Belanovica između ratova

  Belanovica u ratovima    

        Prošlost piše mnoge priče. Većina TIH PRIČA postoji zapisana na stranicama knjiga, uredno složenih na  policama biblioteke. Koriste ih samo istraživači ili retki ljubitelji  u kojima gori želja da se upoznaju sa prošlošću svoje porodice što su nešto čuli od svojih starijih da im je neki daleki rođak bio ministar u nekoj kraljevoj vladi. Većini to ništa neće značiti jer koga je briga za nekog " fosila" koji mu ništa nije otavio u nasleđe što podrazumeva kuću u Beogradu ili imanje koje se može dobro unovčiti. Za one druge kojima je stalo da upoznaju svoje korene, pa ma kakvi oni bili, te da o njima ispriča svojoj deci , kako ih oni ne bi trebali da zaborave, treba im omogućiti da istražuju. Te priče o prošlosti porodica oca i majke su interesantne i prenose se sa kolena na koleno.
        Postoji, međutim, i jedna posebna vrsta priča. Priče koje su utkane u dušu jednog naroda. I ako ispričane pre mnogo godina, one i dalje oblikuju duh naroda i određuju mu sudbinu.
        Svi smo mi deca svojih očeva i dedova, i na teretu svojih pleća nosimo kako vrline i grehe sopstvenog života, tako i njihovih. Zato treba da ih upoznamo, i nosimo sa ponosom ili sramotom, kakvim se već kome učine. Rat je uvek bio na ivici ponosa i greha, kako se kome zalomilo.
     Kačer je uvek bio poprište   vođenih ratova jer svojim položajem nijedan ga nije mogao mimoići. Na raskrsnici   putnih pravaca u centralnoj Srbiji Kačerci su imali snage da se odupru raznim osvajačima koji su tražili put za osvajanja  teritorija. Tako   i Belanovica sa okolinom  nije izbegla ratne neprilike. Najviše je opisan period Prvog srpskog ustanka u kome je učestvovao kačerski vojvoda Arsenije Loma sa svojim ratnicima. Loma je bio vođa svojih sunarodnika i njegova junaštva su mnogi opisali.
Treba podsetiti da je on bio učesnik Prvog i Drugog ustanka i saborac Karađorđa i Miloša Obrenovića. Loma je doselio preko 170 porodica iz oblasti gde je ratovao u oblast Kačera.
Njegov život zaslužuje posebnu stranicu na ovom sajtu. 
        Dolazi ustanička borba kada su Turci su ponovo zavladali Srbijom sve do Balkanskih ratova. U Srpsko-Turskom ratu 1877 – 1878. godine koji je započeo kralj Milan i koji je Srbija posle bitke na Slivnici izgubila belanovački kraj imao je svoje borce, poginule i ranjene junake: Aleksa Mirić iz Kalanjevaca poginuo je u borbi za Vranje 1878 kao i redov Svetozar Jovanović iz Dragolja poginuo je na Kosovu iste godine. Iz Šutaca poginulo je 5, Kalanjevaca 6, Poljanica 4, Živkovaca 1. U bolnici su iz Šutaca preminuli Jelisije Stojanović i Veljko Marinković, pekar. Ranjeno je osam naših zemljaka. Teško ih je sve nabrojati.
       Zatim dolaze  Balkanski ratovi. Prvi je Srbija u savezu sa Bugarskom, Grčkom i Crnom Gorom vodila  protiv Turske, od oktobra 1912 do maja 2013. godine. Pod komandom vojvoda Putnika i Mišića dobijene su bitke kod Kumanova i Bitolja 1912.  a kod Jedrena i Janjini 1913. godine. Rat je završen  Londonskim mirom. Nezadovoljni Bugari započinju Drugi balkanski rat i bitkom na Bregalnici, sporazumom u Bukureštu, on se završava porazom Turaka.      

JedreneJedrene artiljerija

              Prema mnogim istoričarima i drugim autorima istorijskih dela najviše poštovanja za zasluge u ratovima od 1912. do1918. godine pripada opanku i šajkači. To su simboli srpskog seljaka pošto su ih oni uglavnom nosili. Bili su to često ljudi neškolovani, polupismeni, gladni, žedni, neobučeni i neodeveni, uz to često i slabo naoružani i sa nedovoljno municije koji su stoički podnosili najsurovije ratne tegobe koje su pogađale i njih i njihove porodice, i koji su pri tome permanentno pokazivali nadljudsko strpljenje, požrtvovanje, upornost, hrabrost i izdržljivost
     Pošli su sa njiva, često sa ocem i braćom i čudom su se mnogi vratili posle svakojakih nevolja i opasnosti kruz bespuća Albanije, na Solunskom frontu i svuda po Srbiji, neki posle čak četiri godine. Povratnici, umorni prekaljeni borci, često zauvek opterećeni barutom i krvlju a najčešće bez svojih najbližih.Stradalo se ne samo na frontu , nego i u pozadini. Neprijatelj je ubijao i nepozivce - one koji su ostali kod svojih domova ne štedeći ni decu, ni stare iznemogle roditelje. Ginulo se i od boleščina i gladi i istopio se jedan narod do trećine svoga bića. Ovim ratnicima nije bila poznata „velika politika“ države u ratu. Oni znaju samo ono što se oko njih zbivalo: da nema hleba, niti ičega drugog za jelo, da su često bosi, da im najbolji drug pogibe i da ga tu zakopaše na frontu gde je jadnik izdahnuo, da kiša nekad sipa danima. I retko kad kukaju nad svojom sudbinom. Nikog ne okrivljuju niti koga hvale. Trpe i ćute. Tuga im je svima zajednička.    
            U prilog tome ide i činjenica da je ovaj kraj dao veliki broj znanih i neznanih heroja. Kao jedan od najjačih dokaza za tu konstataciju sigurno je izuzetno veliki broj odlikovanih, nagrađenih i unapređenih ratnika sa područja oovog okruga. Orden Viteza Karađorđeve zvezde sa našeg i Liškog područja dobilo je 17 boraca
           U Prvom svetskom ratu nazvanom Veliki rat, započetom 28. juna 1914 koji je trajao do 1. novembra 1918. kao u svim ranijim ratovima , na glas o austrijskoj objavi rata, pored vojnih obveznika javilo se mnogo Kačeraca, dobrovoljaca u redove srpske vojske. Naročito je značajno njihovo učešće u cerskoj i Kolubarskoj bici koja se delimično odvijala i na prostoru Belanovice.  U Dragolju je podignuta Spomen ploča na kojoj su upisani svi Dragoljci poginuli u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.  U Belanovici postoji u crkvi ploča sa poginulim Kačercima u ratovima 1912-1918. godine.

Balkanski ratJedrene

 

 

 

 

 

 

 

    U Oslobodilačkim ratovima 1912 – 1918. godine mobilisano je 30 meštana, poginulo ih je 8, zarobljeno 3, a na Solunskom frontu borilo se 19 Belanovčana. Sa činovima pukovnika, iz rata su se  vratili   Milovan Gavrilović i Lazar Matijević.
Prvi predsednik opštine posle oslobođenja 1918. godine bio je solunac Radovan Lomić. On je vodio je dnevnik od oktobra 1915. do aprila 1917. godine koji je svedočanstvo povlačenja  preko Albanije, proboja Solunskog fronta i oslobađanja Srbije. Evo jednog detalja sa početka dnevnika  :

 Radovan sedi u sredini a iznad njega stoje sinovi Vasilije, Arsenije, Momir, Krsta i zet Sreten Nikolić …12.oktobar 1915.godine. U 2 časa po podne primio    sam usmeno naređenje od komande kolonskih vozova Dunavske divizije II poziva da stanicu odmah evakuišem, što sam u potpunosti izvršio, hranu i ostale potrebe koje su se mogle krenuti natovario sam na 42 volovska kola. Senjak sam naredio, te je u mom prisustvu zapaljen; 25 staničkih pekarnica sam porušio: inženjerske alate bacio sam u nužnik pošte  belanovačke . Što se od hrane nije moglo krenuti, razdato je narodu.  U 3 časa po podne krenuo sam se pravac Rudnik. Svratio sam mojoj kući u selu Dragolj te sam od oca, žene i dece uzeo poslednje zbogom. Neprijatelj je tukao velikom artiljerijom naše položaje između Vagana i Bukulje. Komora i stanično osoblje zanoćili su selu Dragolj na mestu kod Spomenika a ja sam noćio kod mog tasta Stojana Josipovića. Ja sam sa sobom poveo svoju decu Lenu, sinove Arsu i Vasu i brata Milovana i sestrića Bogoljuba….
        Kakvi su Srbi vojnici poznato je svima a Švajcarski pisac Rodolf Arčibald Rajs koji ih je dobro upoznao   piše:
           Da bi znao s kim ima posla, srpski oficir na frontu izmislio je ispit sa konjakom (na Solunskom frontu nije bilo dobre rakije). Tek što stignete kod komandanta jedne jedinice gde niste poznati, ordonans vam pruža poslužavnik sa punim čašama konjaka. Ako uzmete jednu, primetićete malu promenu na licu vašeg domaćina. Ako je ne uzmete, iako ostajući ljubazan, domaćin ostaje zvaničan i rezervisan. Ako uzmete drugu čašu, možete videti kako se lice vašeg amfitriona razvlači u osmeh. Uzimate treći konjak i osmeh se širi. Najzad, ako uzmete četvrtu čašu, onda ste rođeni brat.         

      I  Francuski maršal Franše d' Epere  u  Izveštaju krajem oktobra 1918. godine piše o Srbima:
"To su seljaci, skoro svi. To su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva... Ali, došao je rat. I, eto, kako su se namah za slobodu zemlje ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine..."

        Još jedan Solunac , Živojin Jovičić iz sela Šutci postao je regrut sa bratom blizancem Životom u X puku Šumadijske divizije. Borili su se sve vreme a došavši na Krf 1916. godine  Života je okončao zivot u Plavoj grobnici pored ostrva Vido. Živojin je vodio takođe  svoj dnevnik od jula 1914 do novembra 1918. godine kada je i demobilisan.
…septembar 1918…. Danas je lep dan osvanuo. Tišina svuda vlada, nigde puške da čuješ, ni topa. Vedro, nigde oblačka nema, samo vidimo topove, municiju i silnu našu vojsku koja se ovde prikupila za razbijanje Solunskog fronta i polazak u milu našu otadžbinu.
     Mi vojnici očekujemo 8 sati kada će da grune naša artiljerija. Sad je 8 sati. grunu naša artiljerija. Bilo je vedro, a za deset minuta tama postade. Ceo bogovetni dan tuče naša artiljerija. Smrklo se. i celu noć puca. Naređuju da izađemo iz naših rovova. Polazimo desno, pošto smo bili tako raspoređeni i polegamo. Očekivamo napad. Nailaze naša dva aeroplana, koji posmatraju s neba neprijatelja. Starešine pokazuju da treba poći napred. Mi se dižemo sa crne zemlje, prekrstimo se i u ime Boga pođemo napred. U prvom redu vidimo našu braću saveznike crnce, koji zadaju strah neprijatelju. Napredujemo preko Katke u pravcu Dobrog Polja. Naša artiljerija raskrčila put nama. Napredujemo i  prebacujemo se kroz kišu kuršuma preko Dobrog Polja. Bije nas jedan top bugarski sa kartečom. Iz naše čete  pogibe i rani se oko 30 vojnika, vodnik Prvog voda pogibe i komandant našeg bataljona ranjen je. Zauzesmo Dobro Polje u tri časa po podne. Tad nam je bio zbor i puške u kuće. Malo odmora. Toga časa došla je jedna naša baterija, koja odmah poče dejstvovati na Bugare. Mi se odmaramo pola sata . Pa krećemo razvijenim frontom napred. Dolazimo do divizije bugarske. Tu nađemo dva naša vojnika sa puškama mašinskim. Gledamo preko potoka je sva šuma uništena od naše artiljerije. Mi smo pošli napred i omrknemo….

 Draginja Purić iz familije Tanasijević, rođena 1898   u Kalanjevcima. Osnovnu školu završila je u Belanovici te upie radničku školu u Gornjem Milanovcu. Zbog slabog materijalnog stanja 1911.  odlazi u Novi Sad kod braće koji su bili Privrednikovi pitomci gde je nameravala da produži školpvanje ali je zatiče Prvi balkanski rat se vraća u Kalanjevce. Otac joj umire 1914. godine od rane zadobijene u borbi protiv Mađara.
      Učesnik je i Prvog svetskog rata te je po povratku u Belanovicu a zatim upisala babičku školu ponovo u Novom Sadu koju završava 1925. Dugo je službovala u Guči i Čačku.
          Prživela je, zajedno sa srpskom vojskom albansku golgotu i kao bolničarka pomogla da se mnogi vrate svojim kućama. Vodila je dnevnik sa većim prekidima u kome se vidi njen rad u Solunu kao bolničarka i sv­edoči o hrabrosti srpskih junaka u odstupanju kroz bespuća Albanije i na Solunskom frontu.
         U Belanovicu se vratila 1919. godine.
            Izvodi iz njenog dnevnika kazuju o vremenu u  kojem se ime Srbije sa ponosom nosilo:
„… 23 januar 1916. godine: Ima dve bolnice za naše ranjenike. Jedna je u Solunu, a druga u Mikri. Mi po potrebi radimo u obe, sačekujemo ranjenike i ukazujemo pomoć. Bolnicu u Solunu izdržavaju doktor Sergije Sefasterov i doktorka Makarova, Dora i Paša. Sve tri su Ruskinje.
          Februar 1916 godine: Solun. Sa nama je stalno u bolnici Vladimir Vemić  (profesor, oženjen sestrom pukovnika Milovana Gavrilovića). On mnogo čini za nas. Sad je pr­edložio upravniku bolnice da za naše zalaganje u radu dobijemo neku nagradu. I na njegov predlog dobili smo po 20 drahmi mesečno. Ovaj novac nam je omogućio da sebi kupimo nešto od odela
… Danas doneše sa fronta sa drugim ranjenicima i Budimira Davidovića iz Goračića sa 17 rana i bez šake na desnoj ruci. Vi­dim ja kako je težak ranjenik. Brižno ga negujem i služim kao rođenog brata. Teško govori jer je izgubio od rana mnogo krvi. Svud se čulo kakvo je junaštvo učinio Budimir na čitavom frontu kad je presekao žicu i ušao na bugarski položaj, uhvatio bugarskog stražara i doneo ga živog u četu. Drugi put Bugari bace bombu u njegov rov, a on je uzme da je povrati, ali bomba opali i njemu odbije dlan od desne ruke i zadobije 17 besmrtnih rana.

          Budimir je u bolnici i teško mu je. Nikako da malo odvrkne. Danas, šestog dana, došli su kod njega komandant cele vojske na Solunskom frontu, general Saraj, i regent Aleksandar i razgovarali sa Budimirom, koliko je on uopšte mogao da priča. Oni su pred nama odali zahvalnost Budimiru i general Saraj skida sa svojih prsa Legiju časti i meće na Budimirove ranjave grudi. Takođe i regent Aleksandar skida potom Karađurđevu zvezdu sa svojih prsa i kači na Budimirova. (Budimir je jedan od najvećih junaka Prvog svetskog rata. Odlikovan je više puta. Umro je 1980. godine u Dragačevu.) 
          
Miloš Bogojević, rođen 1878. godine u Trudelju, zemljoradnik, redov, nosilac Zlatnog vojničkog Ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima. Vojsku služio od 1899-1901. godine u 4. bateriji, 2. diviziona gradskog artiljerijskog puka u Nišu.
       Kao redov – trubač 1. pozicione baterije Šumadijske divizije na položaju Ravni Gaj 1914.opravio je dva oštećena topa. Sutradan su Austrougari napali položaj baterije i posada se povukla, osim poručnika Stanoja Stanojevića i Miloša. Oni su iz opravljenog topa otvorili brzu paljbu, uništili jedan mitraljez i odbili napad neprijatelja. Miloš je odlikovan Spomenicom oslobođenja i ujedinjenja 1914-1918. i dobio je Albansku spomenicu.
         Austrougari su ga 1915. teško bolesnog zarobili u selu Klina na Kosovu polju i pustili kući na lečenje, gde je ostao do oslobođenja. Živeo je sa porodicom u Trudelju i bavio se zemljoradnjom. Umro je 1934.
       
Dobrosav J. Milenković, divizijski general u knjizi „ Kako se Šumadinci bore..“ piše kako su se  naši zemljaci borili:
      … Tako, rezervni podnarednik Milorad G. Savić iz Belanovice koji je bio na objavnici 14. jula 1916. godine kod jedne jaruge na Kamenitoj Čuki ( na Solunskom frontu). U zoru ovoga dana neprijatelj je koristio ovu jarugu za pikriveno prikupljanje podataka, no Savić je blagovremeno to uočio i koristeći pomrčinu , bacio dve bombe u neprijateljsku gomilu, naneo gubitke i proizveo paniku, pa se potom povukao mrtvoj straži. Za vreme borbe ovoga dana bio je u patroli za zaštitu desnog boka, gde je teže ranjen na dva mesta. Ožiljci od rana iz bugarskog rata 1913, kao i docnije zadobijene u borbama oko Smedereva, jasno dokazuju njegovu hrabrost“
     Ulepšavanje      Rezervni podnarednik pisar u štabu I bataljona X pešadijskog puka Radojko M. Ilić, učitelj iz Belanovice, koji je bio neumoran u radu za sve vreme operacija, umešan, tačan, ispravan u službi. Službu vrši do požrtvovanja i služi kao vredan primer u ovome. Kao drug omiljen je kod drugova i starešina..
          Žandarmerijski kaplar 3. čete, 2. bataljona Simeun G. Ranković, iz Dragolja, koji je odlikovan u borbi 14. jula 1916. na Šumovitoj Čuki, kada mu je neprijateljsko puščano zrno probilo šlem. Za vreme borbe 4. avgusta 1916. godine pri odbrani položaja na Gadžovom Gumnu, bio je ranjen u desnu ruku u trenutku kada je uzeo na nišan jednog neprijateljskog vojnika. Mnogi bi se uklonili iz borbe da su bili na njegovom mestu, ali Ranković nije hteo napustiti svoje drugove koji su bili u očajnom stanju. Nije mogao gađati iz puške, ali je zato bacao bombe na neprijatelja koji je bio dospeo do mreža žica.
    „Kad tamo daleko vidim odžak siv,  staru šljivu, rodnu njivu,  vraćam se kući živ“       Rezervni kaplar 1. čete, 1. bataljona Milorad M. Simić iz Kalanjevaca što se hrabro borio u toku borbe 4. avgusta 1916. na Katuncu, a kada je naređen kontranapad, krenuo je među prvima napred i na očigled svojih drugova ubio jednog bugarskog vojnika.
          Redov iz kadra Jezdimir M. Doganjić iz Kalanjevaca, odlikovan je pri davanju signala našoj artiljeriji u borbi 4. oktobra 1916. na Ravnim Bukvama. Popeo se na bukvu, i ako je zemljište bilo ravno. U svim borbama bio je hrabar borac.
         Redov iz kadra Dobrivoje M. Đuknić iz Kalanjevaca, koji je u levokrilnoj bojnoj patroli pr napadu 23. septembra 1916 na Požarsku Kosu, kada se iznenada pojavio u desni neprijateljski bok, izazvao paniku kod neprijatelja, čime je olakšsao izlazak četi na položaj. Svojom umešnjošću doprineo je da je četi pala u ruke velika količina namirnica i raznog alata.
          Milan Mihailović zvani Kecija, rodom iz Kalanjevaca, bio je opštinski služitelj. Veseo, veoma živ, nemirnog duha i veliki šaljivdžija. Kao takav je među vojnicima na Solunskom frontu stvarao lepo raspoloženje.
          Rezervni podnarednik-desetar 3. čete, 2. bataljona Tihomir M. Milošević iz Belanovice, odlikovao se među svojim drugovima u umešnom komandovanju desetinom 14. jila 1916. Šumovitoj Čuki, i u borbi 4. avgusta kada je izgubio polovinu svojih vojnika, nije se pokolebao u hrabrosti, već je i dalje branio dodeljeni mu odsek nasuprot paklenoj puščanoj i artiljerijskoj vatri.          
          Interesantan je jedan detalj koji se dogodio  u jesen 1914 godine  za vreme Kolubarske bitke. Kralj Petar I  i Nikola Pašić, sa jednim ađutantom i kočijašom, prilazili su fijakerom iz pravca Topole ka Belanovici, ali su u selu Dragolju, na mestu gde se potok Preturica uliva u Kačer, primetili pored druma neko komešanje vojnika viku jedne žene. Zapravo dva srpska vojnika Timočanina borili su se protiv četrdesetogodišnje Danice, supruge Jaćima Jaćimovića, koji je kao trećepozivac bio negde na frontu. Danica ih je nadvladala otevši iz njihovih ruku svoju kokošku, psujući i kralja koji ima takve vojnike. Kralj i Pašić su posmatrali kavgu i svađu, pa će kralj glasno reći: „Ovaj narod ne može propasti kad su i žene ovako borbene, kako bi se tek borile protiv Švaba“. I produžiše još 4. kilometara u Belanovicu u štab generala Šturma To je bila jedina poseta kralja Petra I ovom rudničkom kraju i Belanovici 
         
U Kolubarskoj bici poginulo je dosta Kačeraca a u porti belanivačke crkve sahranjeni su ostaci 25 palih boraca . Isto tako postavljeni su spomenici krajputaši i grobovi vojnika Prvog svetskog rata koji nam kazuju da su u ovom kraju borbe vođene velikom žestinom

grobovi vojnika Prvog svetskog rata

      Evo nekoliko redova iz knjige “Karakter i mentalitet jednog pokolenja” Dragiše Vasića, člana Srpske kraljevske akademije, koji je kao dvadesetogodišnji mladić preživeo ovaj pakao. Prešao je gudure albanskih planina i stigao do malog pristaništa na koje su pristizale senke nekadašnjih ljudi.

…….“Bilo je to u januaru i februaru 1916. Tih kišnih dana, prepunih tuge, mi smo sa službom na malom pristaništu i na jednoj bolnoj dužnosti da ispraćamo svoje drugove za Ostrvo smrti.
Svakodnevno, mrtve i polumrtve čete i bataljoni pritiskahu pristanište, očekujući lađe za prenos na strašno ostrvo. Svi hoće što pre odmor, makar i večan; svi zahtevaju da se odmah ukrcaju. Oh kako se živo sećam jedne takve noći!
       - Stoj! … Stanite, braćo! … Nema mesta! Nema mesta! Druga će lađa doći za vas.
Ali ove uzvike niko ne razume i lesa polumrtvih navaljuje ka mostu. Sa nekoliko zdravih vojnika raširenih ruku, promukla glasa, popuštamo pred udruženim samrtničkim potiskom ka mostu, gde pristaju remorkeri. U noći, pod mlazevima kiše i reflektora koji osvetljava sa krstarice “D’Estre”, ova tiskanja mračnih fantoma u surim i izgorelim šinjelima, praćena iznemoglim, umirućim žagorom, odaju sliku meteža u paklu.
Na mostu, što se pod navalom talasa nemirnog mora ugiba, kao da će svakog trenutka biti zdrobljen, stoji komandant francuske krstarice okrenut moru koje huči i sa maramom na očima jeca…
Na onom tesnom prostoru pred pristaništem, lesa je pala po zemlji čim se uverila da je lađa otišla. Rekao bi čovek da se nalazi na razbojištu posle jedne očajne bitke. Slabi jauci ne čuju se od huke mora i polegli ljudi liče na leševe. Poneka glava uspravlja se malaksalo i gleda u pravcu odakle druga lađa treba da dođe. Na moru potpun mrak.
       - Vojniče, ustani; legao si na samom putu.
Neko reče:
      - Mrtav je, maločas je izdahnuo.
I dva zdrava vojnika podižu leš i odnose ga u stranu.
Jedan bolesnik domile do ovog leša i podvuče glavu pod pocepani šinjel mrtvaca… drugi, treći, četvrti uradiše to isto. I najupornije odvraćanje ne pomože ništa. Neko prebaci jedno zgužvano šatorsko krilo preko njih. Dežurni oficir krstarice “Morije” povuče nas pažljivo u stranu, pokaza rukom jednu drugu gomilu i tiho pita:
      - Šta ovo znači? Svi se okupljaju oko leša.
Pored jedne male vatre koja se gasi, uz ruševinu starog kamenog zida, leže dva mrtva vojnika s rukama u nedrima. Posle jednog sata narednik pokaza na onu petoricu pokrivenu zgužvanim šatorskim krilom i reče:
       - Svi su mrtvi…
       - Eno lađe!
I lesa polumrtvih zanjiha se ponovo. Novi jauci nade začuše se i ponovo očajnim potiskom lesa krenu napred. Dežurni oficir trubom komandova krstarici:
       - Reflektor levo!
Snopovi pljusnuše na uzvišicu desno od pristaništa i stotine lakših bolesnika uskomeša se, pa krenuše ka mostu.
Kada remorker priđe, narednik viknu:
       - Prvo mrtve.
Uzbuđen, siđe sa remorkera i objasni naređenje koje beše dobio: u levi čamac mrtve, u desni one kojima nema spasa, a u sam remorker one za koje ima nade da će se oporaviti.
Kroz tisak, s najvećom mukom, probijahu se nosači mrtvih. One što imaju prvenstvo, opuštenih nogu i glava spuštaju u dugački čamac koji zapljuskuje penušava, prljava voda. Poređani jedan uz drugog, sa približenim glavama i raširenim rukama, obuhvataju se uzajamno, oni izgledaju kao da se grle i pozdravljaju. Među njima jedan konjički narednik Odbrane Beograda izvi glavu, podiže je, baci jedan strašan i krvav pogled okolo, pa ponovo klonu i izdahnu. NJega behu doneli kao leš, a on je još bio živ.
        U desnom čamcu nosači ređaju teške bolesnike, koje donose u šatorskim krilima ili šinjelima, ali se lesa probija i bez reda uskače u njega i remorker. Jezivi jauci zgaženih mešaju se sa ludačkom bukom talasa. Na ivici mosta, pored prepunog čamca, jedan stari bradati vojnik trećeg poziva drži u naručju svoga sina, izbeglicu, čiji je nosić tanak kao igla i preklinje za jedno malo mesto. Mališan, zaogrnut parčadima šinjela, u vatri i uoči same smrti, gleda nesvesno u oca i brzo diše.
        Sa dna desnog čamca jedan težak bolesnik očajno zahteva da ga iznesu. On se upinje da viče i promuklo kaže:
        - Ja znam za koga je određen ovaj čamac; ja znam; sve će nas baciti u more. A zatim počinje da peva pesmu o mladoj devojci…”
       
Mnogo je izginulo ratnika iz ovog kraja negde u bespućima a da im se ne zna gde i ko ih je sahranio  . Dobro je poznato da su se mnogi  posebno isticali u tim ratnim stradanjima i postajali junaci među junacima. Još u ratnim danima država je nalazila načina da preživelima pokaže da to njihovu hrabrost, požrtvovanje i rodoljublje ume da poštuje i ceni te su   pohvaljivani, nagrađivani, odlikovani i unapređivani u više činove i postavljani na više položaje.
           Nažalost za mnoge sa tim se i završavala državna zahvalnost ili su postali anonimni.
           Dragovan Bogdanović u listu „Rudničanin“ opisao je jedan boravak kralja Petra u Kačeru:
         U vreme Kolubarske bitke, davne 1914. godine, kralj Petar beše na lečenju u Vrnjačkoj banji. Obavešten za sve teže stanje na frontu, da je pokoleban moral srpske vojske, da je sve učestalija predaja neprijatelju. Kralj napušta lečenje rešen da ide na front među ratnike. Po knjizi autora Save Skoka Kralj je  1. decembra stigao u Aranđelovac, odakle se uputio na položaj Druge armije. Obilazeći vojne jedinice obraćao se ratnicima rečima:“ Čuo sam da ste se umorili i malaksali. Neka onaj koji oseća da više ne može slobodno izađe. Ja ga razrešavam zakletve.“. Pojava bolesnog Kralja u prvim borbenim redovima imala je snažno dejstvo na celokupnu srpsku vojsku, na borbenost u Rudničkoj ofanzivi koja će započeti nakon dva dana.

 spomenik palim Kačercima u Šutcima           Trećeg decembra na celom frontu srpska vojska je u ofanzivi. Kralj Petar je na položaju Druge armije i sa brda Vagan prati dejstva Druge i Treće armije. Sve do 6. decembra Treća armija juriša, uz velike gubitke ljudstva, pokušava da preotme položaje na Kiku Čikeru- na ataru sela Šutci kod Belanovice, ali bezuspešno. Tek kad se Prva armija približila Valjevu, neprijateljska vojska napustila je položaj i i odstupila preko Ljiga. U sećanju Šučana ostao je 7. decembar kada je kralj Petar u pratnji nekoliko oficira došao na šutačko ratište prkriveno poginulim sa obe zaraćene strane, ali bilo je dva puta više poginulih srpskih ratnika. Prilikom sahranjivanja učestvovali su starci, žene pa i omladina iz Šutaca. Pripomagali su i oficiri iz Kraljeve pratnje, a on – kralj Petar odao je poštu na grobovima i Srba i „Švaba“, govoreći da i oni nisu krivi što su u Srbiju doterani.
            U Šutcima ostali su grobovi 135 poginulih Srba na 38 grobnih mesta i grobovi 83 poginula „Švaba“ na 24 mesta.
             Najviše ih je na imanju Đorđa Jevtića – 50 Srba na 10 mesta i 30 „Švaba“ na tri mesta- kod vinograda u Rastovcu i kod kuće. Postoje podaci gde se i ostali grobovi nalaze, ali su oni ostali neobeleženi i  zanemareni.

Dragiša Božić, publicista opisao je susret u Kalanjevcima, potomaka ratnika iz Prvog svetskog rata  
            D* Epere i Mirići
– Praunuk francuskog vojskovođe posetio Kalanjevce 
       Krstovdan, 27. septembar 2004. godine, za domaćinstvo Radojka i Radenka Mirića iz Kalanjevaca bio je dupli praznik. U gostima su im bili članovi Udruženja istočnih ratnika Prvog svetskog rata iz Pariza. Među osmoro uglednih gostiju bio je i Kristijan D*Epere, praunuk slavnog francuskog vojskovođe sa Solunskog fronta, Franše D*Eperea. Predstavnici ovog poznatog francuskog udruženja krajem septembra, pre Kalanjevaca, posetili su Beograd, Niš, Skoplje, Ohrid i Solun. Putovanje je upriličeno povodom 90 godina od početka Prvog svetskog rata. Znajući da je rat u Srbiji na svojim leđima izneo, uglavno, srpski seljak, Francuzi su poželeli da upoznaju jedno naše selo i njegove domaćine. Bio je to susret potomaka starih ratnika, jer su Radenko i Radojko unuci Milutina Mirića, koji se šest godina, od 1912 do 1918. nije odvajao od ratne uniforme. Bio je u svim čuvenim bitkama: na Jedrenima, na Bregalnici, na Kajmakčalanu... Radenko, koji inače živi u Parizu, goste je vodio u Spomen-kosturnicu u Lazarevcu i u selo Šutce, gde su vođene ogorčene borbe u Kolubarskoj bici, i gde postoji spomenik stotrojici izginulih Šučana u prvom svetskom ratu. U Belanovici su imali priliku da vide spomen- školu u renoviranju, i spomenik ratnicima – oslobodiocima 1912-1918.
              Radojko i njegovi ukućani- supruga Milica, sim Momir i snaha Milena, pokazali su pravo srbijansko, seljačko gostoprimstvo. Pozvali su na druženje i svoje najrođenije i bliske prijatelje. Pošto je Krstovdan posni dan, to su gostima služena raznovrsna posna jela, što je goste iznenadilo, ali i prijatno obradovalo. Za uspomenu gostima je uručena umnožena fotografija- razglednica starog ratnika Milutina Mirića, koji je kući poslao 3. decembra 1912. iz Jedrena. U delegaciji je bio i 82- godišnji Milorad Jeftić, poreklom iz Valjeva, koji je 1944. godine pobegao iz nemačkog zarobljeništva i priključio se francuskom Pokretu otpora, a član je Udruženja istočnih ratnika.
             Posle par dana, vođa delegacije, gospođa An Mari, uputila je familiji Mirić pismo, u lome se posebno divi “diskretnim srpskim damama, bez kojih ne bismo uživali u gostinskoj trpezi i toplom domaćinskom ambijentu... Kakav talenat srpskih dama da spreme takva ukusna jela bez mrsnih materija; mogle bi da daju lekciju pariskim nutricionistima i dijatetičarima. Kako sam i ja domaćica, znam koliko potrebno vremena da se spreme takva jela...Dan 27. septembar ostao je u nezaboravnoj uspomeni. To je bio vrhunac našeg putovaanja“, napisala je u svom pismu zahvalnosti gospođa An Mari.

       Drugi svetski rat je za razliku od Prvog napravio velike podele među stanovništvom. Jedni su bili na strani komunističke partije a drugi su nastavili da simpatišu regularnu kraljevu vojsku pod komandom Draže Mihailovića. U kačerskom kraju veći uticaj su imali četnici i duže su se zadržali sa svojom vlašću. Tu su se povremeno nalazili i nemački i Ljotićevi vojnici, i od svih njih, mnogi  nedužni žitelji su stradali. Vlast je sprovodila Nedićeva žandarmerija smeštena u Dečijem domu. Žandarmerijski vod kačerskog sreza i imao je osam žandarma.
  Smotra Rudničkog korpusa 1944. u Belanovici
       Ovu fotografiju snimio je  fotograf Dragiša Miletic sa Rudnika  u leto 1944 g. u Belanovici. Ljotićev poket i Srpka dobrovoljačka garda nisu imali veliko uporište u Belanovackom srezu,sto se da zaključiti i po izveštajau majora Vladimira Komarčevića komadanta Posavsko-Kolubarskog korpusa, povodom Dražinog narđjenja da se spreči Ljotićev pokušaj nasilne mobilizacije, od 10 marta 1944 godine u kome izveštava da srezovi Lazarevac i Belanovica nisu dali ni jednog mladića dok je iz Valjevskog sreza otišlo oko stotinak.

          Četnici u kačerskom srezu imali  su brigadu iz Ninkovićevog korpusa koja se zbog slabog partizanskog otpora tu odomaćila  te su uspostavili i svoju organizovanu vlast. Sastav korpusa činili su : komandant Dragiša Ninković kapetan iz Dića. (kasnije je smenjen   a zamenio ga je Milijan Jovanović, aktivni kapetan II klase iz Poljanica.)

         Korpus ima dve brigade: Kolubarsku i Kačersku. Komandovao je poručnik Milovan Nedeljković koji je zarobljen na kraju rata, osuđen na smrt na staljinističkom procesu u Kragujevcu i streljan.  Kačerska brigada ima 5. bataljona.    Komandant I. bataljona bio je Milisav Popović  sa 40. boraca i 2 automata ;  II. bataljona Vlaja Vukailović sa 40.boraca i 2 automata;    III. bataljona( ujedno i brigade) Milovan Nedeljković sa   45.  boraca  ;  IV. bataljona Slaobodan Đokić sa 40. boraca  ;  V. bataljona Kuzmanović .  Ovo je istovremeno i štab brigade koji je imao pratnju 30. boraca sa 4. automata

 Oficiri Rudničkog korpusa na Teovcu 1943. godine. kapetan Ninković, drugi sa leva, sveštenik Lazar Radosavljević u sredini

 Njhova strategija bila je da svako selo ima ima svoju četu sastavljenu od svojih vojnih obveznika a četovođa je  bio ujedno i starešina sela. Žestoko su pojačavali svoju propagandu. U štabovima korpusa ustanovljeni su referenti za obaveštajno-propagandni radViše četa sačinjavalo bi odred na čelu sa vojvodom. Zadatak čete bio je da održavaju red i mir u svom rejonu i spreče svaku pojavu ’’destruktivnih elemenata’’ (komunista i partizana). Upis u čete vršen je pod parolom zaštite svojih sela a vojni obveznici su ostajali kod svojih kuća te su dobijali objavu-legitimaciju da se mogu slobodno kretati. Pričalo se da za vojne akcije nije vreme jer je okupator jak a da će dejstva početi kada Nemci budu potučeni na savezničkim frontovima. Svaka akcija protiv okupatora tada je osuđivana, te je Kosta Pećanac 28.juna 1941.godine izdao naredbu:
… Sve vojvode, četovođe i četnici potpadaće pod moju neposrednu komandu sa sledećim zadacima:
     1. Nemački i Talijanski vojnici dokle god se budu pristojno ponašali prema našem narodu ne smeju se napadati i ubijati
     2. Ko prekrši ovu naredbu biće smrću kažnjen
                 Kačerskim četničkim odredom komandovao je aktivni kapetan prve klase Ljubisav Milovanović iz Trbušnice i dejstvovao je na prostoru kolubarskog i kačerskog sreza. Odred je brojao je 152 naoružana čoveka.
Krajem 1943. godine Jevrem Simić inspektor vrhovne komande smenio je komandanta Kačerskog korpusa Dragišu Ninkovića i kapetana kačerske brigade Milijana Jovanovića zbog ne energičnosti u borbi protiv partizana.( oni su raspoređeni u Posavsko-kolubarski korpus) a na njihovo mesto postavio kapetana Dragomira Topalovića Gagu i podporučnika  Milovana Nedeljkovića. Inače Dragiša Ninković je završio   vojnu akademiju u Beogradu i radio je kao aktivan oficir,  kapetan prve klase da bi   posle aprilskog sloma države, uspeo je da izbegne zarobljavanje i da se probije do u svoj kraj, gde odmah organizuje jedinicu Jugoslovenske vojske u otadžbini ne priznajući kapitulaciju, kako se bio zakleo kao oficir. Sve vreme svoga komandovanja nije dozvolio nikakva ubistva i pljačke na svome terenu.
                Ravnogorska omladina bila je organizovana na sledeći način: pri Vrhovnoj komandi, komandama pokrajina i korpusa formirani su omladinski centri ili štabovi od 20-30 omladinaca, obično đaka. Pri brigadama i bataljonima bili su delegati , pri sreskim komandama- nacionalni komiteti ( četnik, referent za propagandu i referent za obaveštajnu službu) . Ženska omladina uglavnom se osposobljavala za pružanje prve pomoći.
            Interesantno je drugarstvo tadašnje omladine koje se održalo do posle rata. Bilo je primera da su podele učinile da se svako okretao svojoj ideologiji a da nisu bili neprijatelji. Takvo drugarstvo i prijateljstvo zabeleženo je kod Dušana Đuknića pripadnika Ravne Gore i Dragana Nikolića simpatizera Komunističke partije. To prijateljstvo je ostalo do njihove smrti.
         Oktobra 1943. godine regruti četnika u Šumadiji, godišta 1923 – 1926. položili su zakletvu na svečan način  uz prisustvo velikog broja građana. Činodejstvovali su sveštenici iz Šilopaja i Lazar Radosavljević iz Belanovice. Sa ove svečanosti urađen je veći broj fotografija  koje su objavljene u četničkoj štampi a jedan broj je predat engleskoj i američkoj delegaciji pri vrhovnoj komandi Draže Mihailovića. Ovi predstavnici su izvršili smotru jednog dela jedinica u Srbuji a 19. novembra i smotru Rudničkog korpusa u selu Ivanovci kod Belanovice.
          Pripadnici i simpatizeri četničkog pokreta, u ovom kraju, bili su : Milovan Nedeljković iz Moravaca, Vlaja Vukajlović iz Rudnika, Dušan Đuknić-ravnogorac koji je među prvima omladincima 1941. godine otišao na Ravnu Goru, Radenko Mirić Rena, Spasoje Jerinić iz Šutaca ,Velimir Adamović rezervni poručnik iz Kozelja, Milomir Radovanović iz Kozelja, Milenko Lazarević iz Trudelja, Spasoje Radojičić iz Dragolja. …
           
            Jedan od prvih ravnogoraca koji se kao omaladinac priključio pokretu Draža Mihailovića bio je Dušan Đuknić,   član Omladinskog Štaba  na Ravnoj Gori zajedno sa Miloradom Draškovićem i Nikolom Pašićem. Posle rata otišao je u Kanadu i umro 2012. godine. O njemu je njegov saborac i drug napisao sledeće:
            „ Pokojnog Čika Duška znali smo dugo godina lično u našoj Crkvi, ni jedne demonstracije nije propuštao!    Nadimak mu je bio „Kačerac“ a njegov nerazdvojni ratni drug beše možda poslednji Srbin-katolik iz Boke koji je bio teško ranjen na Ravnoj Gori metkom kroz pluća tako da je jedva preživeo a ođe u Kanadi u poznim godinama postade žrtva gubitka pamćenja.
             Pokojni Čika Duško svake godine je išao u rodnu Belanovicu očekujući da će da umre tamo, nu vidiš…stiže ga ođe u tuđini!  Našeg nerazdvojnog drugara, poslednjeg Srbina-katolika, znamo kao Čika „Šrafu“, a imena ne mogu sad da se setim, dušmanin čiča Alzhajmer napada i ‘vamo!  Sećam se priče kad je „Šrafa“ dobio metak kroz pluća, pa leži nepomičan i tražaše da zapali cigaru, uvlači on a dim mu izlazi delimično na usta a delimično kroz ranu na grudima! I prežive junačina, al’Alzhajmer mu dođe glave u tuđoj zemlji!
Inače Čika Dušan je prvi put uspeo da poseti Srbiju posle pola veka tek neke ’91-e! I tada je nosio neku pomoć a bio još uvek na spisku „domaćih izdajnika i državnih neprijatelja“!    Pričaše još onda sa tugom o Kosovu i Metohiji, kaže sve Crkve zaključane, crkvenjaka su morali da jure po Potkaljaji da im otvori Svetinje u Prizrenu da zapale sveću, a u Pećkoj Patrijaršiji još gore, a sve bajagi „srbska vlast“ drži!   Još onda smo mi izgubili Kosovo ali ne zbog aktivnosti žvaljavih šiftara nego zbog našeg maloverja!   U onom Zaveštanju Srbskog Čiče gde on upozorava Vladu u Londonu pa veli da su partizani pod Titom ustvari jedna simbioza sa krimokatolicima i zapadnim lat
Dušan Đuknić levo i Dragan Nikolić 1938. godineiničarima koji će Pravoslavnom Srbstvu doći glave.
     Da, likom je ostao potpuno isti kao na slici koju je dao Nikolaj, sem što mu je brada naravno, pobelela!
     Celog života je ovde radio fizički na postavljanju mermera, koji je on zvao na izvornom srbskom „mramor“! I za nas je radio a bio je u snazi bolje nego mi malo mlađi!  Vukao je mučenik neki kofer pun originala, kao na primer originalni brojevi „Srbske Borbe“ koje je pokojni Dr. Slobodan Drašković lično kucao na mašini pa izvlačio na geštetneru. Pokušavao je da sadržinu tog kofera preda nekom valjanom Srbinu tamo, ali…avaj, takvog ne bi našao pa je kofer ponovo putovao s’njim preko okeana u Kanadu. Poslednji put sam video taj kofer u podrumu kod mojih, u
vezan kanapom, a govorili su da će sin Čika Dušanov doći da ga uzme i…tako godinama, tako da ni sad ne znam šta je s’tim bilo!
To ja ta naša klasična nebriga o sopstvenoj istoriji, zato nam tako i ide!
Šta’š“…

 

 

 

Interesantno je svedočenje i učešće Radenka Mirića – Rene, iz Kalanjevaca člana Mihailovićevog štaba o događajima Drugog svetskog rata kao i njegov zanimljiv životni put.
  Radenko, praunuk Rake Mirića je rođen 30. maja 1922. godine u Kalanjevcima. Osnovnu školu završio je u Belanovici kod učitelja Zlate i Miodraga Ilić. Gimnaziju je učio u G. Milanovcu i Aranđelovcu gde je položio Veliku maturu. Kao učenik osmog razreda odlazi na Ravnu Goru gde je obavljao dužnost telegrafiste u Vrhovnom štabu Draže Mihailovća. Tu je proveo nekoliko meseci, upoznao značajne ličnosti ovog pokreta i bio svedok najznačnijih zbivanja u jesen 1941. godine (oslobađanje G. Milanovca, prvi nemački zarobljenici u okupiranoj Evropi, razgovori Draže i Tita). Posle završetka gimnazije, deo ratnih godina provodi u Senjskom rudniku gde je izučio električarski zanat. Od 1943. godine svoje aktivnosti i dužnosti obavlja u omladinskom štabu 501 Jugoslovenske ravnogorske omladine (JURAO) u Gruži. Priča Radenkove generacije srpske omladine o njihovom patriotizmu započela je pred rat u omladinskoj sekciji Srpskog kulturnog kluba i nastavila se tokom rata u oružanom i ilegalnom otporu u okviru pokreta Draže Mihailovića.  Pominjao je da je u njegovom okruženju bilo i komunista u to vreme, ali je poštovao njihovu odluku da se okrenu drugoj, partizanskoj strani. Pri povlačenju iz Gruže, sa grupom saboraca ruši železničku prugu u Bogutovcu (o ovom događaju svedočio je u TV emisiji RTS-a 2008. godine). Odstupa prema Bosni, preživljava „golgotu“ bosanskih vrleti: glad, mraz, tifus, ustaško zarobljavanje. U ovim dramatičnim okolnostima sreće Todora – Tošu Nikolića i Radovana – Raju Mirića koji su kasnije izgubili živote na ovom krvavom putu kroz Bosnu. Iz bosanskog pakla, u Srbiju su se vratili njegovi drugovi Milinko Nikolić iz Živkovaca (kome je porodica održala opelo jer je smatrala da nije preživeo) i Čeda Milojković iz Bukovika. Smrt starijeg brata Dragoslava duboko ga je potresla. Dragoslav je ubijen 6. avgusta 1944. godine, desetak dana posle mobilizacije u četnički odred T. Kuzmanovića. Ovaj odred konačio je u selu Venčane koji su u noći napali partizani.   Očevici su svedočili da je Dragoslav bio ranjen, molio za život, ali su ga nemoćnog ubili. Vetrovi rata su Radenka odveli iz Bosne do Beča i Praga gde ga je oslobodila Crvena armija. U opštem metežu vojski i naroda, kroz razorenu i opustošenu Evropu dospeo je u Zapadnu Nemačku, zatim u Francusku.
         Teško je slušao neosnovane optužbe posle rata o saradnji ovog pokreta sa okupatorom i pripisivanim zločinima koji nisu počinjeni. U Parizu je paralelno studirao Istoriju religija na Sorboni  i Žurnalistiku na Školi za novinarstvo. Na posebnim kursevima osposobio se za poslove za izgradnju železnica. Radio je na podizanju železnica u nekoliko zemalja Afrike i Azije gde je stekao zvanje inženjera javnih radova. Radenko zadivljuje sagovornika svestranim obrazovanjem. U razgovoru razložan, jasan i duhovit plenio je pažnju sagovornika. Veoma darežljiv prema drugima, škrtac prema sebi, skoro asketa. O danima pred rat, učešću u demonstracijama 27. marta 1941., porodici u Kalanjevcima, odlasku u šumu pisao je u uzbudljivoj priči na francuskom jeziku „Les tribulations d’un paysan des Balkans“. 
         Posle dvadesetak godina lutanja, 1965. godine ponovo je u Srbiji koje  je, potom, redovno posećivao sa porodicom. Devedesete godine i današnje vreme veoma su ga uznemirile i potresle zbog nepravdi, laži i nasilja nad srpskim narodom. Slao je mnoge argumentovane dopise poznatim ličnostima i državnicima, štampi o neosnovanim istorijskim nepravdama koje se čine srpskom narodu. Svoje poglede na NATO bombardovanje Srbije objavio je u publikaciji na francuskom jeziku “Un Goulag en Europe“.   Oseća se, kako zna često da kaže, kao „Atlas koji nosi Planetu na svojim leđima“. Radenkova pokojna supruga,  Magdalena  sa decom Dragoslavom (lekar) i Katarinom (novinar) rado je dolazila u Kalanjevce i bila veoma poštovana i cenjena od svih iz porodice. Radenko, čovek od pera, napisao je svoje utiske sa puta po Kini “La Chine avant 25e heure“, kao i analitički rukopis „Jedan pogled na broj žrtava u II svetskom ratu„. Posle penzionisanja, Radenkov život se odvija između Pariza i Kalanjevaca. Osnovna škola u Belanovici dodelila mu je maja 2009. posebnu Zahvalnicu za brigu i pomoć osnovcima u Kalanjevcima.
         Radenko je preminuo 2016. godine i sahranjen je u belanovačkom groblju
         Inače, rudnički korpus oslobodio je 2.09. 1944. Kadinu Luku, u oslobođen Ljig ušao je 03. 09 a u Belanovicu 06.09. 1944. godine.
        Na području Belanovice u selu Šutci postojala je pre 1939. godine partijska ćelija u kojoj su pored Steve Singera bili : Milenko Lomić, sekretar i članovi: Slobodan Stanišić, Dušan Radovanović, Miša Marković,  Ljubiša Đorđević i Slavko Tomić. Pored ove ćelije postojao je partijski aktiv od 8 članova kojim je rukovodio Singer. Singer je svoju aktivnost proširio na šire područje kačerskog i rudničkog kraja. Proglas CK KPJ od 22. juna 1941. godine je razmatran na svim sastancima ćelija i upućivan narodu sa sadržajem :
    ’’ Vi koji stenjete pod okupatorskom čizmom a koji ljubite slobodu i nećete fašističko ropstvo, znajte da je kucnuo čas vašeg oslobođenja od fašističkog osvajača. Zato doprinesite i vi vaš deo u borbi za slobodu vašu pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije ’’.    
        Komunistička partija je iskoristila demonstracije  povodom potpisivanja trojnog pakta 27. marta 1941. godine i organizovala  zborove kako bi privukla simpatizere . Tako je u Belanovici  na zboru govorio  Stevan Marković Singer a školsko zvono je neprestano   zvonilo. Kolona demonstranata kretala se glavnom ulicom sa muzikom proslavljajući vojni puč. Branislav Marković je toga dana terao Božidara Đilasovića da viče ’’ Živeo kralj Petar’’.  Đilasović nije hteo te je izbila tuča.
        Singer je bio veliki aktivista od ranije, još iz vremena kada je Belanovica bila sedište državnih organa za Kačerski srez.Tada je kod privatnika radilo  dvadesetak radnika čiji je položaj bio jako  težak jer se  radilo po 16 sati za skromnu najamninu. Poslodavci im nisu garantovali nikakvu sigurnost. Zbog toga je podružnica sindikata opančarskih radnika 8. septembra 1936. godine organizovan štrajk . Predsednik je bio Miloš Sarić Lića , sekretar  Bogoljub Simeunović a blagajnik Dobrivoje Đuknić. Od komandira žandarmerijske stanice Antona Fabijana saznali su da imaju pravo da traže skraćenje radnog vremena i povećanje nadnica sa čime su izašli pred poslodavce koji su to odbili. Štrajk je trajao mesec dana a za to vreme štrajkačima su pomagali organizovani meštani sakupljajući razne priloge i starajući se o njihovim porodicama . Najaktivniji je bio Stevan Marković Singer koji ih je pomagao  u novcu i koji je to kasnije koristio za komunističku propagandu. Poslodavci su ipak pristali da smanje radno vreme na 11 časova i povećaju nadnice za 20%
          Kolubarska partizanska četa formirana 25. juna formirana je kolubarska partizanska četa kojoj se priključuje i Singer sa drugovima. Vođene su česte borbe sa Ljotićevcima, četnicima i Nemcima  i zauzimana zgrada žandarmerije, paljene su arhive i kidane telefonske linije. Dve grupe partizana su 20. februara oko 23 sata napale   Belanovicu i opkolili kasarnu Nedićeve žandarmerijske stanice, zauzimajući sprat po sprat. Grupa koja je napala Belanovicu popalila je arhive u državnim nadleštvima i pokvarila telefone. Inače, paljenje arhiva, uništavanje starina i istorijski vrednih dokumenata – svega što je progresivno, bio je cilj i da negativni tragovi pojedinih aktivista budu uništeni. Ubili su zamenika sreskog načelnika Milorada Mladenovića, zvaničnika Radojicu Ivanovića, kmeta opštine Belanovica Vojislava Petronijevića i jednog žandara u penziji. Pri tom su lakše ranili 6 žandara. Borba u zgradi žandarmerijske stanice trajala je 4 sata.
        Kolubarska četa valjevskog odreda došla je 8. septembra 1941. godine u Belanovicu gde je zakazala narodni zbor. Na zboru su govorili partizanski aktivisti, doktor Jovanović i Milan Drakulić. Za vreme zbora u Sovljaku zarobljen je automobil sa Nedićevim oficirom, žandarmerijskim potpukovnikom Markom Olujićem i Dražinim obaveštajnim oficirom, poručnikom Slavkom Pipanom  . Kod njih je nađen plan zajedniokih oružanih dejstava Nedićevih odreda i četničkih odreda  u sadejstvu sa Nemcima protiv partizanskih jedinica u zapadnoj Srbiji. Pri pokušaju bekstva Olujić je ubijen, dok je Pipan uspeo da pobegne.
          Uveče je četa otišla u Ljig gde je vođena borba sa Nemcima. U toj borbi ranjen je komandant Radivoje Jovanović Bradonja a poginuli su, između ostalih, i Miljko Pantić iz Živkovaca, Radenko Đorđević iz Kalanjevca i Milinko Kolaković iz Belanovice.  Iste  godine Milka Minić, tada član Okružnog komiteta Valjevo, formirala je Rejonsko rukovodstvo partije za Ljig i okolinu( veći deo sreza kačerskog, Ljig, Belanovica, Boljkovci i Mionica) . U ovom rukovodstvu bili su : Sreten Čitaković sekretar, a članovi Miloš Milićević i Milovan Radojević. U to vreme postojale su dve partijske ćelije i to u Ljigu i Belanovići i partijski aktiv u Belanovici. Brojno stanje: 8 članova KPJ i 9 kandidata.
         Borba za Ljig vođena je 10.septembra 1941. godine. Posle borbe u Ljigu od Kolubarske čete formiran je Kolubarski bataljon Valjevskog odreda. U Kolubarsku četu sa ove teritorije stupila su 32 borca , među njma Sava Kerković i Stevan Marković Singer .   Prva četa je preko Dudovice ,  Poljanica i Šutaca 18. oktobra 1941. godine napala četnike Koste Pećanca zabarikadirane u dečijem domu u Belanovici. U borbi je ranjen član KPJ Dušan Radovanović  a ranjen je četnički vojvoda Milovanović iz Trbušnice. U domu su se nalazila deca ratna siročad i posle održanih pregovora  i sporazuma četnici su napustili dom i povukli se ka Lazarevcu.
        Treća četa    sa komandirom Borom Milovanovićem Lijom i komesarom Androm Savčićem stigla je u Poljanice a zatim u Trudelj. Njihove patrole su pohvatale izdajnike u Živkovcima, a u Trudelju su streljani: Tanasije Milinković, Milovan Lukić, Radojko Pavlović i Nikola Veselinović. Iz Trudelja su došli u Belanovicu i ostali na položaju na Glogovici do 10. novembra a zatimsu kontrolisali put Belanovica – Rudnik. U borbama sa Nemcima, poginuli su Milisav Stanojčić  obućar iz Belanovice, Radomir Todorović iz Šutaca, Ljubiša Petrović i  Slavko Jovanović iz Živkovaca. Zatim je vođena borba u Dragolju pod komandom Dušana Dugalića sa Nedićevcima gde su im uništeni i neki nemački kamioni.
         Po pisanju Miodraga Jaćimovića 14. avgusta 1941. godine, , Steva Singer sa učenicima Sretenom Đuknićem, Predragom Nikolićem i Živoradom Simićem student ravnogorac, koji je bio ubačen u ovu grupu od ravnogoraca  odluče, iz političkih razloga, da likvidiraju narodnog poslanika Đorđa Jeftića, Dušana Đuknića studenta i  Božidara Đilasovića zemljoradnika iz Šutaca , međutim  Đorđe kome je Simić javio da beži i Dušan prvi omladinac sa ovih prostora koji je  u maju 1941. otišao na Ravnu Goru pobegnu. Na dan narodnog i stočnog vašara 15. avgusta ,na Stevan dan, u Belanovici, oko 9 sati , u sred varošice partizani su počeli da pale opštinsku arhivu pred mnogo naroda, pošto je opština bila u kući Draže Jovčića . Arhivu je palio sam Branislav Marković koji je pre rata bio osuđen zbog ubistva na dugogodišnju robiju, a posle rata proglašen za narodnog heroja. Prisutni paljenju arhive bili su Stevan Marković Singer, Radenko Đorđević zemljoradnik iz Kalanjevaca, Milinko Kolaković zvani Burnjak iz Kalanjevaca inače dobošar u Belanovici, zatim Dragiša Nedić zemljoradnik iz Živkovaca, Periša Marinković iz Šutaca, Žika Veselinović iz Živkovaca. Arhivu su palili sat vremena, pošto je sedište opštine bilo u zgradi Draže Jovčića. Narod se muvao zbunjen tamo – ovamo a Steva Marković , da bi zaplašio narod opali metak iz pištolja u vis. Posle paljenja arhive  ova grupa partizana otišla je kod upravnika pošte zvanog Fića, koji je tad imao oko 40 godina,te su ga tukli a on je posle  pobegao iz Belanovice. Istog dana Steva Singer, Branislav Marković i Milinko Kolaković  došli su naoružani u radnju Čede Gavrilovića i pretili mu ubistvom jer je za vreme partije šaha sa komšijom Perišom Rakićem da će Nemci izgleda stići do Moskve. I Čeda je odmah otputovao kod rođaka u Beograd
          U noći posle vašara,u sumrak oko 20 časova, Branislav Marković i Milinko Kolaković uhvate Đilasovića u kafani Dušana Đuknića Surgije  odvedu ga u livadu Ćire Đuknića i ubiju   smo zbog toga što se sa njim sporečkao  27. marta i što je obaveštavao agenta specijalne policije iz Beograda, Svetislava Janićijevića o kretanju Steve Singra. Kasnije je Janićijević uvaćen i streljan u selu Klašnić. Tog dana Božidar je na vašaru prodao krmaču od 150 kila. U njegovim džepovima ukućni su našli samo tri banke a ostalog novca nije bilo. Božidar je  tad imao 39. godina. Iste noći uhvatili su i Dragoslava Gordića sa namerom da ga ubiju jer se opredelio za četnike ali im je on nekako pobegao.
          Posle ovog ubistva partizani su iste noći otišli u Ljig da ubiju rođenog Božidarevog brata Živomira koji je bio poštar i živeo u Ligu da se on ne osveti za ubistvo brata. Ali Živomir je slkočio sa sprata i pobegao . Dugo posle ovih događaja grupa partizana koje je predvodio Singer nije se vraćala i Belanovicu.
                Kolubarska četa valjevskog odreda došla je 8. septembra 1941. godine u Belanovicu gde je zakazala narodni zbor. Na zboru su govorili patrizanski aktivisti, doktor Jovanović i Milan Drakulić. Za vreme zbora u Sovljaku zarobljen je automobil sa Nedićevim oficirom, žandarmerijskim potpukovnikom Markom Olujićem i Dražinim obaveštajnim oficirom, poručnikom Ernest Pipanom Slavkom . Sprovedeni su u zgradu osnovne škole gde je bio štab Kolubarske partizanske čete gde su ih saslušavali Radivoje Jovanović Bradonja i Milan Drakulić. Kod njih je nađen plan zajedniokih oružanih dejstava Nedićevih odreda i četničkih odreda  u sadejstvu sa Nemcima protiv partizanskih jedinica u zapadnoj Srbiji. Pri pokušaju bekstva Olujić je ubijen, dok je Pipan uspeo da pobegne.
           Uveče je četa otišla u Ljig gde je vođena borba sa Nemcima. U toj borbi ranjen je komandant Radivoje Jovanović Bradonja a poginuli su, između ostalih, i Miljko Pantić iz Živkovaca, Radenko Đorđević iz Kalanjevca i Milinko Kolaković iz Belanovice.  Iste  godine Milka Minić, tada član Okružnog komiteta Valjevo, formirala je Rejonsko rukovodstvo partije za Ljig i okolinu( veći deo sreza kačerskog, Ljig, Belanovica, Boljkovci i Mionica) . U ovom rukovodstvu bili su : Sreten Čitaković sekretar, a članovi Miloš Milićević i Milovan Radojević. U to vreme postojale su dve partijske ćelije i to u Ljigu i Belanovići i partijski aktiv u Belanovici. Brojno stanje: 8 članova KPJ i 9 kandidata. 
          Borba za Ljig vođena je 10.septembra 1941. godine. Posle borbe u Ljigu od Kolubarske čete formiran je Kolubarski bataljon Valjevskog odreda. U Kolubarsku četu sa ove teritorije stupila su 32 borca , među njma Sava Kerković i Stevan Marković Singer .   Prva četa je preko Dudovice ,  Poljanica i Šutaca 18. oktobra 1941. godine napala četnike Koste Pećanca zabarikadirane u dečijem domu u Belanovici. U borbi je ranjen član KPJ Dušan Radovanović  a ranjen je četnički vojvoda Milovanović iz Trbušnice. U domu su se nalazila deca ratna siročad i posle održanih pregovora  i sporazuma četnici su napustili dom i povukli se ka Lazarevcu.
           Treća četa    sa komandirom Borom Milovanovićem Lijom i komesarom Androm Savčićem stigla je u Poljanice a zatim u Trudelj. Njihove patrole su pohvatale izdajnike u Živkovcima, a u Trudelju su streljani: Tanasije Milinković, Milovan Lukić, Radojko Pavlović i Nikola Veselinović. Iz Trudelja su došli u Belanovicu i ostali na položaju na Glogovici do 10. novembra a zatim su kontrolisali put Belanovica – Rudnik. U borbama sa Nemcima, poginuli su Milisav Stanojčić  obućar iz Belanovice, Radomir Todorović iz Šutaca, Ljubiša Petrović i  Slavko Jovanović iz Živkovaca. Zatim je vođena borba u Dragolju pod komandom Dušana Dugalića sa Nedićevcima gde su im uništeni i neki nemački kamioni. 
        U proleće 1943. godine   kačersko sresko partijsko rukovostvo čine  Dušan Radonjić, sekretar, Ljubivoje Gajić Đoka, Dimirtije Đuđević  Diša  i Milan Sudžuković
          Krajem 1943.godine partizani formiraju   sreska partijska rukovodstva po svim srezovima. U kačerskom srezu u to vreme nije formirano rukovodstvo ali se zna da je bilo   skojevca a prve aktivnosti   u kačerskom srezu bilo im je ispisivanje parola  . Skojevci organizuju igranke, konferencije i sedeljke kako bi okupili omladinu, a na njima pevaju partizanske pesme.
           Istaknuti političari i boraci Drugog svetskog rata i simpatizera partizana bili su : Dušan Dugalić, Stevan Marković Singer, Branislav Marković, Sreten Đuknić, Stanica Dugalić Cajka (Branka) iz Dragolja, Slobodan Stanišić Mita iz Šutaca.
       Jedan od junaka iz tog doba , po pisanju Miodraga Jaćimovića, bio je vazduhoplovni kapetan Živomir Petrović, rođen 1909. godine u Poljanicama koji se borio i poginuo u Aprilskom ratu 1941. godine. 

        Po preporuci pukovnika Milovana Gavrilovića iz Belanovice, Petrović je primljen  u Vojnu akademiju. Pre toga završio je osnovnu školu u poljanicama a šest razreda gimnazije u Gornjem Milanovcu. Prvo se upisuje u konjičku vojnu akademiju a posle završetka dobija službu u činu potporučnika i Virovitici. Zatim je 1932. godine gde je završio izviđački kurs i prešao u vojno vazduhoplovstvo. Zatim 1933. prelazi na Zemunski vojni aerodrom gde postaje najbolji pilot na bombarderu „bledhajm“ . U Zemunu mu komanduje Rupčić koji ga tri godine šalje preko leta na pomoćni aerodrom Veliko Radince u Sremu a u jesen ga vraća u Zemun. Početak aprilskog rata zatekao je Živomira u Velikim Radincima. Šestog aprila Nemci su spalili sve vojne letilice, sem tri aviona, među kojima i i Živomirovog. Zato Živomir poleće na pomoćni aerorrom Majur kod Šapca a 8. aprila dobrovoljno poleće sa svojim bombarderom u susret nemačkoj avijaciji leteći prema Bugarskoj sa dva lovca u svojij zaštiti. Međutim lovci ga brzo napuštaju i Živomir sam produži na ratni zadatak. U posadi njegovog aviona bili su podoficir radiotelegrafista Branko Jelić iz sela Majdan kod Rudnika i Branko Novaković, izviđač iz Crne Gore. Kapetan Petrović hrabro uleće u neravnopravnu borbu protiv jata nemačkih aviona iznad Kumanova, gde u podne junački gine sa svojom posadom.
       Kapetan Živomir Petrović imao je 31. godinu kad je poginuo časno braneći svoju otadžbinu.
      Peta krajiška brigada sa komandantom Milutinom Moračom ulazi u Belanovicu  17. septembra 1944. godine.  Prvi posleratni predsednik mesta bio je Periša Rakić , a kada su došli komunisti dao je ostavku a na njegovo mesto do izbora postavljen je  ukazom Dragoljub Jovančević. Kasnije na izborima dobio je Ivko Tomković, mlinar.
       U oslobođenaoj Belanovici,  uspostavljena je komunistička vlast koja je trajala 56.godina sve do 2000, kada su na vlast došle demoktare.   
        Inače sledeće demonstracije u Belanovici bile su u februaru 1997. godine protiv režima Slobodana Miloševića. Veliki broj Belanovčana  i oko 50 vozila sakupljao se svako veče ispred kafane Zlatije i Marka Mirića pa se kretalo glavnom ulicom , ulicom Vuka Karadžića Berisavskim sokakom i Lominom se napravi krug. U štampi je objavljeno da je na dan Svetog Save odneto u Beograd 18 pečenih prasića i predato kao poklon Belanovice studentima kod Hrama Sv. Save.
        Bogatu istoriju beleži i selo Dragolj a  podatke je prikupila Milena O.Rakić, profesor   u kojima se navodi:
      Između dva svetska rata u Dragolju se odvijala živa politička aktivnost a bila je aktivna Demokratska stranka Ljube Davidovića, čiji je član bio Spasoje Radojičić a vođa dragoljskih radikala bio je Sava Tanasijević. Cilj im je bio da uz pomoć naroda uzmu vlast od radikala koji su bili na vlasti. Vođe radikala bili su Vojin Rakić, Miloš Đorđević Šilja i Milan Milošević a simpatizer je bio i sveštenik Janičić koji je na zboru građana kao kandidat za poslanika u selu  pobedio Peru Milovanovića demokratu. Na dan izbora Pera peče deset ovaca i uz pečenje daruje narodu kola pića , ali ipak izgubi. Janičić pobedivši Peru daje Luki Jovanoviću pet hiljada dinara da kupi piće i časti narod ali Luka novac zadrži za sebe i narod ostane bez pića. Ipak, demokrate su morali da predaju mesto narodnom poslaniku Đorđu Jevtiću, radikalu iz Šutaca.
        U selu su postojale i Pribićevićeva zemljoradnička starnka sa aktivistima Savom Jaćimovićem i Ljubisavom Vučkovićem , kao i Jotićeva liberalna stranka sa oko šest članova iz  sela. Predsednici sela su se često menjali pa je1910. godine bio Mladen Radojičić, 1913. Ognjen Lomić, 1916. Spasoje Ćosić, 1919. Živan Jaćimović, 1923-1926. Spasoje Radojičić u dva mandata. Na izborima 1936. godine pobedio je Nikola Jaćimović član JEREZE (Jugoslovenske  radikalne zajednice) a 1938 pobedila je Udružena opozicija. U doba revolucije u ovom kačerskom selu se ne odigravaju krupniji događaji.
        U Dragolju se 1941.nalaze tri aktivna partizana: Dušan Dugalić, student, kasnije narodni heroj, Ljubinko Josipović i Branko Jaćimović. Radojko Đukanović, učitelj iz Dragolja. Radojko Đukanović, učitelj iz Dragolja sazvao je 10.  juna jednu konferenciju na kojoj je izneo stanje u Evropi i rekao seljacima da sklanjaju letinu jer bi u slučaju najezde Nemaca trebali da se sklanjaju u zbegove. Međutim, Radovan Jaćimović i Ljubisav Stojanović su bili  mišljenja da će ih nemačka sila uništiti. Učitelj Radojko im je rekao da nije trebalo da dođu  jer im nisu potrebne kukavice. Bilo je oko 30 ljudi. Među njima Radovan Vojinović, Ivko Gavrilović, Nedeljko Vojinović, Radojko Pleskonjić, Miša Radosavljević iz Belanovice, Steva Singer, Sava Jaćimović,…Steva Singer je govorio o prikupljanju materijala, oružja i sanitetskog materijala, da treba voditi računa o porodicama koje su siromašne čiji su članovi domaćinstva odvedeni u zarobljeništvo. Prethodno je održan jedan zbor u dvorištu Milinka Radojičića u prisustvu oko 300 ljudi koji su došli kod njega na mobu. Zbor je vodio Boža Antonijević radnik kragujevačke fabrike,  inače drug Dušana Dugalića . Zbog ovoga Milinko je proveo 15 dana u zatvoru na Rudniku.
       U selu je Boža Maksimović u prvim danima ustanka, 1.9.1941. godine  kod Ćosića čardaka formirao Narodno oslobodilački odbor. Članovi Odbora bili su: Milinko Radojičić, zemljoradnik u Dragolju, Radovan Lomić, penzioner u Aranđelovcu, Sava Jaćimović, zemljoradnik u Dragolju , Branko Ćosić, student ubijen 22.7.1944. godine u Dragolju, Dragiša Ćosić, službenik u Belanovici. Odbor je kasnije  proširen prijemom Jovana Kamaljevića i Radovana  Obradovića . Na sastanku je bio i učitelj Radojko Đukanović. Članovi su prikupljali oružje, municiju, hranu, odeću i obuću za partizane. Ovaj odbor je delovao sve vreme rata a posle oslobođenja se legalizovao.
       U kući Vojislava Petrovića u Bosuti, 21. septembra se sastaju   Žika Kostić, Čeda Plećević, Boža Maksimović, Dragiša i Branko Ćosić. Dragiša dobija pismo od Dušana koji se sa  odredom nalazi u G.Trešnjevici. Dušan sutradan oko 3 sata posle podne dolazi u Dragolj. On je smestio vojsku kod Spasoja Radojičića koji je spremio hranu. Zatim je odredio je stražu na Dudincu koja će paziti da ne naiđu Nedićevci. Nameravao je da im postavi zasedu od Ćosića trla do Vojislava Petrovića vodenice. Jedna žena je donela izveštaj da se dva autobusa nalaze na Đuturici iz kojih izlaze verovatno žandarmi i hvataju položaj vencem Dudinca. Borba je vođena 15 minuta. Nedićevci su se povukli ostavivši autobuse. Posle borbe Dugalić je imao dogovor sa Velimirom Adamovićem, učiteljem i Milijanom Jovanovićem o zauzimanju Belanovice. U to vreme partizani i četnici su imali zajedničke dogovore i akcije. U Belanovici su se nalazili četnici popa Ace iz Bukovika. U borbi u Belanovici 23 oktobra  Dugalić ima šest ranjenika koji su smešteni kod Dragutina Lomića.  Za odmazdu odvedena mu je majka Darinka, sestra Ljubica i njena deca u logor na Banjicu.
        Novembra 1941. godine oko 18 časova kroz selo su iz Belanovice nastupili četnici Milijana Koraća. Njih su proveli kroz selo Nikola Jaćimović i Miladin Krstanović. Kod opštine uhvatili su Miljka Perkića i Vojislava Petrovića i kod Zmijanika su streljani. Sutradan, oko osam časova vodili su borbu sa kosmajskim partizanskim odredom na Rudniku. Partizanima su ubijena tri borca a  četnici su imali velike gubitke. Posle borbe u Dragolju partizani odstupaju ka Trudelju i Varnicama nastavljajući borbu  u kojoj   učestvuje i nemačka avijacija dok jedna nemačka artiljerija tuče Rudnik iz Trudelja. Sa Rudnika partizani se povlače prema G.Milanovcu.
         U 1942 godini nema borbi u ovom kraju   ali su zato aktivni partizani, terenci koji se sastaju u Ćosića Osoju kod Krive Lipe koja se danas nalazi u blizini stare kuće Vitomira Ćosića. Oni su održavali sastanke sa aktivistima sela Dragolja, članovima narodnog fronta. Tu je održavana veza između Takovskog i Šumadijskog partizanskog odreda. Najčešće kod Lipe se nalazio Ljubivoje Gajić Đoka, sekretar sreskog komiteta partije za srez kačerski. Na ovoj dužnosti kasnije su bili:  Milan Sudžuković,  Slobodan Stanišić, Dušan Radonjić,  Milenko Milovanović  Brka,  Branislav Gavrilović,  Radivoje Jovanović Bradonja, Miloš i Milka Minić,  Dušan Petrović Šane, Mali Žuća, Radovan Grujić, Branka Dugalić Cajka. Treba napomeniti da su oni boravili kod Milinka Radojičića. Tada Dragoljom krstari Vlajo Vukajlović, četnik sa Rudnika koji se najviše zadržava kod kuće Spasoja Radojičića. Četnike pomažu svi imućniji ljudi u selu: Spasoje Radojičić, Miladin Krstanović,  Milinko Lomić, Dragutin Lomić, Dragutin Josipović. Partizani borave kod Milinka Radojičića, Radovana Lomića, Dragutina Jaćimovića Makse, Jovana Kamaljevića.
      U avgustu 1944. godine dolaze iz Jelovika partizani kući Đurića. U odredu se nalazio Slobodan Krstić i Milka Minić. Na straži u blizini Ćosića čardaka nalazila se jedna partizanka koju su ranili četnici Dragiše Ninkovića, komadanta druge klase i žandamerija iz Belanovice. Ona je zatim prenesena kući Živana Živanovića. Partizani su na putu ispred Mileve Ćosić kuće ubili dva četnička kurira, a zatim se povukli u Gradsku goru, u selo Trudelj. Sutradan četnici vrše zakletvu mladih ljudi zaklinjući ih u kralja i otadžbinu a partizani sa Gradske gore prate ceo tok radnje.
      Četvrtog  septembra 1944.godine  u Dragolj dolazi Peta Krajiška brigada čiji je komadant Milutin Morača, a sa njim dolazi i Slobodan Krstić. Štab je smešten u kući Zdravka Lomića a zatim premešten kod Živana Jovanovića u Bosutu. Sutradan u ponedeljak održan je zbor gde  se narod upoznao sa borcima. Naša opština tada dobija prvu mesnu kancelariju na svojoj teritoriji. Predsednik je bio Milinko Radojičić a odbornici: Dragutin Lomić, Radovan Lomić, Mikailo Jaćimović, Dobrosav Kamaljević, Miodrag Ristović.
        U zaseoku Širokovac postojala je bolnica koju čuva Peta Krajiška.  Deo Pete Krajiške se zadržava 7 dana i odlazi preko Šatornje za Topolu dok drugi deo u selu boravi još deset dana  i tada se formira milicija od 25 članova  koja čisti teren od četnika. Članovi milicije su Miloje Jaćimović, Milija ,Živorad i Ljubiša Rakić, Radovan Grbo Jaćimović, Radiša Lomić, Stojan Stojanović, Stanoje Nikolić-pekar (pekara u šupi Rajka Trišića), Budo Stojanović-kuvar.
         U septembru 1944. godine je formirana je ćelija KPJ u kući Radovana Lomića. Formirao ju je Milan Sudžuković. Članovi su Dragutin Jaćimović Makso sekretar do odlaska u Belanovicu, Radovan Lomić, Mikailo Ćosić, Milinko Radojičić, Periša i Gina Jovanović koja radi sa omladinom.
          Žrtve fašističkog terora su Branko Ćosić, student, ubijen po naređenju Topalovića 22.07.1944. godine u blizini kuće Radomira M. Stojanovića gde ga je pronašao Milija O.Rakić, zatim Jovan Kamaljević i Radovan Obradović, streljani u Selištu kod Lipe Milovana Kamaljevića, a u logoru na Banjici umrli su: Dobrivoje Kamaljević,  Dobrosav Obradović (sin Radovana Obradovića ) zajedno sa Darinkom Ristović Dugalić.
          Četnici su imali pripadnike : Radivoje Nikolić Blunjo, Veselin Kamaljević, Živorad Nikolić Kalimanac, Branko Trišić a od omladinaca Milojko i Rodoljub Kamaljević.   Najopasnija  je bila trojka Radovan Ristović, Milojko Jovanović i Milivoje Stojanović. Njihov rukovodilac bio je doktor Baušić , Crnogorac.
         Godine 1945 u Čačku je suđeno Milovanu Nedeljkoviću.  Suđenju su iz Dragolja  prisustvovali Radovan Lomić (zato što je Nedeljković 4.8.1944. godine  naredio da ga obese o lipu kod škole u Dragolju vezan za noge a spasio ga je Spasoje Radojičić),Verka Kamaljević (ćerka Jovana Kamaljevića), Rosa Radojičić i Dragić Ćosić. Sudija je bio Dušan Rašić sada sudija u Gornjem Milanovcu.
         Nakon završetka rata u kome su partizani proglasili sebe za pobednike počeli su preko UDBE da vrše potere za odbeglim pristalicama četničkog pokreta sve do 1950. godine. Mnoge su uhvatili i na licu mesta ubijali. Vršili su torturu i nad domaćinima za koje su mislili da su jataci te su ih mučili i primoravali da izdaju begunce kako bi ih UDBA pohvatala. Velike muke im je zadavao četnik Prskalo koga su nakon pet godina traganja uhvatili za Đurđevdan, ubili i golog vozili kroz Belanovicu kako bi narod video šta čeka izdajnike. Oni koji su se predali osuđeni su na tešku robiju. 

          Mnogi nedužni su tako stradali.