opštine Belanovica  4.maja registrovano    kod OPS u Beogradu,Preduzeće za proizvodnju i promet građevinskog materijala „Grajska Gora“ ( „ Napred“ 20.2.59)
           Delatnost preduzeća bila je proizvodnja i promet građevinskog materijala, pre svega eksploatacija crnog mermera u Trudelju i Kalanjevcima. Preduzeće je, po osnivanju, proizvodilo kamene kocke. Za početak rada sredstva je obezbedio osnivač i Narodni odbor sreza Valjevo. Organi upravljanja u preduzeću bili su Radnički savet i Upravni odbor. Zapošljavalo je oko 40 radnika i službenika.
         Već naredne godine počeli su problemi oko eksploatacije kamena u otkrivenom kamenolomu koji je trebalo da bude glavno radilište preduzeća, kao i problemi oko transporta kamena. Usled lošeg ekonomskog položaja preduzeća, Narodni odbor opštine Ljig započeo je  postupak likvidacije preduzeća, posle samo godinu dana rada, 14. maja 1960. godine, kada je prestalo sa radom. Postupak likvidacije okončan je, 27. februara 1964. godine.
         Drugih preduzeća nije bilo ali je privatnih inicijativa bilo dosta. Tako se se po selima pored poljoprivrede seljani bavili i zanatima. U Kozelju i Trudelju meštani su proizvodili drveni ugalj, a iz kamenih majdana se vadio kamen  u Dragolju, Šutcima i Kalanjevcima i od njega pravilo vodeničko kamenje ili se izrađivali nadgrobni spomenici.
         Gašenjem zadrugarstva prestaje razvoj sela a belanovačko  stanovništvo bilo je u stalnom opadanju zbog  preseljavanja u veće centre, jer razvoja  ovde nije   bilo. Tako, po popisu iz 1961. godine u Belanovici je bilo 344 stanovnika, 1971. godine  371 stanovnika, 1981. godine  336 stanovnika, 1991 -259 stanovnika, a 2002.godine 266 stanovnika.
          Sa osnivanjem Mesne zajednice u Belanovici 1960. godine, potrebe varošice za navedenim zanatskim uslugama uslovile su, između ostalog, obavljanja i  delatnosti - održavanja vodovoda, pijace, čistoće mesta, rasvetu  i slično.  Zanatlije su videli svoj interes i počeli su  udruživanje pojedinih zanatlija ( stolara, abadžija, bravara, klaničara i ugostitelja)
          bravari:  Miloš Jovanović Buntula
          stolari: Tikomir Rakić, Milovan Rakić Prota, Petronije i Živorad Stojanović iz Šutaca;
          krojači : ,Milan Mihajlović Azanjac, Ljubiša Petronijević
          Klaničar: Dušan Đuknić
          Ugostitelj: Dušan Đuknić
          Kovač: Radenko Ćosić
         Oni formiraju Stanbeno komunalnu zajednicu.
         Nešto kasnije, iz okvira Mesne zajednice, odvojena je i  pridodata   i komunalna delatnost, te se kod Privrednog suda registruje preduzeće  pod nazivom:  Zanatsko komunalno preduzeće „Belanovica“. Kasnije  preduzeće često menja delatnost a samim tim i naziv. Tako je jedno vreme imalo i svoju klanicu koja je bila primitivna i inspekcija je izvesno vreme i zatvorila jer nije ispunjavala sanitarno veterinarske uslove.  Sedamdesetih godina iz preduzeća, komunalna delatnost prelazi u novoformirano preduzeće„Komunalac“  u opšini  Ljig. Ono u svojoj delatnosti ima i svoju pekaru koja snabdeva i Belanovicu .

        Građani Belanovice bili su često nezadovoljni lošim komunalnim uslugama iz Ljiga te je 1974 . godine Skupština opštine donela odluku da komunalnu delatnost vrati u nadležnost Mesne zajednice Belanovica koja je za kratko vreme izgradila uz pomoć meštana gvozdeni most na Živkovačkoj reci i proširila put u delu naselja “Koviljača“.
         Zanatsko – komunalno preduzeće „Belanovica“ , bez komunalne delatnosti, naglo razvija građevinsku operativu iz koje je iskazan veliki dohodak. Preduzeće menja naziv u Zanatsko - građevinsko preduzeće „Belanovica“.Direktor postaje Dragiša Ćosić Ono svojim razvojnim programom pored obrade drveta, osvaja proizvodnju metalnih podloški za železnicu i montažu   japanskih delova za radio aparate za motorna vozila  a naročito za autobuse za kupca „ 11 Oktomvri“ Skoplje. Izvestan broj radnika došao je iz  ’’Elektrona’’ Kraljevo . U ovom metalo-prerađivačkom pogonu  proizvodila se oprema za nužna svetla po objektima a postojala je i galvanizacija za metalne delove. Ispostavolo se da ova proizvodnja preovlađuje  u fizičkom obimu a samim tim i dohotkom, preduzeće, 1975. godine, menja naziv  u „Metalo-tehničko preduzeće – Belan“. Svojim novim programima stiču se uslovi za podizanje kredita kod poslovnih banaka za izgradnju poslovnog prostora i nabavku nove opreme.
           Pored "Belana" preduzeće  „Kačer koop“ vlasnika    Milovana Doganjića,     bavilo  se proizvodnjom mineralnih dodataka za stočnu hranu i trgovinom stočnom hranom i repro materijalom za poljoprivredu. Osnovan je 1991.godine sa šest radnika da bi 1997 imao 18 radnika. Izgrađen je proizvodni pogon površine 1160 m2 , nažalost i on je prestalo sa proizvodnjom.  Danas posluje njegov “Agro-kremen” koji se bavi trgovinom proizvodima  za  poljoprivredu. Izgrađena hala stoji prazna i po nekada se koristi za skladište.
         „Mark-kom“ se bavi poslovima u građevini i proizvodnjom opreme za pčelarstvo a “ Apicase honey“ je zajednička firma vlasnika Dušana Mirića  sa italijanskim partnerom Lucio Ragazzinijem i se bavi otkupom i izvozom meda. Inače Dušan, sa svojim velikim brojem košnica i savremenim načinom pčelarenja je jedan od najvećih proizvođača kvalitetnog meda u Srbiji.                

 

 

              Preduzeće ’’Belan’’

       Oktobra 1956. dodine Metalno-tehničko preduzeće – „Belan" se useljava u nove prostorije sa mašinama za primarnu obradu drveta. U martu 1977. godine za direktora preduzeća postavljen je Milorad Vojinović.  
       Kako je najveći obim proizvodnje ostvaren u drvoprerađivačkoj proizvodnji, to je i preregistracija naziva bila neminovna te nastaje  Preduzeće za preradu i izradu proizvoda od drveta „Belan“. Organizacija rada bila je po obračunskim jedinicama: drvo-prerađivačka, elektro-mašinska i građevinsko-zanatska. Građevinska je sve manje imala posla te je ugašena a radnici su raspoređeni u drvno-prerađivačku jedinicu jer se tu povećavao obim poslova, naročito nabavkom sušare za drvo i izgradnjom manje proizvodne hale.
       Građevinska jedinica je dobar deo posla obavljala na dogradnji proizvodnih prostora „Srbokopa“ i na proširenju mostova i propusta od Lajkovca do Valjeva. Konkurencija na tržištu za građevinske poslove bila je suviše jaka za maleni „Belan“ te je iz tog razloga ova radna jedinica ugašena.
        Elektro-mašinska radna jedinica uspešno je poslovala te je kao kooperant „Cimosa“ iz Kopra izradila i isporučila 100.000 izduvnih grana za vozila Citroen.  Za lečilište u Pještanima iz Čehoslovačke isporučena su nužna svetla. Belan je bio kooperant „Elektronu“ iz Beograda sa kojim je ostvarena prijateljska veza i poslovna saradnja. „Elektron“ je imao u planu velike poslove u inostranstvu i planirao izgradnju poslovnog objekta u Belanovici  te je saradnja završena   ustupanjem „Elektronu“ poslovnog prostora u Belanovici uz njihovo prihvatanje svih radnika metalo-prerađivačke jedinice i  dva radnika iz režije.
        Proizvodnu halu "Elektron"  je započeo  1989. godine i izgrađena su dva stana za kadrove.Te godine „Elektron“ je imao 20 zaposlenih radnika. Na nesreću „Elektron“ je izgubio dosta poslova te je nakon izvesnog vremena ušao u stečaj i ugašen. Proizvodna hala još stoji nezavršena preko puta osnovne škole u Belanovici. Kasnije je tu halu kupio novi vlasnik iz Poljanica sa firmom iz Italije ali i on nije uspeo da je završi.
       Tako je „Belan“ svu svoju delatnost posvetio preradi drveta te je bilo u planu kupovina kopirnih mašina za drvnu galanteriju kao i proizvodnja drvenih briketa i peleta. Direktor Vojinović je osmislio nove programe i proširio kapacitet izgradnjom još jedne proizvodne hale 1976. godine a vrednost investicije je iznosila 2,5 milona dinara. Preduzeće je izuzetno dobro po­slovalo te kupuje novu opremu i gradi sušaru za drvo kapaciteta 40 kubnih metara građe. Raspolaže sa dve proizvodne hale za rezanje i preradu drveta i otvara se i kuhinja za radnike. Dnevni kapacitet pr­erade je 20 metara kubnih rezane građe. Rad se obavljao dvosmenski a roba izvozi i u inostranstvo. Sirovinu nabavlja širom Srbije a najviše po Vojvodini.
       Vojinović pokušava da modernizuje proizvodnju i daje akcenat na kvalitet proizvoda te privlači veliki broj kupaca. Isporučuje palete po evropskim standardima za : „Gas- beton“ u Vreocima u količini 150.000 komada godišnje, štampariji „BIGZ“ Beograd, „Lepenka“ Umka, „Matroz“ Sremska Mitrovica, „Boža Tomić“ Čačak, „Metalac“ Gornji Milanovac, livnicu „Kikinda“. Izvozi u „Bajer“ iz Leverkuzena u Nemačku.
        Pored paleta proizvodi veliki broj držalica za alate i oruđe, razne vrste sanduka za pakovanje, merdevine i drugo. Za Zimske Olimpijske igre u Sarajevu proizvodi 100.000 držalica za lopate, držalice „Vatrospremu“, REIK Kolubari, „Zaštiti rada Beograd ...
         Uvek pozitivan, završava godine sa ostvarenom dobit vodi računa i o standardu svojih radnika. Otvara se i kuhinja za radnike . Pomaže Sindikatu i vodi radnike na izlete u Rumuniju, Bugarsku, Tursku, Italiju, Grčku i na Jadransko More. Tako je "Belan" 1984.godinu završio sa 80 zaposlenih radnika i ostatkom dohodka od milijadru dinara te su  finansirali u uređenje pogona i osavremenjavanje proizvodnje. Prosečan ljčni dohodak je bio 41.869 dinara. I pored dobrih rezultata  u "Belan" ipak neće stručni i kreativni radnici. Raspisivani su konkursi za tehnologa i KV radnike ali se niko nije javio čak je obezbeđen   i stan ali bez uspeha.
       U razvoj i modernizaciju proizvodnje se dosta ulaže. Zbog dobrog poslovanja, u 1986. godini uvećan je obim proizvodnje za osam odsto, nabavljene su moderne i funkcionalne mašine za obradu drveta te je ručni rad radnika dosta smanjen. Od otpadnog drveta i opiljaka nabavljena je  sušara za sušenje drveta savremenom tehnologijom. Izgrađena je, u rekordnom roku sopsvenim radom, proizvodna hala od 310 kvardata za proizvodnju drvne galanterije i merdevina.
         Međutim, odlaskom Vojinovića nova hala nikada nije puštena u pogon niti su nabavljene nove mašine.  Direktor postaje Miloš Dražić koji nastavlja sa proizvodnjom paleta i on ostaje sve do sve do prelaska u „Elektron“. Pošto je prerada drveta bila glavna delatnost menja se ponovo naziv u  ’’Preduzeće za preradu i izradu proizvoda od drveta “ Belan’’   . Dolazi do čestih promena direktora Posle Radivoj a Lomića doleze Dragiša Tomić vozač, Rade Hadžić, Boško Tadić pa  "Crnogorac" koji stavlja tački na „Belan“  .
         ’‘Belan“ sve više propada, dolazi do stečaja 1995. godine, da bi ga kasnije kupili AD (Konzorcijum, Akcionarski fond AD Beograd, Tihomir Ćosić, Dragiša Milovanović i Živorad Milošević )  koji obnavljaju proizvodnju  i svode broj radnika na minimum. Ne nastavlja proizvodnju prepoznatljivu ranijem „Belanu“ već proizvode raznu galanteriju i igračke za decu.

Stolarsko preduzeće "Belan"

 

              Hladnjača“ Frigo Grand“

           Pored “Belana” postoji  moderna hladnjača koja je promenila vlasnika- “Frigo Grand”, kupljena od „Beobanke“ u stečaju ukupnog kapaciteta 5.000 t zamrznutog voća, puštena u rad 1993. godine,  locirana u regionu sa dugogodišnjom voćarskom tradicijom. Sa 50 obučenih radnika i  mrežom od oko 1.000 farmera dobavljača svežeg voća, “Frigo Grand” je u mogućnosti da dobije, preradi i ponudi najbolje voće iz Srbije.U ponudi su maline, višnje, kupine, jagode, borovnice, šljive, kao i razne vrste voćnih miksova.

Hladnjača " Frigo Grand"                  Pored dva protočna tunela za zamrzavanje kapaciteta do 6.000 kg voća na sat, hladnjača je opremljena sa 4 mašine za iskoštičavanje višnje, kao i linijama za preradu svih vrsta jagodičastog voća. . Poseduje i prostoriju za dozrevanje voća ili lagerovanje jabuka kapaciteta 180 tona. Kompjutersko vođenje tehnoloških procesa proizvodnje i monitoring sistem, omogućavaju da je proizvod vrhunskog kvaliteta sa stanovišta bezbednosti hrane. Hladnjača je   sertifikovana  od ovlašćenih institucija i “Frigo Grand” je bio orijentisan na izvoz u zemlje EU, kako zamrznutog voća za industriju (industrijsko) tako i za komercijalno pakovanje robnih marki.
                 U decembru 2008. godine “Frigo Grand” preuzima proizvodnju, pakovanje i distribuciju robne marke FIRST FRUIT, čime izlazi i na domaće tržište. Vozni park od frigo vozila različitih kapaciteta omogućuje urednu dostavu na celoj teritoriji Srbije i okolnih zemalja.
                  Poslovni promašaji i vlasnička transformacija negativno je učinila da ova moderna hladnjača prestaje sa radom 2013. godine.
                 Nov vlasnik, Aleksandar Savanović,  sa firmom „Lukowa food AG“ iz Lucerna i pogonom u Belanovici, obnavlja proizvodnju u hlađenju jagodičastog voća i povrća. Kompanija je značajni  tržišni  partner  u industriji pića i hrane širom sveta  . Certifikovana je po IFC HASSP standardima kvaliteta.
                 Pridržavajući se devize  da je najbolje da se obrada voća i povrća  vrši tamo gde se gaji otvorili su proizvodne kapacitete  lokacuje u gradovima Srbije u  Šapcu, Dragincu i Belanovici , ukupnog kapaciteta 9.500 tona .        
                Pored ove velike hladnjače, na izlasku iz Belanovice ka Lazarevcu izgrađena je i manja hladnjača- Preduzeće za proizvodnju i promet „Frigo Beld.o.o koju je 2009. godine kupio „Goraprom Internacional“ vlasnika Gorana  Šutanovca, koja takođe ima problema u     poslovanju, te više godina ne radi.
 "Šumadija“ privatna firma Ilije Rakića koja je registrovana 1991. godine sa namerom da pravi pakete mesa od klanice „Srbokop“ za potrebe sindikalnih organizacija, međutim taj posao nije uspeo zbog stanja u Državi koja se raspala. Uz savet tadašnje „Beobanke“ usvojen je program za izradu kazeinskih boja , za potrebe kožarske industrije, čija je osnovna sirovina mleko. Proizvodnja je kratko trajala jer su i kožari bili u problemima te je pogon počeo proizvodnju proizvodnju kazeinskih lepkova za etikete potrebne destilerijama. I taj program je ugašen dolaskom „Henkella“ u Srbiju.
          Pošto je mleko osnov za proizvodnju to „Šumadija“ postaje 2005. godine mlekara malog kapaciteta koja nije mogla podmiriti količine potrebne „Kolubara Ugostiteljstvu“ te je tržište sa malim prodavnicama bilo neisplativo.
        Na kraju vlasnik se vraća poslu hlađenja voća, kojim je i stekao iskustva radeći u hladnjači „Frigo Grand“. Kupljena je2016. godine savremena oprema i počeo je rad sa hlađenjem jagodičastog voća: malina, kupina, šljiva, borovnica, višnja. Cilj je da se proizvođači iz Kačera i okoline usmere na najbližu hladnjaču kapaciteta 500 tona. Kupci su većinom Poljaci i Nemci.
       Hladnjača je sertifikovana Hasap standardom.

               Druge belanovačke  firme

     Javno komunalno preduzeće „Šumadija“, čiji je osnivač Opština Ljig, obavlja osnovne aktivnosti iz svoje delatnosti: čišćenje ulica i javnih površina, snabdevanje građana vodom za piće,   upravljanje i održavane bazena za plivanje, odnošenje smeća na deponiju i održavanje vodovodne instalacije.  Belanovački vodovod datira od 1926. godine i pored izgrađene nove vodovodne mreže, stambeni objekti nisu priključeni, jer Opština nema sluha i novca da , i onako slabo snabdevanje građana vodom,  kako bi veliki mrežni gubici bili smanjeni.
         Deponija za odlaganje smeća je udaljena oko 4 kilometara od centra i predstavlja ekološki slabu tačku. Smeće prikuplja malobrojna a vredna  posada prastarog istorjskog kamiončića.

Odnošenje smeća 2016. godine
                U bivšim prostorijama zemljoradničke zadruge Kačer osniva se 1997. godine privredno društvo za proizvodnju, promet i usluge sa osnovnom delatnošću u uzgoju domaćih životinja „Agro Bel“. Vođenjem matične evidencije osemenjivanja goveda Predrag Marković i Duško Sarić   doprinose razvoju kvalitetnih rasa na ovom području,  produžavajući započeti posao koji je veterinar dr Neša Purić 1985 godine ustrojio kada je bilo evidentirano oko 39 grla Simentalske rase da bi  1993. imalo oko 300 grla, 2005 mnogo više 1500 a 2011 oko 1700 grla. Danas je evidentirano u matičnu knjigu i oko 150 grla ovaca rase" Virtenberg". Ova matična evidencija je potrebna poljoprivrednicima da ostvare subvecije koje država daje za potsticaj gajenja stoke tako da je godišnji prihod od subvencija oko 200.000 evra. " Agro Bel" je 2016. godine prestao sa radom a matičenje radi veterinarska stanica „Marinin Gaj“.

              Prva privatna mlekara "Kačerka" u valjevskom kraju otvorena je 1992. godine u Kalanjevcima vlasnika Ljubomira Jovčića koja je proizvodila kiserlo mleko, jogurt, punomasni sir i 300 litara mleka dnevno. Otac Lubomirov Radiša priča da je sa sinom osnovao preduzeće   sa samo šest kvalitetnih krava a veruje da će proširiti sa još 26 kvalitetnih krava. Pored mleka svojih krava otkupljuje 1.000 litara od domaćina iz kačerskog kraja i svakog dana pasterizuje i prerađuje . Poseduje hladnjače, laktofrize, mašine za preradi mleka i tranzitna vozila. Glavni proizvodi su: pasterizovano mleko, jogurt , kiselo mleko i punomasni sir. Proizvodima snabdevaju tržište Ljiga, Lazarevca i Aranđelovca. Osvojili su veliki broj medalja kao i „medenicu“ trofej osvojen na sajmu krava u Lajkovcu. Inače Radiša je bio dugogodišnji kooperant belanovačke zadruge „Kačer“. „Kačerka“ je nažalost radila samo par godina , ali   nije mogla da se izbori sa konkurencijom koja je vladala na tržištu i vrlo brzo je nažalost zatvorena.
             „Prima borovnica“    osnovana je 2008 godine kao udruženje   uzgajivača kultivisane borovnice da bi sada postala  zemljoradnička zadruga.

Đuknić sa borovnicomOna je najveća i najozbiljnija organizacija u Srbiji koja se bavi proizvodnjom   i pruža sve što je potrebno za uspešno gajanje ovog voća. Direktor   zadruge i vlasnik  Ivan Đuknić    među prvima se osmelio da gaji ovo korisno voće a od   2008 godine zadruga je počela gajenje i brusnica. Radi mogućnosti izvoza  u Holandiju uveden je „Global – Gap“ svetski poznat standard kvaliteta.   Zadruga je učestvovala na sajmu voća i povrća „Fruit Logistika“ u Berlinu i na sajmu prehrane „Foodex“ 2011 u Tokiju.   Uvoznik je veoma kvalitetnih sadnica, onih sorti koje su dale najbolje rezultate u uslovima gajenja u Srbiji. Zadruga radi i na edukaciji svojih članova organizovanjem niza predavanja iz ove oblasti uz učešće stručnjaka iz Japana, Švedske i SAD koji su potencijalni kupci proizvoda.

Ostale institucije
              Prva pošta otvorena je u Belanovici 1906. godine i menjala je lokaciju da bi sada radila u samom centru još uvek raznoseći po neko pismo (dopisnica i razglednica više ne postoje) i baviti se isplatom penzija i raznim uplatama.

 

.Poštaranije " NIS2 , danas privatna pumpa

 

 

 

 

 


U Belanovici je postojala benzijska pumpa u vlasništvu Naftne industrije Srbije “NIS“ na raskrsnici puteva za Rudnik , Aranđelovac i Ljig ispod crkvenog placa. Najviše  je snabdevala gorivom poljoprivrednike sa traktorima i drugim poljoprivrednim mašinama. Na pumpi je bilo   i osnovnih asortimana goriva   i najosnovniji rezervnih delovi za vozila obzirom da Belanovica nema prodavnicu za njih. Danas 2012. godine NIS je zatvorio pumpu zbog slabog prometa a otvorio je ponovo privatnik.
            Treba napomenuti da je 1906.godine otvorena prva pošta koja opslužuje 8 okolnih sela Živkovce, Šutce, Kalanjevce, Poljanice, Kozelj, Trudelj, Dragolj i Bosutu.
   Repetitor za mobilnu telefoniju ’’ Mobtel’’ podignut je 1998.godine  a 2005 .godine repetitor mobilne telefonije ’’Telekom’’na koga su nakačeni i predajnici slabe snage   koji snabdevaju Belanovicu sa samo par TV programa. Kablovska televizija je uvedena u obližnja sela ali ne i u Belanovicu. Građani se snalaze ugrađivanjem satelitske televizije. Zalaganjem meštana lazarevačka televizija "GEM" postavila je svoj predajnik 2012. godine.  Uvođenje digitalizacije 2015. godine ograničio je prijem program sa  predajnika Rudnik koji pokriva ,za razliku od Avale, većinu teritorije iz okolnih mesta.
            Stočni vašar ustanovljen je davne 1893. godine. Danas postoji par vašara na kojima je sve manje stoke za prodaju ili kupovinu.
           Savremena autobuska stanica, posle dugih pregovora sa opštinom Ljig konačno  je izgrađena 1997.godine ali nikada nije proradila, te je prodata 2006.godine i u izgrađeni prostor useljeno je Javno Komunalno preduzeće ’’Šumadija’’ a zatim trgovina Bobana Baškalovića .Danas je JKP “Šumadija“ u zgradi Mesne zajednice.
             Električna struja se dobijala od 1950.godine iz generatora, koji se nalazio u mlinu za žito vlasnika  Ivka Tomkovića da bi kasnije generator bio premešten u dvorište Srećka popovića pekara. Pokretao ga je preko dugog kaiša, parni motor ’’Aran’’ koji je imao strogu satnicu rada .Kasnije1955.godine  Belanovica je povezana dalekovodom prvo preko Ljiga a kasnije od Lazarevca je izgrađena trafo stanica 35/6 KV . Trafo stanica  nema stalnog uklopničara i u slučaju nestanka struje mora iz Ljiga da dođe uklopničar da bi osposobio stanicu.
Elektro mreža je po okolnim selima dotrajala usled strih   drvenih stubova koji često dovode do havarija.
Sama Belanovica je stidljivo osvetljena uličnim svetlima ali ne u potpunosti tako da  je tek krajem 2010 .godine osvetleljen put od škole do centra  . 
             Više su osvetljeni putevi ka seoskim kućama nego ulice u Belanovici.
              Drveni most preko reke Kačer zamenjen je 1972.godine betonskim.
   Bioskop ne postoji ali je među prvim mestima još davne 1954.godine Belanovica imla putujući bioskop koji je dovozio malo hrom bioskopdžija  Srba iz Ljiga . Filmovi su prikazivani u Kolakovića kafani a gledaoci su sedeli   za kafanskim stolovima . Obavezno je prvo prikazivan žurnal koji je sadržao sve trenutne aktuelnosti u državi. Predstavu su pratile dve ili tri pauze da se promeni rolna filma i da se premota a za to vreme moglo se osvežiti u pomenutoj kafani.
              Prvi radio aparat instaliran je 1921. godine i doneo ga je Milan Vemić, student meteorologije.
              Prva kafana sagrađena je u Belanovici 1840. godine.
              Stočni vašar ustanovljen je 1893.
              Groblje je zasnovano 1875.
              Stalni lekar postavljen je 1904.
              Izgradnja puta niz reku Kačer bila je 1906.
              Prva razglednica Belanovice štampana je 1909
              Pošta otvorena 1906.
              Vodovod 1926.
              Zemljoradnička zadruga 1935.
              Dečiji dom otvoren 1940.
              Veterinarska stanica sagrađena 1959.
              Zdravstvena stanica građena 1958 a otvorena 1960.
              Bazen za kupanje sagrađen 1960.
              Zgrada nove škole 1961.godine
              Dalekovod Ljig-Belanovica pušten je 1953.
              Put Belanovica- Darosava prvi put je popravljen 1958.