Ličnosti u istoriji kraja

  Ličnosti u istoriji kraja

          Suvišno bi bilo navoditi koliko je Belanovica sa okolinom dala ličnosti koje su svojim delima obeležili ovaj kraj.  Dalo ih je svako selo, svako naselje. Oni nisu bili samo poznati ratnici , mada ih pomenutih ima najviše, već su se iskazali kao mudri i uticajni u raznim oblastima rada. Oni su ostavili za sobom  neko duhovno ili materijalno dobro kojim su doprineli napretku svog kraja. Spisak znamenitih  ne može se ni sačiniti sa tačkom na kraju. Neki su zaslužili da budu pomenuti po junaštvu u raznim borbama, neki po ugledu koji su ostvarili u svojim delima u oblasti nauke, kulture i umetnosti, političkim angažovanjima ili drugim oblastima, a svi su ostavili za sobom trag ili  ga tek stvaraju. I svi su nekako vezani za ovaj naš kačerski kraj.  Možda je ipak na mestu pitanje šta bi bilo da se neki od njih nisu rodili i načinili svoja dela po kojih ih pominjemo. I da li je na mestu pitanje: jesmo li se, mi njihovi potomci, ikako odužili njima za ono šti su nam ostavili ?
           Izbor nije jednostavan i onaj koji nije pomenut sada, ne treba da bude povređen jer će imati mogućnost da ga neko drugi  pomene i objavi. Trudio sam se da  pomenem samo poznate iz bliskog okruženja Belanovice znajući da u širem okruženju ima još zaslužnih. Ima i ličnosti koji nisu rođene ovde ali su naši preci ili nečiji potomci , doseljeni sugrađani koji borave u svojim vikend kućama zajedno sa nama i  cenimo ih  kroz  njihova dela.    

Ratnici belanovačkog kraja

Teško je biti objektivan i izdvojiti od hrabrih najhrabrije, od rodoljuba većeg, od školovanog školovanijeg, od najmlađeg do najstarijeg, značajnog značajnijeg, zaslužnog najzaslužnijeg. Svi su oni nešto ostavili da bi ih pominjali. Zbog vremena u kojim je boravio i okolnosti u kojim se nalazio najviše reči svakako je zaslužio Arsenije Loma, rođen oko1770.godine u Dragolju , vojvoda iz vremena Prvog i Drugog  srpskog ustanka protiv Turaka. Ubijen je i sahranjen na Rudniku. O njemu su mnogi pisali.

 Milovan Lomić

       Lomin sinovac rođen u Dragolju 1783. a umro 1854.godine. Njegov otac Milosav je rođeni brat vojvode Arsenija Lome. Milovan je nosio prezime Milosavljević, ali je u čibučkim i aračkim tefterima upisivan i kao Milosavić, Milosavljev, a potom kao Lomić kako su ga istoričari i prihvatili. njegov otac Milosav, bio je i sam ustanik, rođeni je mlađi brat vojvode Arsenije Lome.
Milovan je uz strica Arsenija ratovao kao mladić od koga  je naučio veštine ratovanja. Kada je Loma poginuo 1815. godine Milovan preuzima komandu nad Lominim ustanicima i već sutradan učestvuje u Takovu kao vođa u Kačeraca dizanju Dugog srpskog ustanka.Prvu borbu sa Turcima, po nalogu MiSpomenik Milovanov u Dragoljuloša, imao je zajedno sa Milutinom Savićem iz Garaša ,kada je Turke Ćehaja paše dočekao na Lipaku u Trbušnici, ali su brojniji Turci probili srpsku odbranu i došavši u Dragolj zapalili Lominu i Milovanovu kuću a zatim izbili na Rudnik. Milovan je zajedno sa Živanom Stojanovićem iz Živkovaca i Lazarom Mutapom ponovo okupio vojsku i na Ljubićkom brdu borio se žestoko sa Turcima. U boju na Ljubiću bio je svedok pogibije Lazara Mutapa o čemu je govorio Mladenu Žujoviću 1851. godine. U borbi sa Turcima na Dublju  bio je i ranjen.
        Kačerci ga poznaju i po tome što se sukobio sa Milošem Obrenovićem oko dobrog konja age Tokatlića koga je zarobio na Rudniku i nije ga hteo dati Milošu. Zbog toga mu je Miloš uzeo vojvodsku titulu. Za knezove Kačera postavljeni su Jovan Đorđević Kozeljac i Periša Rakić, Lomin zet. Inače, Milovan je bio hrom u jednu nogu i to je jedan od razloga što nije postavljen za kneza. Imao je i drugi sukob sa Milošem kada nije hteo da preda Lominu pušku   posle Lomine smrti. Moguće da je i to bio razlog Milošu da mu oduzme titulu kneza. Lomina kći Perunika je 1839. godine, posle    odlaska Miloša sa vlasti, tražila da joj se ta puška vrati u vlasništvo.
Zapisano je da kasnije Milovan siromaši, ali zahvaljujući   bliskom rođaku Milisavu koji ga pomaže, oni uskoro postaju najbrojnija familija u selu ostavljajući brojno potomstvo Lomića. Staro prezime Knežević sa kojim su doseljeni u 18.veku iz Gojne Gore zamenjuje sa Lomić.
Sahranjen je u Dragolju.

Knez Živan Stojanović

         Rođen je  1775.godine u Živkovcima, a preminuo pre 1840.godine.  Kao dečak, za vreme Kočine Krajine 1788, bežao u Srem. Poznato je da je učestvovao u oba srpska ustanka i imao zapaženu ulogu. Bio je istaknuti Karađorđev i Milošev ustanik i zauzimao je važne dužnosti te je bio poznat u Kačeru gde se sa Milovanom Lomićem borio protiv Turaka .Karađorđe mu je  u julu 1813. godine poslao pismenu naredbu da energično brani Kačer od Turaka što je on i učinio . U aprilu 1815. godine zarobio ga je Čehaj- paša i držao ga kao taoca ali je on uspeo da pobegne. Posle Lomine smrti nasledio je komandu nad Lominim borcima.  Knez Miloš mu je naredio da sa Milovanom Lomićem sakupi  Kačerce i odmah ih dovede na Ljubićko brdo gde je učestvovao   u bitci kod Čačka koja je  trajala  punih mesec dana. Po završetku ustanka, Živan Stojanović posatajej  sreski knez, a 1827. godine od Magistrata Rudničke nahije, dobio dozvolu da se može baviti trgovinom.
       Živanov sin Marinko školuje se 1827.godine  u školi koja se nalazila u Lominoj vodenici  i bio je poznata ličnost u Aranđelovcu sredinom 19.veka. Njegova majka, Stamenija mnogo je doprinela školovanju  On je bio je prvi pismen čovek u Živkovcima. Imao je bojadžisku radnju a u arhivskim zapisima stoji da je bio  pisar primiritelnog suda opštine živkovačke. Sredinom 18 veka preseljava se u Aranđelovac, gde se uglavno bavi trgovinom. Još 1839. godine javlja se „Srpskim novinama“ dopisima o savremenim prilikama i događajima iz tog šumadijskog mesta. Šest godina kasnije srećemo ga među pretplatnicima  na list „Ogledalo srpsko“. Boljim poznavaocima prošlosti ovog kraja poznato je da je imao bogatu ličnu biblioteku, sa više zanimljivih izdanja.
         Živan je deda poznatog istoričara i publiciste Živana Živanovića koji je po dedi i dobio ime.
         Po dedi Živanu Stojanoviću, nastaće porodično ime Živanovići umesto Stojanović.

Đeneral Ilija Đuknić

General i član Državnog saveta, rođen je od oca Radovana i majke Marice, zemljoradnika  u Kalanjevcima 1839. a umro je 1911. godine u Beogradu.
           Završio je artiljerijsku školu u Beogradu i postao pešadijski potporučnik 1861.godine. Prošao je sve oficirske klase i postao pukovnik 1883. godine.
        U ratovima protiv Turske 1875-1878. godine bio je načelnik artiljerije Šumadijske divizije kasnije načelnik Šumadijskog artiljerijskog puka. A u ratu 1885. bio je komandant Timočke divizije. Kasnije je bivao na brojnim visokim vojnim dužnostima, od komandanta Beogradske okružne vojske, preko komandanta Ibarske i Timočke divizije do komandanta Drinske divizije, inspektora artiljerije, komandanta Šumadijske i Moravske divizije Postao je i član Državnog saveta 1903. godine gde je ostao do smrti.
           Kao komandant Drinske divizije sa sedištem u Valjevu naredio je vojnoj muzici da svake nedelje i praznikom priređuju sviranje u parku Pećina što je naišlo na veliko odobravanje građana Valjeva.
          Penzionisan je dva puta: prvi put   19. januara1894. godine u činu počasnog generala vojske Kraljevine Srbije, a vraćen u službu kao aktivni general 1895. godine. Ponovo je penzionisan 12. marta1900, a vraćen u aktivnu službu kao general 24. avgusta1903. godine.
       Objavio je više vojnih stručnih radova u časopisu Ratnik.  .
 Odlikovan je navišim srpskim i stranim odikovanjima. : Orden Miloša Velikoga II reda; Belog orla IV i III reda; Takovski krst V i I stepena; Karađorđeva zvezda III reda. Od stranih odlikovanja imao je Orden Franca Jozefa II reda i Rumunsku krunu III i I reda.
        Imao je tri sina: Velimir je bio oficir (1880-1915) i  Milorad, inspektor Ministarstva finansija i Svetislav
         Poklonio je 1898. godine osnovnoj školi u Kalanjevcima sliku "Svih srpskih vladara" u lepom okviru i posebno se odužio svojoj Belanovici sagradivši 1900. godine, iz zahvalnosti svojim roditeljima, prelepu česmu u podnožju Glogovice. Iz ove česme meštani i danas koriste vodu.
Česma je smeštena na lepom mestu ispod crkve na placu pored ogromnog hrasta i naslonjena na Glogovicu. I danas predstavlja prijatan kutak da se posedi pored nje i da se stariji Belanovčani podsete svoje mladosti.
      Nekada su tu bile drvene klupe koje su imale nazive “klupe uzdisaja’’, “prve ljubavi“, na kojima su se rađala mnoga prijateljstva, i  druženja do kasno u noć. Zimi, kada se krene pešačkom stazom pored crkve  dođete do krivog drena koji je bio startno mesto za sankanja i gde se strma staza završavala na polovini fudbalskog igrališta. Mokrih šrtikanih vunenih rukavica na kojima su visile ledenice, rumeni u obrazima vraćali smo se kasno kućama srećni  što ćemo sutra da nastavimo druženje.
Staze više nema, zamenile su je betonske stepenice koje vode do ulaza u Portu. Ni deca više ne idu na sankanje a lepotu snega zamenile su elektronske igrice.

Pukovnik Milovan Gavrilović

          Major, kasnije pukovnik, vojni ataše, rođen 1876. godine u Belanovici u kući oca Savka,  preminuo je od zapaljenja pluća 1931. godine takođe u Belanovici . Sahranjen je sa suprugom Polom koja ga je nadživela , na belanovačkom groblju. Njegov otac Savko poreklom iz Živkovaca bio je trgovac u Dragoljua Belanovici vlasnik kovačnice .
       Osnovnu školu je završio u Belanovici, gimnaziju i vojnu školu u Beogradu a sa 28. klasom završio je Nižu školu Vojne akademije. Vsavršavao se, studirajući pravo, u Parizu tokom1907. gde je i upoznao buduću suprugu Polu Granžerer, rođenu parižanku od oca Eugena i majke Anrijete. Venčali su se u Parizu u ruskoj pravoslavnoj crkvi i  izrodili troje dece ( Petar, Olga i Jelena).  Milovan je u Parizu, posle promene na srpskom prestolu bio je vojni ataše u Francuskoj  i kasnije u Italiji.
U balkanskim ratovima 1912-13. borio se kao komandant bataljona 20.  Pešadijskog puka. Milovan je sa svojim vojnicima pešadijskog bataljona na juriš zauzeo glavni turski štab i zarobio turskog generala, komandanta turskog trakijskog korpusa, Šukri pašu 26. marta 1913. godine što je bio i kraj Balkanskog rata.Šukri paša mu je tom prilikom predao pištolj i sablju. . Zbog toga ga je narod i prozvao „Šukrija’’. Po svedočenju Arsenija Lomića, Milovanovog posilnog, sablja je potonula u Jonsko more, 1916. prilikom prelaska na ostrvo Krf. Pištolj se, kao ratni trofej, čuva u Vojnom muzeju u Beogradu. Jedrene je inače osnovao rimski imperator Hadrijan po kome i nosi ime. Kada je srpska država u vreme cara Dušana bila najveća Jedrene je bilo do same granice sa Turskom, na reci Marici.
           U Drugom balkanskom ratu komandovao je 3. bataljonom 17. pešadijskog puka.
Borio se u mnogim bitkama Prvog svetskog rata i pokazao se hrabar i umešnim, čak neustrašiv. Njegovi ratni drugovi su tvrdili da ga kuršum neće.
              Aktivno je učestvovao, prvo u Majskom prevratu, a kasnije i u spremanju i sprovođenju Solunskog procesa 1917. godine .Poslednje službovanje bilo mu je u Valjevu na mestu komandanta garnizona.   Po penzionisanju  došao je u svoju Belanovicu gde je sagradio lepu kuću u francuskom stilu na brdu Zmajevac iznad Belanovice .
          
Posle Balkanskih ratova dolazi sa porodicom u Belanovicu i ponovo se venčava po srpskim običajima sa Polom 10. septembra 1915. godine i dobija još troje dece(Branka, Aleksandar i Andrija). Kumuju mu pešadijski potpukovnik Lazar Matijević i Sreten Radosavljević, trgovac iz Belanovice.
         Sin Petar završio je građevinski fakultet u Francuskoj, a posle Drugog svetskog rata gradio je hidroelektrane po Srbiji. Umro je iznenada u Belanovici a u braku je imao jednu ćerku i dva sina  Aleksandar i Andrija(koji je mnogo lepo pevao i na radio Beogradu) , koji su živeli u Beogradu i streljani  za vrema nemačke okupacije od komunističke vlasti 1944. godine. Grobovi im nikada nisu pronađeni.Milovan je imao tri kćeri. Najstarija Olga bila je udata za Rusa i ima ćerku koja živi u Australiji, zatim Jelena koja je bila takođe udata za ruskog oficira Krilova ali nije imala decu i Branka koja ima dva sina Nikolu i Dražu i oba su lekari u Beogradu.
            Njegov rod Gavrilovića je starosedelački u Kačeru Ranisav Lazarević ,aranđelovački pisac, je u svojoj knjizi zabeležio   jedan susret 22. jula 1919. godine  Milovana i kralja Aleksandra u Maskarčevoj kafani u Aranđelovcu :
     “Kao poručen , u kafanu upade Milovan Gavrilović koji je voleo aranđelovačko druženje, pa je iz svog Kačera ćešće navraćao u varoš. S njim zajedno dođoše Dragoljub Lazarević, sveštenik Svetolik Švabić i Dule Urošević. Kada u kafani zateče kralja Aleksandra, Gavrilović, kao iskusni vojnik i ratnik, nije se dao zbuniti. Isprsi se, lupi cipelom o cipelu, na pravi vojnički način pozdravi Njegovo veličanstvo i prdstavi se : Major Milovan Gavrilović ! Kralj  usta od stola da bi se pozdravio s vojničinom oficirom o kojem je mnogo znao. Začudo, kralj je salutirao pred njim, rekavši samo : "Milovan Gavrilović sa Jedrena ?" Kada Milovan to potvrdi, kralj ga zagrli i još jedan put čestita, kao da mu naknadno predaje još jedno odlikovanje više”.
          Za ratne zasluge dobio je više odlikovanja i drugih priznanja. Među kojima i Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena. O tome je objavljen i ukaz 9 885. Imao je medalje Miloša Velikog, orden Belog orla V stepena, Orden jugoslovenske krune IV stepena,
medalje za hrabrost i vojničke vrline i sve spomenice za učešće u ratovima od 1912. do1918. godine.
          Milovan Gavrilović velikan srpske istorije kome je kumovao kralj Aleksandar i u svojoj Belanovici nema nikakvo obeležje a uradio je mnogo za razvoj i širenje imena Belanovice.Čak ni jedna od glavnih ulica u Belanovici ne nosi njegovo ime.

 

Pukovnik Lazar Matijević

       Rođen je 1877. godine u Belanovici u svešteničkoj porodici koja potiče od Matijevića iz Liplja. Lazarov otac Vićentije i deda Toma bili su sveštenici u šutačkoj crkvi do 1905.godine a majka Ivana domaćica. Preminuo je 1959.godine u svojoj kući u Belanovici i sahranjen u njegovom voćnjaku i po njmu nazvanom’’Lazinim kalemima’’ iznad sadašnjeg sportskog centra pored vile “Zmajevac“ . Posle osnovne škole u Belanovici Lazar je završio je Vojnu akademiju i generalštabnu školu u Beogradu (1894-97). Učestvovao je u Majskom prevratu 1903. godine kada je komandovao vodom vojnika koji je napao dvor Obrenovića.  
       Sa zvanjem viši oficir učestvovao je u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao komandant vojnih jedinica. Od maja 1914. do juna1915. godine bio je pomoćnik komandanta 17. Pešadijskog puka, a kasnije i načelnik još jednog od pukova Drinske divizije III poziva. U vreme Kolubarske bitke bio je na mestu načelnika štaba Treće armije čiji je komandant bio Pavle Jurišić Šturm. Posle rata još neko vreme bio je na službi u Valjevu.
            Za zasluge u miru i ratu odlikovan je brojnim odlikovanjima i drugim priznanjima, među kojima je i Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima IV reda i ordenom Belog orla   .Penzionisan je posle Prvog svetskog rata u činu pukovnika.
          Lazar Matijević se smatra najvećim sinom Belanovice. Mesto gde se upokojio puno je simbolike pa Laza koji je sa kumom Milovanom Gavrilovićem učinio da Belanovica dobije današnji oblik, u spokoju posmatra sva dešavanja u njemu dragom mestu. Na žalost, belanovčani mu se nisu ničim odužili obeležjem osim imenom nevažne ulice bez i jedne kuće..
           Bio je u delegaciji , koja je izdejstvovala 1904. godine osnivanje varošice. Osnivač je i Društva za unapređenje Belanovice i okoline. Najzaslužniji je za izgradnju vodovoda 1926.godine koji i danas meštane Belanovice snabdeva vodom.
         Oženjen Milicom kćerkom Jelene i Gavrila Lazarevića i imao dosta dece. Svoju decu je školovao. Kći Jelena je profesor muzike, kći Ivanka filolog, sin Branislav- Bata inženjer a drugi sin je završio Vojnu akademiju
         Lazar je deda po ćerki Jeleni čuvenog američkog pesnika dobitnika Pulicerove nagrade Čarlsa Dušana Simića. Čarlsov otac, Jelenin suprug, bio je inženjer iz Umke.  Dušan je detinjstvo, zajedno sa bratom Mićom,  proveo u Belanovici  a 1952. godine preselili su se u Ameriku. Kada je postao poznat pesnik ni jednom nije pomenuo svog dedu i Belanovicu u kojoj je boravio kao dete.
 U belanovačkoj školi dodeljuje se svake godine nagrada koja nosi njegovo ime za najboljeg učenika škole.
Kuća u kojoj je živeo Lazar je prazna i oronula. U velikom dvorištu  odolevao je vremenu ogroman  stari hrast i kraj je ipak dočekao 2014. godine .

Radovan Lomić

  Rođen je u Dragolju 1870. godine kao direktni potomak, praunuk, brata vojvode Lome, Milosava. Osnovnu školu završio je u Belanovici, a trgovačku u Lazarevcu i Beogradu. U Belanovicu se preselio 1905. godine. gde je imao svoju   trgovinu i kafanu. Učesnik je Prvog svetskog rata i povlačenju Srpske vojske preko Albanije. Bio je načelnik vojne stanice a na solunskom frontu i upravnik magacina oficirskih i državnih stvari. Zajedno sa sinom Arsenijem učestvovao je u proboju Solunskog fronta.
     Upamćen je kao pisac ratnog dnevnika koji je vodio od 12. oktobra 1915. do aprila 1917. godine što predstavlja vredno istorijsko svedočanstvo za sve Kačerce.
     Bio je prijatelj sa Ljubom Davidovićem , Miloradom Draškovićem ,Dragišom Vasićem i Milanom Grolom. Bio je okružni poverenik i član Glavnog odbora Demokratske stranke
     Nosilac je Albanske spomenice.
     Priča se da je u Bosuti kupio konja ’’Zekana’’ od Konstantina Koje Perkića sa kojim je prešao ceo put kroz Albaniju i vratio se u Belanovicu. Arsenije, njegov sin, jedan put je došao u Dragolj sa tim konjem, vezao ga pred kafanu i kada je izašao konja nije bilo. ’’Zekan’’ se posle toliko vremena vratio u Perkiće.

 Arsenije Lomić

Potomak Arsenija Lome i jedan od Radovanovih sinova. Rođen je 1897. godine u Dragolju, a preminuo 1977. u Belanovici. Imao je tri brata: Vasilija ,Momira i Krstu i sestru Lenku
U Prvi svetski rat otišao je sa 17 godina sa svojim ocem Radovanom. Prepešačio je preko Albanije, borio se na Solunskom frontu i bio učesnik svih borbi Srpske vojske tokom povlačenja i proboja Solunskog fronta. Oslobađao je i Kavalu odakle je krenuo put Srbije sa konjem i puškom.
Kući u Dragolj se vratio sa 20 godina. Voleo je konje i bio jedno vreme rabadžija prevozeći putnike od Belanovice do Ljiga i obratno.
Imao je sedam godina i dobro zapamtio proglašenje Belanovice za varošicu 1904. godine. Kaže da je bilo  mnogo veselja a članovi delegacije su oduševljeno i svečano dočekani od meštana.  Nosilac je Albanske spomenice
Pamti se po izuzetnom pamćenju koje je posedovao i bio je dragocen sagovornik čija svedočenja nisu morala da se proveravaju jer su Arsenijeve priče   bile prožete činjenicama . Svedok je mnogih zbivanja kraja od početka 20. veka. Poznavao je gotovo sve familije belanovačkih sela i izneo mnogo podataka o njima. Posebno je umeo dobro da opiše susrete sa generalom Treće armije Pavlom Jurišićem Šturmom u čijoj se armiji borio.
Bio je simpatizer Demokratske stranke Ljube Davidovića sa kojim je bio lični prijatelj. Takođe je bio prijatelj i sa Milanom Grolom kada ga je 1945. godine posetio u Beogradu.Pri tom mu se Grol požalio da su mu beogradski SKOJ-evci vršili veliku nuždu na slog lista ’’Demokratija’’ i da list možda neće izlaziti, što se i ostvarilo.
U ličnom životu bio je tragična ličnost pošto su mu nesrećnao stradali supruga i ćerka učenica gimnazije, koja je krajem 1944. godine, pri povlačenju sa četnicima, nestala negde u Bosni. Sin Radovan Ruma je rano tragično završio svoj život.

Nikola Milićević

  Rođen u Živkovcima 1880. godine u zemljoradničkoj porodici. Otac Ratko i majka Perka bili su siromašni zemljoradnici pa se i Nikola   bavio   poljoprivredom  . Služio je vojni rok 1907. u 1. četi 1. bataljona 19.Pešadijskog puka.  Osnovnu školu završio u Belanovici.
          Učestvovao je u oba Balkanska i Prvom svetskom ratu. Isticao se hrabrošću, istrajnošću i snalažljivošću. U mnogim borbama stajao je na čelu svoje jedinice i činio junačke podvige. Često je čak hrabro išao i spred svoje čete bez straha i delovao ličnim primerom na ostale vojnike.
          Na položaj u Gojna Gora između Gornjeg Milanovca i Požege krajem1914. godine na otvorenom prostoru krenuo je sam ka protivničkim položajima iako je iza njega stala cela četa. Kad se približio njihovim položajima iznenada je počeo da baca bombe. Pored gubitaka koje su Švabe  imale, mnogi su se dali u panično bekstvo. Nikola je bio tada redov 4. čete 1. bataljona Dopunskog puka 2. poziva. Za taj podvig odlikovan je Zlatnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima. O tome je objavljen ukaz FAO11 124 od 15. juna1915. godine. Pored Karađorđeve zvezde imao je zlatnu i srebrnu Medalju za hrabrost i još neka priznanja. Teško je bio ranjen u borbama kod Niša, pa i kontuzovan.  Bugari su ga zarobili na položaju Retkocer kod Medveđe.
  Njegova dalja sudbina je nepoznata.
          Bio je oženjen Kosanom a imali su ćerku Radmilu.

 Stevan Marković – Singer

 Rođen je 1896. godine u Šutcima. Završio je osnovnu školu kod učitelja Radojka Ilića i Nikole Sretenovića abadžijski zanat učio je kod Dragiše Mirića  i Milinka Živojinovića Milenkića, abadžije u Belanovici  a zatim u Lazarevcu.   Između dva rata bio je veliki  agitator za radnička prava u kačerskom kraju. Učesnik mnogih radničkih zborova i manifestacija i štrajkova. Pomagao je rad Mesne organizacije Srpske socijaldemokratske partije u Belanovici koja je formirana 1911. godine. Bio je poznat i po crvenoj kravati koju je nosio sve do poziva kao regrut u Prvi svetski rat. Zajedno sa braćom Milovanom i Vasilijom kreće sa vojskom prema jugu ali na zahtev braće vraća se u Šutce da se brine o roditeljima. Mesni kmet ga hapsi i Nemci ga sprovode u logor u Austriju gde se posle bolesti vraća kući.
            Po završetku rata odlazi na odsluženje vojnog roka . Povratkom se uključuje u društveno-politički život Belanovice. Kao simpatizer i aktivista komunističke ideje na  iborima 1920. godine  propagira ideje komunizma. Srpska vlada donosi „Obznanu“ kojom zabranjuje komunističku propagandu.
        Napušta abadžijski zanat 1924. godine  i postaje zastupnik nemačke firme za šivaće mašine ’’Singer’’ po kojoj dalje nosi nadimak. Uz reklamu mašina, organizovao je kurseve krojenja i šivenja na kojima je propagirao svoje ideje. Umeo je lepo da priča čime je pridobijao sugrađane. Na izborina 1923. agitovao za Vitomira Ćosića, iz Dragolja,  kandidata Republikanske stranke . Akivno je učestvovao u formiranju Zadružne omladine u kačerskom selima i osnivanju krojačkih kurseva,  fudbalskih aktiva po selima i osnivanju Fudbalskog kluba “Kačer” u Belanovici, izgradnji vodovoda,   kupatila, knjižnice i čitaonice u Belanovici.
         Po okupaciji 1941. godine kao ilegalac okuplja narod i stvara partizanske desetine u kačerskom kraju i radi na prikupljanju i sklanjanju oružja, municije i druge vojne opreme.. Vrši agitaciju na svim mestima gde se okuplja veći broj građana. U njegovu kuću u Šutcima često dolaze  političari iz vrha Partije: Petar Stambolić, Filip Kljajić Fića, Spasenija Babović, Miloš Minić i drugi instruktori Pokrajinskog komiteta KPJ. Zajedno sa Milinkom Lomićem, zemljoradnikom iz Šutaca koji je bio član KPJ, borac Kolubarskog bataljona Valjevskog partizanskog odreda i Miloradom Markovićem Mišom isto iz Šutaca, učesnika NOP od 1941. i borca Prve proleterske brigade, nosilac spomenice 1941  , svake srede   grupa se sastajala u određeno vreme na crkvenom placu u Belanovici radi dogovora i daljih aktivnosti.
          Drži govore na organizovanim zborovima u Poljanicama na njivi Lukovište pred oko 20 građana, kod Ćosića čardaka u Dragolju, kod štale Miloja Rakovića u Jasikovcu u Šutcima. U Dragolju na zboru 10. juna 1941. koji je sazvao Radojko Đukanović, učitelj iz Dragolja bilo je 30 ljudi između kojih i : Savo Jaćimović, Radovan Vojinović, Ivko Gavrilović, Radovan Pleskonjić, Nedelko Vojinović, Ljubisav Stojanović i Radovan Jaćimović, svi iz Dragolja, Miša Radosavljević, iz Belanovice i dr.
         Stevan postaje  politički komesar Kolubarske čete i Kolubarskog   bataljona koji je prihvatio Broza kada je došao u Robaje. Kasnije je postavljen za političkog komesara Fočanskog dobrovoljačkog odreda koji je imao 4. bataljona sa oko 1.500 boraca.  Sredinom aprila 1942. godine vodio je žestoke borbe sa italijanskim i nemačkim trupama oko Nevesinja , Goražda, Foče, Mostara i Konjica. Noću 17. maja 1942. godine u selu Grandiće i zaseoku Popi u kući seljaka Toma Milanovića, nedaleko od reke Sutjeske, Singer je sa dvojicom aktivista zanoćio kako bi sutradan formirao udarnu četu koja bi se žestoko obračunavala sa izdajnicima . To se mnogim meštanima nije svidelo te su plašeći se da ih ne šalju na ratišta daleko od svog sela ,   uz pomoć izdajnika ubili   Singera. Sahranjen je   u selu Kruševu kod Šćepan Polja uz sve počasti pored groba Slobodana Principa Selje, komandanta sarajevske oblasti i člana Glavnog štaba za BiH. Sahrani je prisustvovala i Singerova supruga Kaja.
Ona je  takođe sa njim otišla u partizane. Bista koju je uradio Stevan Bodnarov  podignuta   je u Belanovici i nalazi se u parku pored spomen česme. Grobnica  supruge Kaje i njegova, nalazi se na ulazu u Belanovicu na putu za Ljig .

Katarina Marković Kaja

        Katariona je rođena aprila 1888. godine u Belanovici u srednje imućnoj, brojnoj, trgovačkoj porodici Milana i Marije Tanasijević. Imali su četiri ćerke i četiri sina. Pred sam rat, Kaja se uključuje u napredni radnički pokret i dosta radi na prosvećivanju žena.
     Još kao učenik abadžijskog zanata u Belanovici mladi Stevan Singer se zagledao u nešto stariju gazdaricu Katarinu, tada suprugu Dragiše Mirića, vlasnika privatne abadžiske radnje u kojoj je on bio šegrt. Katarina ga je često štitila od surovih zahteva muža. Međusobne simpatije su krunisane brakom oktobra 1939. u belanovačkoj crkvi u prisustvu svedoka Miroslave Raković, domaćice i Dušana Đuknića Surgije, kafedžije iz Belanovice.
       Od tada zajedno rade na agitaciji radničkog i kasnije komunističkog pokreta. Kaja je povremeno bila kurir i prikupljala je sve važne informacije od žena u Belanovici. Četnici Koste Pećanca su je uhvatili i seslušavali, tukli i mučili u štabu četničkog generala Ljube Novakovića, kako bi dobili informaciju o Singeru.
         Postala je borac Kolubarske partizanske čete i  radila je na pripremi hrane  i krojačkoj radionici. Kasnije je radila u intendaturi Druge proleterske brigade. Dobila je čin podoficira JNA i bila ekonom Više vojne i političke  škole. Po oslobođenju Kaja se vraća u svoj zavičaj i deluje politički među meštanima organizujući narodnu vlast u Belanovici i Ljigu a kasnije i zbrinjavajući decu poginulih roditelja.
       Nisilac je Spomenise 1941, i mnogih odlikovanja. Umrla je 1974. u Ljigu i sahranjena pored Singera u zajedničkoj grobnici u Belanovici.

 Branislav Marković

 Rođen 1913. godine u zaseoku Drenjina u zemljoradničkoj porodici .Osnovnu školu završio je u Belanovici. Radio je kao seoski nadničar. Bio je neustrašiv borac i vešt rukovodilac. U godinama pred drugi svetski rat bio je poznat kao neustrašiv. Često se sukobljavao sa žandarmima. Otišao je 1941. godine u partizane stupivši u Kolubarsku četu valjevskog partizanskog odreda kao mitraljezac,  ubrzo postaje  desetar i komandir čete. Sa šumadijskim bataljonom Prve proleterske brigade borio se po Srbiji i    Bosni. U previranjima sa četnicima i njihovom ideologijom čvrsto se držao komunista i dosta se zamerio svojim zemljacima. Protiv ustaša se borio maja 1942. godine kod Vlasenice. Komandir čete u Šestoj istočnobosanskoj brigadi postao je iste godine.Kasnije je bio i komandant bataljona u Šesnaestoj muslimanskoj brigadi.  Poginuo je u borbi sa Nemcima između Tuzle i Zvornika  1944. godine braneći odstupnicu partizanima.
Bista mu je podignuta i nalazi se u parku pored spomen česme u Belanovici zajedno sa Singerovom.  Za narodnog heroja proglašen 1953.godine.
    Mnogi sugrađani mu nisu zaboravili negativnu prošlost i njegovo delovanje za vreme rata. Jedna od tih kazivanja je dece  Čede Gavrilovića,:  „Oktubra 1941. godine kada su partizani napali nedićevce u Dečjem domu, Branislav je došao u dvorište kuće i tražio da izađe naša majka i da sa decom (bilo nas je trije) idemo kao štit partizanima kad oni napadnu nedićevce . Majka Ljubica mu je rekla da ona iz kuće ne ide a da on može da nas pobije ako hoće. Branislav se okrenuo i otišao preko puta kod Dragića Gavrilovića i ubio Mirka opančara koji je tu stanovao sa ženom i ćerkom.

 Dušan Dugalić

Rođen 1910. godine u selu Dragolju u učiteljskoj porodici. Za vreme školovanja između dva svetska rata zbog naprednih shvatanja često je isterivan iz škole. Zaposlio se 1932. godine u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu, ali kao politički nesiguran ubrzo je otpušten. Zatim se zapošljava kod Nolita kao zastupnik čija izdanja i sam čita i teorijski se uzdiže. Jedno vreme bio je i novinar Pravde.
U svom revolucionarnom radu najviše je radio sa omladinom i bio često hapšen. Ustaničke 1941 godine stupa u julu mesecu u prvi šumadijski partizanski odred. Bio je izvanredan bombaš i puškomitraljezac. Istakao se u borbama kod Gornje Trešnjevice i kod Čumića, kada je sa svojim borcima u zasedi uništio veliki broj neprijateljskih motorizovanih vozila. Vrlo brzo postao je i komadant Prvog bataljona Prvog šumadijskog odreda.Kada se povlačio  u prolazu kroz Dragolj zapalio je dva autobusa i pobio neprijateljsku posadu. Za odmazdu uhapsili su mu majku, sestru i njenu decu. Majka mu je kasnije umrla u logoru na Banjici, a brat koji je potom uhapšen, streljan je.
Dugalić je poginuo kao komadant Trećeg bataljona Druge proleterske brigade u selu Oborcima kod Donjeg Vakufa 14.jula 1942. godine.
Za narodnog heroja proglašen je 13.marta 1945. godine.

 Milijan Jovanović

   Rođen je 1907. godine u Poljanicama. Osnovnu školu završio je u Poljanicama, a gimnaziju u Aranđelovcu  i Gornjem Milanovcu nakon čega je upisao Vojnu akademiju pešadijske struke u Beogradu.Kao potporučnik prvo je bio u Vranju a rat 1941. ga je zatekao u Kragujevcu u činu kapetana I Klase, kao komandira pešadijske čete.  Izbegavajući zarobljavanje došao je u Poljanice a u leto 1941.godine odlazi na Ravnu goru i zajedno sa zemljakom Dragišom Ninkovićem komanduje Kačerskom jedinicom. U Kačeru ostaje do 1943. godine a potom je postao komandant Jastrebačkog korpusa gde dobija čin majora. U jesen 1944. godine sa tim korpusom odlazi u Bosnu i tamo ostaje do 1945. godine. Probijajući se ka Zlatiboru nailazi na zasedu muslimanske milicije blizu Goražda i sa svojim borcima gine.
Kao oficir Kačerskog korpusa spasavao je svoje zemljake koji su bili simpatizeri  partizana od kazni.Bio je jedan od starešina koga sugrađani pamte po dobrom.

 

 

Slobodan Stanišić Mita  rođen je novembra 1920. godine u selu Šutcima .
Posle osnovne škole ostao je u selu i bavio se zemljoradnjom. Kada je organizovan Valjevski NOP odred, otišao je u partizane, u Kolubarsku četu i kao borac učestvovao u svim borbama svoje jedinice. Posle razbijanja Suvoborskog odreda u proleće 1942. godine Mita se vratio u svoj kraj i nastavio sa radom najviše sa omladinom.  Bio je član Sreskog komiteta SKOJ-a. Februara 1944. godine Mita je sekretar Sreskog komiteta SKOJ-a i član Sreskog komiteta KPJ za srez kačerski. Na toj dužnosti ostao je sve do oslobođenja Šumadije.
Član KPJ od juna 1941. godine.   Nosilac je „Spomenice 1941″. Preminuo je novembra 1979. godine

Živorad Simić Vivac, rođen 1915. godine u selu Šutci. Rano je ostao bez roditelja koji su bili siromašni pa je i Živorad odrastao u siromaštvu. Kao dobar zemljoradnik uživao je veliki ugled u selu. Aprilski rat ga je zatekao u bivšoj jugoslovenskoj vojsci, ali je uspeo da izbegne zarobljavanje i vrati se kući. Među prvima je 1941. godine stupio u Valjevski partizanski odred. U partizanima se brzo istakao kao hrabar borac- puškomitraljezac. Posle povlačenja partizana u Bosnu, vratio se u svoje selo gde je počeo ilegalni rad.
            U proleđe 1942. godine povezao se sa partijskim radnicima  u kačerskom srezu i po   zadacima koje je dobijao radio je na području sreza. Petnaestog januara 1943. godine dolazi u Prvi šumadijski odred i ubrzo postaje komandir čete. Kada je formiran Prvi bataljon Narodno-oslobodilačke vojske , imenovan je za komandira čete u bataljonu, ali je posle izvesnog vremena vraćen u Prvi šumadijski odred i postavljen je za zamenika komandanta odreda.
             Polovinom oktobra odred se nalazio u takovskom srezu i sa Čačanskim odredom u selu Ručiću vodio žestoku borbu sa nadmoćnim snagama četnika Draže Mihailovića. Živorad je u toj borbi  sa još dva druga teško ranjen, i ostao sakriven jednoj šumi s namerom da ih kasnije prebace na lečenje. Pri  pretresu šume četnici su ih otkrili te da ne bi pali u četnicima u ruke   aktivirali su bombe i okončali svoje živote. 
          

 Dr Zaga Dugalić

          Rođena je 1920. godine u Dragolju od oca Svetislava koji je bio učitelj i majke krojačice i domaćive u brojnoj porodici. Roditelji su školovali sedmoro svoje dece a zbog očevog opozicionog rada morali su   vrlo često menjati mesto boravka.
       Po završenoj osnovnoj školi završila je gimnaziju i kao gimnazijalka je prišla naprednom omladinskom pokretu. U leto 1941. godine postala je borac Kolubarskog bataljona Valevskog partizanskog odreda.  Zarobljena  je u martu 1942. godine u Golupcu kod Mionice i sprovedena u logor na Banjicu, gde je zadržana do njegovog rasformiranja.
       Po završetku Drugog svetskog rata završila je Medicinski fakultet i specjalizirala ginekologiju i akušerstvo.  Radila je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu gde je penzionisana kao sanitetski pukovnik JNA.
       Politički je bila angažovana pa su joj poveravane  odgovorne dužnosti među kojima je bila i narodni poslanik. Za svoj rad dobila je više odlikovanja i drugih društvenih priznanja. Najveće priznanje dobila je od svojih sugrađana kačerskog sreza gde je nesebično lečila i pomagala mnoge u ovom kraju
        Preminula je 1996. godina i sahranjena u Dragolju. 

Stanica Cajka Dugalić(Branka), rođena 25. decembra 1913.godine u Dragolju . Osnovnu školu završila u Ratkoviću, Rekovac, a gimnaziju i učiteljsku školu u Kragujevcu.
Pripada naprednoj i revolucionarnoj porodici koja je bila vrlo aktivna kao njen brat Dušan,  u NOB. U toku NOB oba brata su joj poginula (Dušan je proglašen za narodnog heroja), a majka uhapšena i umrla u logoru na Banjici. Odmah po stvaranju Prvog šumadijskog NOP odreda Branka se uključuje u NOB i po zadacima OK radi u pozadini. Ti zadaci bili su kurirske prirode, obaveštajni, političko-propagandni, tehnički (umnožavanje letaka, vesti, nabavka drugog materijala) itd.
Zadatke je savesno izvršavala, vezu nije prekidala. Od polovine 1943. godine radi kao politički radnik u kačerskom srezu— član sreskog komiteta KPJ. Oktobra 1943. godine po nalogu OK odlazi u Prvi šumadijski odred, jer su uslovi za politički rad u Kačeru bili jako
otežani.U odredu je bila pomoćnik komesara i komesar čete. U vojsci je ostala do oslobođenja zemlje.

 NAUČNI RADNICI

       Malo je krajeva kao Kačerski sa Belanovicom i užom okolinom da ima veliki broj školovanih i pametnih potomaka ili sugrađana  koji su svojim radom ostavili potomcima svoja dela iz raznih oblasti nauke u kojima su se iskazivali. Školovani u belanovačkoj školi, zatim na raznim univerzitetima širom sveta ostavili su ili započeli  svoje radove koji se nastavljaju i danas i kojima se ponosimo. 

Dr Nikola Đuknić

Rođen  je 14.09.1897. godine u Kraljevu u svešteničkoj porodici Sretena Đuknića iz Belanovice . Umro je    27. juna 1972. godine
Osnovno obrazovanje dobio je u Čačku. U prelazu preko Albanije preležao zapaljenje pluća i tifus. Iz Soluna odlazi u Nicu gde završava gimnaziju sa odličnim uspehom. Prelazi u Bordo 1919. godine Upisuje medicinu i studije završava 1922, kao briljantan student odbranom doktorske teze iz pulmologije. U Srbiju se vraća i službuje na Rudniku.
Hiruršku specijalizaciju počinje 1924. godine kod profesora Milivoja Kostića u Beogradu i   biva izabran za asistenta. Osniva hirurško odeljenje u Prištini. Ubrzo prelazi u Prizren gde ostaje do 1931. godine. Zatim prelazi u Skoplje za šefa Hirurškog odeljenja.  Predsednik Lekarske komore Vardarske banovine u Skoplju bio je više godina.
         U Drugom svetskom ratu stiže u Niš 1941. godine za šefa Hirurškog odeljenja Državne bolnice. Posle oslobođenja Niša postaje odgovorni hirurg Vojne bolnice u Nišu i glavni hirurg 11 armije NOV. Nakon demobilizacije 1945. godine ponovo vodi Hirurško odeljenje Državne bolnice sve do 1969. godine nakon čega odlazi u penziju.
Bio je strastan ribolovac. Odbija beogradske ponude za dekana Stomatološkog fakulteta i direktora I hirurške klinike.
Ugrađuje sebe 1961. godine u naučni časopis Acta medica Medicinae, prvi van Beograda u srpskoj medicini. Tokom 1962. godine bio je poslanik Socijalno zdravstvenog veća Savezne skupštine Jugoslavije.
        Dobio je mnoga priznanja i odličja  : dve Albanske spomenice (kralja Petra I i kralja Aleksandra), Orden svetog Save IV i V stepena, Orden zasluge za narod sa zlatnom zvezdom, Orden rada I i II reda i Orden rada sa crvenom zvezdom

Dr Milan Vemić

 Milan je rođen 1901. godine u Belanovici a preminuo 1978. godine u Sarajevu. Osnovnu školu završio je u Belanovici . Sa majkom Zorkom i bratom Mihailom prešao je 1915. godine Albaniju u povlačenju srpske vojske. Gimnaziju je započeo u Lionu a završio u Bitolju. Diplomirao je geografiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1932. godine. Bio je univerzitetski profesor meteorologije i radio je u meteorološkoj službi Komande vazduhoplovstva u Zemunu. Kao profesor bio je jako omiljen kod studenata jer je imao izuzetno dobar odnos sa njima a predavanja su mu bila interesantna, puna života i svojstvenog humora. Do Drugog svetskog rata bavio se naučnim radom u domenu meteorologije i geografije. Zarobljen je i interniran 1941. godine u Nemačku. Od 1946. ponovo radi u Sarajevu. Kada je osnovana Hidrometeorološka služba Jugoslavije postavljen je za načelnika Agrometeorološkog odelenja u Beogradu gde radi do 1950. godine.Bio je i docent Prirodno-matematičkog fakulteta na katedri za meteorologiju. Bio je član savezne delegacije koja je potpisala u Vašingtonu Konvenciju o pristupanju Jugoslavije u Svetsku meteorološku organizaciju
Penzionisan je u Sarajevu 1971. godine. Uređivao je časopis “Gegrafski pregled” u Sarajevu. Bio je poklonik klasične muzike i svirao je violinu.  Kao student doneo je u Belanovicu prvi radio aparat.

  Dr Mihailo Mirić

Unuk Rake Mirića rođen je u Kalanjevcima 1904. godine. Osnovnu školu je završio u Belanovici, niže razrede gimnazije u G.Milanovcu, srednju ekonomsku školu u Beogradu. Zainteresovan za ekonomske nauke diplomirao je na Ekonomsko –komercijalnoj visokoj školi u Zagrebu. U Kačeru je poznat kao jedan od prvih doktora nauka iz ovog kraja. Doktorsku disertaciju « Ekonomski razvoj u Srbiji od doseljenja Srba do oslobođenja od Turaka » odbranio je 1937. godine na Sveučilištu u Zagrebu. Ovaj značajan naučni rad, štampan kao posebna monografija, koji je nagradila Srpska kraljevska akademija nauka, autor je posvetio uspomeni na svog dedu Raku Mirić. Mihailo je bio šef glavne kontrole pri carinarnici u Zagrebu. Naučne i stručne radove objavio je u raznim listovima i časopisima. Odlikovan je Ordenom Svetog Save III stepena. Posle okupacije Jugoslavije, ustaše su ga uhapsile, zatočile u logor Kerestinac gde je ubijen jula 1941. godine. Mihailov nestanak porodica je obeležila postavljanjem spomen ploče u crkvi u Belanovici.



dr Mihailo Đuknić  Mića doktor medicinskih nauka, univerzitetski profesor, lekar i sanitetski general-major JNA. Brat i otac lekara – čovek koji porodično pripada medicini

  Rodjen je 1927. godine u Beogradu a potiče iz velike porodice Đuknić iz Belanovice koja je dala mnogo vrsnih lekara. Osnovnu školu, gimnaziju i Medicinski fakultet je završio u Beogradu 1951. godine sa odličnim uspehom.
           Po završetku lekarskog staža, postaje „svetski humani vojnik“ u odredu snaga UN na Sinaju , gde se prvi put sreće sa hirurgijom i ostaje joj posvećen do kraja
          Za vreme Arapsko-izraelskog rata šest meseci je boravio na Sinaju u sastavu mirovnog kontigenta Ujedinjenih nacija kao načelnik Sanitetskog odreda Jugoslovenske narodne armije. Od 1958. godine nalazio se na specijalizaciji opšte hirurgije u Klinici za hirurške bolesti VMA kod prof. dr Isidora Papa.
          Specijalistički ispit položio je 1962. godine sa odličnim uspehom i od tada je bio stalno zaposlen u Klinici za hirurške bolesti Vojnomedicinske akademije, kao asistent, docent i profesor. Doktorsku disertaciju iz oblasti ratne hirurgije pod nazivom „Udružena hemijska povreda“ odbranio je u VMA 1977. godine.
         Bio je na usavršavanju u poznatim svetskim klinikama u Americi, Rusiji, Francuskoj, Engleskoj i Čehoslovačkoj. Po povratku iz Londona 1965. godine prvi je u našoj zemlji uradio operaciju suženja karotidne arterije, a među prvima je operisao aneurizmu abdominalne aorte. Nakon boravka u eminentnoj američkoj vojnoj bolnici Volter Rid posvetio se značajnom unapređenju vaskularne hirurgije i zbrinjavanja povreda krvnih sudova. Tokom usavršavanja u Klinici za ratnu hirurgiju u Lenjingradu upoznao se sa ratno-hirurškom doktrinom i problematikom ratne rane i dejstva savremenog oružja sa projektilima velike početne brzine, kao i saznanjima o udruženim radijacionim i hemijskim povredama i načinu njihovog zbrinjavanja.
          Autor je više od 200 naučnih i stručnih članaka iz opšte, vaskularne i ratne hirurgije. Bio je načelnik Klinike za hirurške bolesti VMA, glavni hirurg JNA i načelnik VMA od 1989. do 1992. godine. U čin general-majora unapređen je 1987. godine. Redovni je profesor hirurgije u VMA, redovni član Medicinske akademije Srpskog lekarskog društva (SLD). Član je Međunarodnog udruženja digestivnih hirurga i Internacionalnog udruženja za kardiovaskularnu hirurgiju. Koautor je nekoliko knjiga i saradnik u enciklopedijama. 
         Nosilac je najviše vojne nagrade „22. decembar". Kao četvrti hirurg u svetu 1989. godine dobio je američku nagradu za ratnu hirurgiju „De Bakey". Izabran je i za počasnog doktora medicinskih nauka Vojnomedicinske akademije u Lenjingradu 1988. godine. Nosilac je više odlikovanja, povelja i priznanja. Bio je više puta biran u Predsedništvo hirurga Jugoslavije i u Upravni odbor Hirurške sekcije SLD. Bio je predsednik Predsedništva Hirurške sekcije SLD-a od maja 1980. do maja 1981. godine.
            Penzionisan 1994. godine. Nakon toga obavljao je dužnosti potpredsednika Jugoslovenskog crvenog krsta i Crvenog krsta Srbije.
Govori engleski, francuski i ruski jezik. Bio je više puta biran u predsedništvo hirurga
         U Belanovici često provodi penzionerske dane u krugu mnogobrojne porodice i prijatelja u svojoj vikend kući.
         Mićin rođeni brat Vitomir bio je uvaženi doktor profesor na Univerzitetsko dečijoj klinici u Beogradu. Pomogao je mnogim našim sugrađanima u lečanju dece.

 Dr Milan Obrada Mirić

Praunuk Rake Mirića rođen je u Kalanjevcima 1930. godine gde završio osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Aranđelovcu 1949. godine, a studije na Farmaceutskom fakultetu 1954. godine. Doktorat nauka stekao je 1962. godine. Usavršavao se u poznatim institucijama u Francuskoj. Specijalista je Sanitarne hemije. Ceo radni vek, od asistenta pripravnika do redovnog profesora, proveo je na Farmaceutskom fakultetu gde je predavao bromatologiju i Zdravstvenu ispravnost namirnica. Poslediplomsku nastavu iz oblasti ishrane i  Sanitarne hemije držao je na medicinskim fakultetima u Beogradu, Novom Sadu i Skoplju. Bio je mentor za izradu doktorskih i magistarskih teza kao i specijalističkih radova, rukovodilac više naučnih projekata. Objavio je preko 120 naučnih radova u domaćim i inostranim naučnim časopisima iz oblasti hemije, biohemije i analitike životnih namirnica. Iz  svoje struke objavio je sa saradnicima tri udžbenika i 4 skripte. Pored nastavnog i naučnog rada biran je za prodekana (1975) i dekana Farmaceutskog fakulteta (1983), a za prorektora Univerziteta u Beogradu (1983). U Odboru za nauku i obrazovanje Savezne skupštine zastupao je Zajednicu univerziteta Jugoslavije.
Posle 41 godine rada penzionisan je 1995. godine, ali je nastavio da se bavi nastavnim i naučnim radom.
Kao predsednik Društva sanitarnih hemičara Srbije uputio je Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (maj 1999.) upozorenje o tragičnim posledicama NATO bombardovanja Srbije na zdravlje budućih generacija celog regiona sa podacima o količinama izlivenih toksičnih materija u vodotokove i zemljište sa apelom da se zaustavi bombardovanje. Odlikovan je ordenom rada sa zlatnim vencem 1979. godine.
Posećuje zavičaj, ali je rastužen prizorom propadanja i nestajanja  naših sela, tog najvrednijeg izvorišta života našeg naroda.

 Vojko Marinković

  Rođen je u Šutcima 1923. a umro u Beogradu 1997. godine.Osnovnu školu završio je u Šutcima a gimnaziju u Gornjem Milanovcu. Na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu diplomirao je 1949. godine. Rad u oblasti živinarstva započeo je u tek osnovanom Odelenju za živinarstvo Saveznog instituta za stočarstvo čiji je rukovodilac postao 1957. godine. Bio je i direktor Instituta za stočarstvo da bi do kraja karijere bio savetnik u Institutu za istraživanja u poljoprivredi.
Usavršavao se u SAD, Švajcarskoj i Danskoj i mnogi njegovi radovi bili su pionirskog karaktera su objavljeni su u stručnoj literaturi. Mnogo je doprineo stvaranju Saveza živinara Srbije i osnivanju Poslovne zajednice “Živino –progres”  i Planske zajednice živinara.

 

 

 

Prosvetno-kulturne ličnosti

Belanovački kraj prikazivali su , promovišući i danas,  više umetnika u raznim oblastima delovanja. Zastupali su je književnici, pesnici, slikari, fotografi, pozorišni i filmski umetnici. Svi su ugradili po nešto u istoriju ovog kraja.

Dimitrije Đuknić

Rođen 1834. godine u Kalanjevcima a umro 1918. godine u Belanovici bio je učitelj i sveštenik. Radio je u Šutačkoj školi u razdoblju 1856 – 1864. godine a zatim se zapopio i postao prota na dužnosti namesnika Kačerskog. Postao je dobrotvor Srpske književne zadruge 1900. godine među prvom trojicom  iz Kačerskog okruga . Jedan je od osnivača Društva za unapređenje Belanovice iz 1910. godine. Sahranjen je u porti belanovačke crkve koja mu je podigla spomenik. Njegov sin Sreten bio je sekretar i predsednik Duhovnog suda Žičke eparhije.

 

 

 

 

Prota Sreten Đuknić

Rođen je 1860. godine u Belanovici, a umro 1921. godine u Čačku. Završio je Bogoslovski fakultet u Beogradu. Službu je najduže obavljao u Kraljevu i Čačku. Kod episkopa dr Nikolaja Velimirovića bio je predsednik Duhovnog  suda i njegov lični prijatelj.
Sretenov sin Živojin, takođe rođen u Belanovici 1892. godine, kao mlad akademac poginuo je junački na Skadru 1913. godine . Drugi sin Nikola radio je u Nišu kao hirurg i bio je osnivač medicinskog fakulteta, a jedno vreme bio i dekan. Treći sin Pavle bio je sveštenik u Belanovici. Dve njegove ćerke bile su profesor i ekonomista.
        Njegov sin  Dr Nikola Đuknić, pulmolog, rođen 1897. bio je ratnik Prvog i Drugog svetskog rata i medicinu je završio u Francuskoj a doktorirao u Beogradu. Njegovom zaslugom formirane su Državne bolnice u Skoplju i Nišu.

Vladimir Vemić

  Vladimir je rođen u Kniću 1875. a umro 1922.godine u Bitolju . Učiteljsku školu završio 1896.godine i prvi posao dobio u Kalanjevcima i tu ostao do 1914. godine. Za vreme Prvog svetskog rata radio u Srpskom Crvanom krstu u Ženevi. Službovanjem u Belanovici uređivao je 1919. godine časopis “Školski radnik” koji je izlazio 1907. godine u G.Milanovcu. Sarađivao je i u časopisu “Učitelj”. Prevodio je knjige sa francuskog jezika među kojima i knjigu Teodila Riboa “O bolestima volje” . Pripremao je i pokretanje stručnog časopisa “Osnovna nastava” .Rukovodio je meteorološkom stanicom u Belanovici što je uticalo da se njegov sin Milan posveti meteorologiji. Bio je oženjen  sa sestrom pukovnika Gavrilovića  i imao je sinove Mihaila i Milana.

Miodrag Jaćimović  Jaćim

Rođen je 1934. godine u Moravcima od oca Milije ,sveštenika iz Dragolja i majke Danice od familije Mirića iz Kalanjevaca. Završio je osnovnu školu u Bresnici , gimnaziju u Čačku a filosofski fakultet ,grupa za književnost i srpski jezik u Beogradu. Od 1959. godine radio je kao profesor u Čačku.Umro je 2009. godine i sahranjen u Čačku.

Književnošću se bavi od 1958. godine. Objavljivao je narodne legende iz Rudničkog kraja. Napisao je mnogo romana i objavio dosta knjiga sa temama iz Rudničkog i Kačerskog kraja.   Bavio se istorijskim monografijama, objavljivao knjige o narodnim predanjima. Zanimanjem za prošlost svoga kraja iznedrilo je niz knjiga u kojima je na najbolji način predstavljeno kulturno nasleđe i znamenistosti Kačera.  Bio je član udruženja književnika Srbije
Profesor Jaćimović je mnogo doprineo afirmaciji kačerskog kraja  u publicističkom i etnografskom smislu objavljujući članke ,eseje,studije i knjige o Belanovici u listovma “Čačanskom glasu” . “ Politici” i drugim. Ostavio nam je niz  knjiga među kojima  ’’Kačerske legende’’, ’’Kačerski rodovi’’ ,, Ukidanje budućnosti, ’’Na putu za Panjevac’’,„Moji ljudi“, “Rudnička lična imena“ ’’Slovo ratnikovo’’,”Arsenije Loma” „Usrećitelji“ ,  „Znameniti Rudničani“, „Znameniti Rudničani“, „Belezi Belanovice“ , monografiju Belanovice  i mnoge druge.
Bio je zaljubljenik u lepu reč, ljudsko poštenje, pravdu i demokratiju. Bio je član je Udruženja književnika Srbije.
Narodni poslanik u Skupštini Srbije bio je u dva mandata kao član Demokratske stranke Srbije. Dosta je putovao po svetu i stekao zvanje hadžije posetivši Hristov grob u Svetoj gori . Često je boravio u svojoj vikend kući u Belanovici gde je kao hroničar bležio sve važne aktivnosti i događaje u Kačeru te je objavljivao u javnim medijima i knjigama.

 Nenad Huber

 Rođen je 1946. godine u Novom Sadu. Živeo i radio do 1994.godine u Beogradu a onda se doseljava u Belanovicu gde i danas živi sa svojom suprugom .Svoje slike izlaže od 1980. godine. Po dolasku u Drenjinu počinje da slika na drvetu gde nastaje veliki opus likova svetitelja. Huber je uspeo   da stare crkvene kanone prilagodi drvenoj podlozi koje imaju vizantijsku autentičnost.Imao je više samostalnih izložbi u Beogradu. Nenad Huber nije akademski slikar i do dolaska u rudničku planinu bavio se raznoraznim slikarskim tehnikama, ali od kada je došao u Drenjine isključivo slika na drvetu.
Rudničke zime su duge, hladne i samotne, ali to je baš onaj ambijent koji mi odgovora za slikanje. Naložim tučanu peć koju sam pronašao u kući Lazara Matijevića, pukovnika iz Prvog svetskog rata, jednog od osnivača Belanovice i jednog od prvih Apisovih saradnika u majskom prevratu, i prionem na posao. Radim na svakom drvetu, osim na četinarima, ali mi je za stvaralački rad, ipak, najmilije drvo jabuke, ili divlje kruške – jabuka kao blagorodno drvo za najlepše ikone svetaca, a kruška kao, po verovanju naroda, demonsko drvo koje je najbolje za slikanje kataklizmičnih delova Biblije – kaže slikar Nenad Huber,

 Dragoljub Zamurović  Zamur

Rođen 1947. godine. Posle završenog Arhitektonskog fakulteta pohađao je postdiplomske studije fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.
     Za svoje fotogra-fije dobio je brojne nagrade širom sveta. Autor je više fotomonografija od kojih su najznačajnije „Cigani sveta“, „Kazahstan“, „Međugorje“, „Kazanj“, „Srbija, život i običaji“, „Vojvodina“, „Sarajevo“, „Crna Gora“ i fototipsko izdanje „Sarajevske Hagade“.Fotografije velikog formata na realističan i upečatljiv način prikazuju prirodne lepote Srbije i Crne Gore, njihove kulturno-istorijske spomenike, svakodnevni život i običaje uz prateća objašnjenja
    Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije od 1980. godine, a 1995. godine dobija zvanje Istaknutog umetnika ULUPUDS-a i tako se svrstava među nekoliko najznačajnijih umetnika srpske fotografije danas. Dobitnik je mnogih domaćih i međunarodnih nagrada od kojih su najznačajnije: "Velika majska nagrada"(prva koji je dobio jedan umetnik fotografije) i "Nikonova nagrada" u Japanu (u konkurenciji među 60.000 učesnika iz celog sveta).
        Pod pseudonimom Art Zamur od 1988. godine sarađuje sa francuskom agencijom “Gamma Presse Images” preko koje su njegove fotografije dospele u najveće svetske magazine: Time, Newsweek, The New York Times Magazine, Stern, Paris/Match, Figaro Magazine, Geo, Europeo, National Geographic… Čuveni američki magazin LIFE dva puta je njegove fotografije uvrstio u rubriku Big Pictures, a u julu 1991.godine jedna fotografija ovog autora objavljena je i na naslovnoj strani tog časopisa.
          Fotofrafije iz   knjige "Srbija, život i običaji",  objavili su najpoznatiji svetski časopisi (na primer francuski Figaro Magazin na devet strana u reportaži "Proleće u Srbiji" prikazuje našu zemlju kao pticu Feniks, a čuveni GEO posvećuje ovim fotografijama čak devetnaest svojih strana). Svih 240 fotografija iz monografije Zamurović je poklonio Turističkoj organizaciji Srbije.
        Dragoljub ima izgrađenju vikend kuću u Belanovici u kojoj provodi prijatne trenutke odmora sa svojom porodicom i prijateljima.

Prim. dr Miodrag Perkić, rođen je 1931. godine u selu Bosuti, u imućnoj seljačkoj porodici.    Otac Milosav i mati Ljubinka, rodom iz susednog Trudelja, iz familije Mladenović, nisu imali više dece, pa su svu pažnju usmerili prema jedincu Draganu, kako su ga svi zvali. Osnovnu školu završio u Dragolju i Bosuti, nižu i višu Gimnaziju u Aranđelovcu, studije medicine započeo u Sarajevu, završio u Beogradu 1960.godine. Specijalizaciju ortopedske hirurgije i traumatologije položio na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1974.godine. Dugo godina bio direktor bolnice Medicinskog centra u Aranđelovcu, gde je i 1997. godine penzionisan
Tokom celog školovanja i stručnog rada održavao stalnu vezu sa svojim zavičajem, sakupljao dokumenta, fotografije i svu ostalu građu o prošlosti svojih sela. Tako su i nastale dve kapitalne njegove knjige: „Bosuta, selo u Kačeru“ (2001.god.) i „Dragolj, selo u Kačeru“ ( 2004.god.), obe u okviru biblioteke „Hronike sela“.

 

 POLITIČKE LIČNOSTI

        Teško je izdvojiti ličnosti koje su se bavile samo političkim radom već su imali svoja osnovna zanimanja za koja su se školovali. Bilo je tu raznih zanimanja od  zemljoradnka  do naučnika.  Svi su doprineli da se ime Belanovice ili Kačera poštuje. U svom radu su pomagali mnogima da reše svoje životne probleme a za svoje mesto su bili dobrotvori i tako ostavili svoj trag svojim delima za budućnost.

Periša Rakić

        Lomin zet rođen je 1768. godine na Rudniku u poznatoj familiji Rakić koja je dala dosta kmetova. Periša je dolazio u kuću Arsenija Lome da mu popravlja pištolje i puške te se svideo Arseniju.   Ubrzo se zaljubio u njegovu ćerku Mirosavu koju je oženio i tako se doselio u Lominu kuću u Dragolj.
         Ceneći Arsenijeve zasluge u oba ustanka a pošto je bio iz poznate familije Rakić iz Rudnika   Miloš Obrenović postavlja Perišu za starešinu kneževine Gornjeg Kačera 1816. godine i ostao je doživotni kmet sela Dragolj  .U Donjem Kačeru knez postaje Jovan Đorđević Kozeljac. Zahvaljujući velikom bogatstvu svoga tasta Arsenija postao je jedan od nabogatijih domaćina. Imovina mu je u njegovo vreme procenjena na 450 ćesarskih dukata kada je prosečno domaćinstvo vredelo oko 60 dukata. (1 ćesarski dukat težio je 3,43 grama čistog zlata i vredeo je 22 US dolara). Periša je bio vredan, pametan i veoma umešan čovek i imao je jako veliku familiju .   
Ostaci vodenice         Periša je ostavio trag i u toponimima, te se brdo gde je živeo u Dragolju zove Perišino brdo, a i vodenica i valjarica koju je nasledio od Arsenija zovu njegovim imenom. Tu vodenicu sagradio je Loma severoistočno od svoje kuće   a udaljena je od varošice Belanovice oko 2.5 kilometara.   Prestala je da radi 14. juna 1969. godine posle nezapamćene katastrofalne poplave u ovom kraju. Do 1948. godine tu   se nalazi i valjarica u kojoj se valjalo sukno. Imala je 3 vitla i sobu za vodeničara i bila je čuvena u kraju. Njen zid bio je debeo 80. cm.  a zidana je od sitnog kamena koji je  zaliven krečnim malterom.
        Na ulaznom delu bili su kameni stubovi   otesani od celog kamena a jedan je u visini grudi i ima izbušen  otvor koji je služio   za vezivanje konja. Na levom stubu nekada je bila uklesana godina iz Prvog srpskog ustanka a danas se tu nalazi samo malo udubljenje sa ispisanom godinom 1927. koju je  je njen novi vlasnik   napisao bojom  . U ovom kraju kruži predanje da su vodenicu gradili Italijani.
U toj vodenici je jedno vreme, 1827. godine, radila prva osnovna škola u celom Kačeru. Nažalost, potomci Perišini su sve objekte koji su nosili pečat Arsenija Lome vremenom porušili i danas se samo mogu naslutiti mesta gde su bili.

Knez Jovan Đorđević( Jovanović) – Kozeljac

Kozeljčev spomenikRođen je oko 1780. godine u Kozelju, a umro 1835. godine.   Miloš Obrenović ga je u januaru 1816. godine postavio za kneza Donje Kačerske kneževine, odmah po pogibiji Arsenija Lome.Do jula 1815. godine bio je kapetan a nešto kasnije i vojvoda kačerski. Kneževinu su činila sela : Mutanj, Davidovica, Šilopaj, Cerova, Kriva Reka, Reljinci, Zagrađe, Boljkovci, Lalinci, Štavica, Prepratina, Kozelj, Ugrinovci, Trudelj, Moravci,Liplje Poljanice, Ivanovci Šutci, Brajkovac, Kalanjevci, Berisava, Živkovci, Dragolj i Bosuta. U Kneževini je 1822. godine bilo 655 kuća i 851 poreskih glava.
Sačuvan je spomenik knezu Jovanu ali se malo zna o familiji Jovana Kozeljca.Njegova familija Jovanović je starosedelačka u Kozelju.

Sin Jovanov Petar rođen je takođe u Kozelju 1805. godine a umro je 1872 kao državni službenik.Osnovnu školu završio je u Kozelju. Bio je kapetan i  načelnik sreza kačerskog od 1856. godine. Bio je činovnik u opštini a kasnije, 1842 do 1845, godine,  i načelnik kačerskog i crnogorskog sreza. Premešten je u Loznicu 1846. i ostao  9 godina do 1855. da bi zatim bio sreski starešina na Rudniku.  Penzionisan je sa promenom dinastije Obrenovića 1859. godine. Dopisivao se i sarađivao sa Vukom Karadžićem od 1846-1855., Đurom Daničićem i Milovanom Vidakovićem. Sačuvano je pet pisama što mu ih je poslao Vuk i jedno Daničićevo.   Za vreme službovanja u Loznici   slao je Vuku sopstvene zapise narodnih pesama ( Smrt Smail age Čengića ). Sakupljao je i pretplatu na neke od Vukovih knjiga, a u Narodni muzej u Beograd slao je  stari novac koji je sam sakupljao.

Njegov sin Pavle Kozeljac , dugogodišnji načelnik ministarstva unutrašnjih poslova i član Glane kontrole. Završio je šest razreda  gimnazije i stupio kao praktikant u policijsku skužbu. U Beograd je doveden prvo za pisara ministarstva unutrašnjeg dela, a zatim je postao član kvarta terazijskog. Posle srpsko – turskog rata Kozeljac je bio postavljen za pomoćnika načelnika u Prokuplju, odakle je kasnije premešten za načelnika u Požarevcu. Sa tog mesta došao je za načelnika ministarstva unutrašnjeg dela, na kome je ostao više godina. Godine 1890. izabran je za člana Glavne kontrole i kao takav penzionisan. Bio je jedan od najpoznatijih činovnika u Srbiji. Preminuo je 1903. godine

Živan Živanović  

          Rođen je1854. godine u Živkovcima, a umro 1931. godine u Beogradu. Živanov otac Marinko je jedan od prvih pismenih u kačerskom kraju i značajna ličnost u Aranđelovcu kad se to mesto počelo formirati kao gradsko naselje. Majka Stamenija mnogo je doprinela školovanju sina.
        Živan je unuk kačerskog kneza iz Drugog srpskog ustanka Živana Stojanovića  koji je nasledio komandu nad Lominim borcima u aprilu 1815. godine .
        Završio je osnovnu školu u Aranđelovcu, Nižu gimnaziju i dva razreda Bogoslovije u Beogradu i učiteljsku školu 1873. u Kragujevcu, gde je kratko vreme i služio kao učitelj. Već 1874. godine izabran je za državnog blagodejanca (stipendistu) i upućen u Jenu,Nemačka, na dalje školovanje i usavršavanje pedagoških nauka. Zbog izbijanja Prvog Srpsko -Turskog rata 1876. prekinuo je studije i vratio se kao dobrovoljac u Srbiju. Posle oba srpsko-turska rata  gde je pokazao zavidnu hrabrost i sposobnost. Vraća se u Nemačku gde je dovršio   studije u Berlinu 1879. kad stiče zvanje srednjoškolskog nastavnika jestastvenih i pedagoških nauka. Po povratku u zemlu počeo je raditi kao profesor  u Velikom Gradištu, Nišu, Pirotu i Beogradu gde je predavao:  poznavanje čoveka, botaniku, zoologiju, minerologiju i moralne nauke.
          U slobodnom vremenu bavio se politikom, publicistikom i istorijim. Svoj publicistički rad počeo je u listu Javnost 1873, da bi sve intenzivnije sarađivao kao član u listovima Liberalne stranke: Istoku, Srpskoj Nezavisnosti, Ustavnosti, Novoj Nezavisnosti i Srpskoj Zastavi, čiji je glavni urednik.  Kada je prestala   da izlazi Srpska zastava 1898.  Zatražio je da ga primi kralj Aleksandar Obrenović. Tada je nastala njegova  misao o novinarima: „U Srbiji je to uvek bio jedan težak posao“. Zahvaljujući radu u novinama afirmisao se kao jedan od prvih i najuspešnijih polemičara Liberalne stranke čiji je, kratko vreme, bio predsednik. Od negovih političkih spisa naročito su bili zapaženi tekstovi upereni protiv pripadnika Naprednjačke stranke, objavljene u dva toma1882. i1887. godine, pod zajedničkim nazivom ’’Pametar naprednjačke vladavine’’.          
            U politici je sledio politiku Jovana Ristića, a oni mu je poklanjao poverenje i za koga je ostao vezan do kraja života. Prvi put je ušao u Narodnu skupštinu kao poslanik Liberalne stranke 1887.  Tokom 1893. kratko je predsedavao Liberalnoj skupštini. U više mahova bio je član Državnog saveta (1892, 1903 i 1907-1924). Biran je 1899. u vladu  dr Vladana Đorđevića i bio Ministar narodne privrede. U sledećoj vladi  Dimitrija Cincar Markovića 1903. godine  postaje je ministar prosvete i crkvenih dela.
              Bio je i jedan od osnivača Srpske književne zadruge i njen podpredsednik od 1899-1902. godine. Učestvovao je u mnogim kulturnim, prosvetnim, humanitarnim i privrednim akcijama. Dosta je radio na razvoju zadrugarstva, pa je bio i dugogodišnji član uprave Glavnog saveza zemljoradničkih zadruga. Bio je osnivač izvozne banke, i predednik Nadzornog odbora Osiguravajućeg društva“Srbija“            
              Godine 1903. Živan se povukao  iz političkog života. Bio je jedan od organizatora i rukovodilaca Komitske (četničke) organizacije na jugu Srbije i u Makedoniji. Komite  su imale   zadatak da se pre početka ratnih operacija prebace u Tursku i diverzantskim akcijama omoguće brz prodor srpske vojske.  Kao član  „Srpske odbrane“ zajedno sa Ljubom Davidovićem, Jašom Prodanovićem, Miloradom Gođevcem  pomagao   na  aktivnosti srpske države u radu srpskih dobrovoljaca u samom Osmanlijskom carstvu sa ciljem oslobođenja i pripajanja Stare Srbije i Makedonije matici Srbiji.
              Za vreme Prvog svetskog rata bio je zarobljen i interniran u logor Nežider u Mađarskoj, gde je proveo vreme od 1916-1918. godine. Nije sedeo skrštenih ruku već je radio na mobilisanju  svih patriotskih snaga, radi konačnog odslobođenja svoje otadžbine i ujedinjenju svih jugoslovenskih zemalja.    U svojim najboljim godinama,  penzionisan je u 42. godini života,  ali nije prestajao da se bori, pre svega za slobodnu javnu reč. Umro je u Beogradu , 17. maja 1931. godine.
         Iza sebe ostavio  je veliki broj političkih i pedagoških rasprava, i rasprava iz oblasti prirodnih nauka.  Pored velikog broja članaka i političkih rasprava Živanović je 1923. godine  napisao  svoje glavno i veliko delo „Političku istoriju Srbije u drugoj polovini XIX veka“ u četiri toma objavljeno 1923/1924.godine. Objavljene su mu knjige : Memoari Stevana Stevče Mihailovića- 1928 ;   Vidovdanski pametar I-1882, i II-1888;   Vaspitanje u srednjim školama- 1891;   Prosvetna pisma- 1897;     Zadaća Srbije- 1894;   Niš i niške znamenitosti, 1882;  Srbija u ratovima- (objavljeno posmrtno) 1958. godine
       Dobio je više odlikovanja i drugih priznanja među kojima je i Orden Karađorđeve zvezde.
       Oženjen Jelenom Dimitrijević, rođenom sestrom Dragutina Dimitrijevića Apisa, , ideologa ilegalne organizacije Crna ruka i likvidacije kraljevskog para Draga i Aleksandar Obrenović. Imali su ćerku Stanislavu i dva sina; Aleksandra Sanju Živanovića, rođenog 1890. godine koji  je bio student arhitekture u Beogradu i poginuo   u Prvom balkanskom ratu, 18. oktobra 1912. godine na karauli Lisica u blizini Medveđe, kao komita u četi Ljube Vulovića. Po Sanji se zove jedna ulica na Senjaku u Beogradu.  Živanov mlađi sin Milan postao je doktor istorijskih nauka i autor više vrednih knjiga, među kojima su: „Pukovnik Apis „ i ’’Istina o Solunskom procesu’’.
       Dok je Milanov otac Živan, bio zarobljen u Mađarskoj, Apis je preuzeo na sebe brigu o svom sestriću Milanu. Kada su Milana poslali na školovanje u Francusku, 1915. godine, mladić je vodio opširnu prepisku sa svojim ujakom.  Apis se nije ženio i nije imao svoju decu ali je Milana više čuvao i voleo nego što drugi brinu za svoju decu.
       I Živan se sa ljubavlju seća svog šuraka. O njemu on priča:“ Apis je imao toplo srce, bio je govorljiv i družio se sa ljudima. Posete porodici bile su za njega nephodni predah od napornih vojnih i političkih aktivnosti. U krugu porodice, Apis je ispoljavao neodoljivi smisao za humor.
       Živanova umešanost u atentat na kralja Aleksandra Obrenovića nije dokazana ali se zna da su se zaverenici nekoliko puta sastajali u njegovoj kući .
       Živan je bio veliki prijatelj sa Lazom Lazarevićem          
       Živan je novčano i na druge načine pomagao  da se izgradi osnovna škola u Živkovcima, koja i danas postoji  .
      O svom ocu Marinku,  Živan je u  knjizi „Političku istoriju Srbije u drugoj polovini XIX veka“   napisao:
        Moj otac a sin kneza Živana Stojanovića kao dečak, u 1827. godini otpočeo se učiti prvoj pismenosti, u jednoj vodenici ( kapetana Periše Rakića) na reci Kačeru, kod učitelja, kako izgleda otmena i vrlo prosvećena begunca Srbina iz Austrije. Po skorom odlasku učitelja koji ga je veoma pazio , začeta znanja samoučki je nastavio i usavršio , i bio je ne samo u svom selu, no i u okolini, sem sveštenika, prvi bolje pismen čovek. Među „Predbrojnicima“ u znamenitoj zbirci narodnih pesama, crnogorskih i srpskih Višnjićevih iz doba Prvog  ustanka i“ bune na daije“ koja je sređena na Cetinju, i koju je vladika P.P. Negoš nazvao „Ogledalo Srpsko“ i izdao 1845. , Otac se nalazi tu kao „ Pisar primilitelnog suda opštine Živkovačke“ Po seobi ( oko 1857. ) u Aranđelovac, vidi se kao aktivan u događajima  i pisac je u „Srpskim Novinama“ 1859.nailazio na njegove potpisane dopise o savremenim prilikama ovoga mesta, koje je te godine knez Miloš pohodio u novo mu ime – kao Gor. Milanovcu- tada dao. Otac je imao i priličnu knjižnicu savremenih knjiga, gde je moglo, od „ Aleksija božjeg čoveka“ do „ Razorenja slavnog grada Troje“  i Dositejevih i M. Vidakovićevih knjiga naći dosta i sinu njegovu za čitanje, na čemu je i pisac i dobio svoju prvu širu duhovnu hranu. Od nekuda je otac tada naučio i grčki čitati, uz nekoga koji je to znao.  Kao trgovac imao je (još u selu) i bojadžijsku radnju; i bio je u poslovnim vezama u Beogradusa onda glavnim trgovcima Đokom Aćimovićem na Savi i Antonijem Simićem“Erom“ u glavnoj čaršiji. Ostalesu, među savremenicima, njegove razne izreke( kao n.pr. „Sudbina“ je to sudbina, što za nju nema apelate) i u prilikama se izražavao o ponečem, kako drugi ne bi smeo.
           Knjigu je posvetio svojim roditeljima rečima:
              Svojim dragim roditeljima Stameniji i Marinku iz Živkovaca u sr.kačerskom okr. Rudničkom u srcu Šumadije u znak svoje duboke zahvalnosti: Majci, na njenoj nežnoj ljubavi i beskrajnom žrtvovanju za sreću svoga sina; Ocu, na njegovoj vaspitnoj patrijarhalnosti i samonikloj težnji, da putem školovanja sina svoga povede boljoj budućnosti, posvećuje
        Pisac
       
       U knjizi "Srbija u ratovima" Živan je opisao i jedan svoj dolazak u svoje Živkovce 1914. godine:
        ...Rat sa Turcima 1912. ostavio je dubok trag na mojoj porodici. Taj rat je zahtevao dve žrtve od moje kuće: dragog mog sina Aleksandra- Sašu , studenta arhitekture četvrte godine, koji kao dobrovljac, pogibe  prvog dana rata, 5. oktobra, u boju na planini Lisici, koja beše granica između naše Jablanice i prištinskog kraja; i dragog mi zeta, muža moje ćeri Stanislave, Aleksandra M. Glišića, pešadijslog potpukovnika, komandanta VII pešadijskog puka prvog poziva, koji pogibe na čelu svoga hrabrog puka u bici na Kumanovu, na Malom Negoričanu, 10. oktobra- održavši tu važnu poziciju , do pribiranja i koncentrisanja ukupne naše ubojne sile, kojoj je sutradan pala u deo pobeda, kao prirodna posledica hrabrosti i požrtvovanja dan ranije.
          Pod pritiskom te žalosti bilo je rešeno u porodici da ja, sa ostalom decom , odem u svoje mesto rođenja, selo Živkovce, u Srezu kačerskom, Okrugu rudničkom, gde nisam bio nekih četrdeset godina.
         Tako smo krenuli za selo 11. jula 1914, u petak, jutarnjim vozom .Pred sam polazak od kuće na stanicu, donese raznosač novine, i bacivši pogled na njih , opazim da se govori o nekakvoj noti koja je sinoć predata našoj vladi. Ni novine nisu mogle ništa reći, sem da je nota opasnog karaktera, upravo jedna vrsta ultimatuma. U to je ustao moj šurak, potpukovnik Dragutin Dimirtijević, koji je tek u zoru bio došao kući i ukratko mi samo reče: „Vrlo ozbiljna situacija, Austrija je postavila ultimativ, javljeno je sve Rusiji  i naređena mobilizacija“, i požele nam svima srećan put.
        Vozom smo došli uredno do Mladenovca. Tu se već osećala neka pometnja u redu vozova. Umesto u dva, pošli smo za Aranđelovac u četiri sata po podne, jer se aranđelovački voz nije mogao krenuti dok niški ne stigne; a  nama je valjalo ići kroz Aranđelovac do Darosave, i tu ostaviti voz, i kolima produižiti preko planine Vagan za Kačer i u moje Živkovce.
         No kako su u julu dugi dani, pri svem zadocnjenju, stigosmo za dana u Darosavu, gde su me čekali rođaci i kumovi iz mog sela, došli mi u sretanje, i tako smo ja i deca, sa malom mojom unukom Jelenom , u petak 11. jula uveče, bili ipak u Živkovcima, ne ponevši iz Beograda nikakvih osobito brižnih misli, i ako je ta fatalna nota bila već predata. Ali zar je  malo nota Beč slao Beogradu, pa one nisu značile odmah rat. Moja su se deca udešavala za dvomesečno bavljenje u mome dragom zavičaju, radi čega sam ja tražio i dobio odsustvo, i sve je izgledalo lepo, upravo onako kako sam zamišljao ovaj svoj put i odmor u rodnome kraju.
       No već u nedelju, 13. jula, dođe opštinski pisar i reče da je primio naredbu i spiskove za mobilizaciju. Odmah zatim žurno dođe  naoružani student tehnike Vlasta Radovanović , drug moga sina Sanje, koji je sa njm bio u boju na Lisici, s porukom moga šuraka Dimitrijevića da idem odmah u Kragujevac. Vlasta dođe sa punim koferom raznih kućevnih stvari i pozdravima od moje dobre Jelene , koja ni po koju cenu ne ostavljaše dva, njoj draga mesta: grob svog sina, i kuću. U kući je ležala teško bolna njena i Dragutinova stara majka, a u groblju počivaše naša sjajna nada, tamo sahranjena zanavek.
       Poruka mog šuraka morala je da ima ozbiljan razlog, valjalo joj je sledovati. Odmah krećem za Kragujevac preko Aranđelovca  i Topole, na kolima mog zeta, kod koga sam bio u gostima u selu. Na sve strane kuda smo prošli vrvela je vojska, komora, obveznici svih vrsta, hitajući svako u svoju komandu. U Kragujevcu je vrvilo kao u loncu. Tu je bila vrhovna komanda, sa generalom, kasnije vojvodom Stepom Stepanovićem na čelu, jer vojvoda Putnik ne beše još stigao iz banje Rajhenhal u Austriji, kuda je bio otišao na lečenje i nekim čudom dobio dozvolu od Austrijanaca za povratak i vratio  se čak preko Rumunije u Srbiju. Vrhovna komanda bila je smeštena u Starom drvorcu kneza Miloša, gde sam našao i svog šuraka potpukovnika Dragutina Dimitrijevića. On je bio na položaju šefa obaveštajnog odseka Vrhovne komande. Odmah mi je saopštio da je rat na pragu, da je situacija vrlo ozbiljna, i da treba što pre da krenem decu sa sela, i zamolio me je da to učinim vraćajući se još sutra natrag u selo, a decu da dovedem u Kragujevac. Sutra u zoru, on me je telefonom probudio u hotelu „Takovo“, činio je to da bih ja što pre krenuo, što sam i učinio, i vratio se opet u Živkovce, gde, preko Šatornje, Trešnjevice i Jelovika, najprečim putem stignem rano.
        Odmah je naređeno pakovanje. Dok su se deca pakovala, a ostavio sam jedan dan za to, dolazili su mi rođaci i prijatelji na kratko viđenje i na oproštaj, jer su polazili na svoja zborna mesta. Divni moji Kačerci ! Iako su tek ostavili oružje, iako su bili i na Kumanovu i na Prilepu i na Bitolju i na Bregalnici, ni jedan se od njih ne požali na ovu novu mobilizaciju. Deseti puk – Rudničani- svuda su održavali svoj stari glas disciplinovanih vojnika i hrabrih ljudi. Ali, zar nisu svi naši pukovi bili takvi?!  Mobilizacija padaše taman usred žetve, jer u onim višim predelima pšenica stasaše docnije no u ravnicama. Sva letina ostade na ženama, starcima i deci! Selo opuste, sve što je bilo za rata i megdana ode u onaj novi nepredviđeni rat, za koji se u narodu ne znađaše tačno ni kako dođe do njega, ni dokle će trajati.
        Jedino je bilo jasno svakome: da ulazi u jedan opasan rat i da on donosi sobom nešto neobično važno, krupno, opasno i neizvesno. Ali je isto tako svakom bilo jasno, da se i sa „Švabom“ moralo kad tad raspraviti. „Tukosmo Turke, odbranismo se od Bugara, sad je red na Švabu, pa ćemo se, ako Bog da, i sa njim potući, pa kom opanci, kom obojci“, govorili su moji Živkovčani.
        Najzad i mi kretosmo iz sela, i to na dvojim volovskim kolima, sa dvoje seoskih momčadi, koja su, sa mnogo njih, morala voditi kola okružnoj komandi čak u Čačak, kako se govorilo, „ na pregled“, a posle kud zapovede.
        Zbogom zavičaju ! Posle četrdeset godina dođoh u tebei posle nepunih pet dana odlazim opet, a deca moja, sem sina, ne videše ni kuću ni kućište, gde sam ja ugledao sveta... To je valjda sudba ovog naraštaja da se ne smiri, dok ga ili ne nestane ili dok ne bude srećan da svrši veliko delo narodnog preporođaja, koji je pre sto i više godina upravo otpočeo baš u ovom kraju, na Rudniku, u Kačeru.
        U ovoj stogodišnjoj borbi Šumadije, svaka njena starosedelačka kuća i porodica dala je svoje borce i ima svoje tradicije. Time se naročito odlikuje Kragujevački i Rudnički okrug, dakle i moj Kačer, u kome su moji starosedeoci, došav pre stotina godina, „ Maina, od Crne Gore“, kako glasi predanje.
         Moj deda Živan Stojanović bežao je ispred Turaka kao dečko za vreme Kočine Krajine (1788/90) u Srem, a kad je Karađorđe zaratio, borio se u njegovoj vojsci. Kad je Miloš udario na Ljubić i na Dublje, borio se i s njime, i bio je vazda toliko istaknut u Kačeru da ga je Miloš - posle prve propasti na Ljubiću- poslao da iz Kačera dovede pomoć i da „ vraća natrag gde god koga vidi“, a kad je osnovana prva država naša, posle Drugog ustanka, on je bio poslanik u skupštini i umro je 1831. u svom selu Živkovcima, gde mu je i grob. Njego sin Marinko , moj otac, bio je prvi pismeni čovek u našem selu, začevši malo znanja kod nekog begunca iz Srema, učitelja, po svemu sudeći vrlo školovana čoveka ( što svedoče rukopisi, čak i pesme, koje je po odlasku iz Kačera, gde je u vodenici Rakićevoj držao školu, ostavio mom ocu). Braća oca moga behu prvi „soldati“ kneza Miloša i jedan od ovih, Petar, bio je pri zauzeću Timočke krajine i Zaječara u 1833. godini.
              Ovaj je rat, meni šesti po redu, i ja sam član naraštaja na koji su, od 1876, pali svi rizici, tereti, patnje, neuspesi i uspesi, strah i radost - jer je  u svakom od ovih ratova bila u pitanju sama egzistencija naše drage otadžbine. A ona je svima ovim opasnostima odolela, izašla je pobedonosno... Kakva li je sudba čeka sad u ovom ratu, koji je na tako neobičan način počeo tek pre nekoliko dana?!
             Ove su se misli rojile po mojoj glavi, dok su vočići polako odmicali uz dosta vrletni put po zavojcima kroz selo Trudelj i Kozelj, s one strane Kačera. Te se misli same sobom nameću svakom školovanom sinu ove zemlje, koji tuda prolazi, jer to je klasičan predeo naše otadžbine. Evo pomalja se Rudnnik, onaj veliki stožer nove Srbije, za koju su vezana imana oba ustanka, a tu preda mnom stoji stenovita Ostrovica, a stari su letopisci zapisali da je u Ostrovici skončala despotica Jerina, žena Đurđa Smederevca, a mati poslednjeg despota Lazara... Kakav sticaj! Tu se, u te planine sklonila poslednja predstavnica stare srpske države, uzmičući pred velikom poplavom osmanlijskom. A tu opet izbija prvi plamen ustanka protiv te iste osmanlijske sile, ustanka iz koga je nikla nova srpska država. Ali za čudo! Nijedan srpski poeta ne zastade na ovim visovima, na kojima je, po narodnom verovanju, uvek bilo vila koje su bodrile junake na velika dela...
        U Milanovcu nađem dva bliska rođaka koji su već pozvati u komandu, a pred mrak se otisnemo za Kragujevac. U prvi mrak bili smo u vinogradu gostoljubivog rođaka Nauma Kostića, gde smo se smestili po sili okolnosti na duži boravak, da odatle sa Novog Brda slušamo daleku potmulu tutnjavu velikih topova koji su gruvali duž Save i Dunava i tukli Beograd i Smederevo... 

 Radomir – Raka, Mirić

Rođen je 1850.godine u Kalanjevcima, a umro 1919. godine. Otac Jevta bio je zemljoradnik i narodni poslanik, a majka Marija domaćica. Raka je bio predsednik kalanjevačke opštine i narodni poslanik Narodne radikalne stranke 1903. godine. Radio je na izradi zakona među kojima je ’’izmena i dopuna zakona o panađurima’’, kada Belanovica 1904. godine i dobija panađur.
Posebno je zaslužan   za razvoj Belanovice i za trasiranje puteva niz reku Kačer do Ljiga i uz Kačer do Bosute, kao i puta iz Belanovice ka Darosavi preko Vagana. Bio je član delegacije koja je izdejstvovala 1904. godine proglašenje Belanovice za varošicu. Sačuvana je kuća neobične arhitekture u kojoj je rođen Raka. Izgrađena od crvenog poroznog kamena peščara 80 cm debelih zidova imala je neobičan nadvratnik sa reljefno izrađenim krstom. Ova zgrada pored “kuće” i kuhinje imala je  još četiri sobe što je bilo retkost za prvu polovinu 19. veka kada je zidana. Raspored prostorija je izmenjen rekonstrukcijom cele kuće 1960. godine kojom se dobilo u udobnosti, a mnogo više izgubilo u lepoti unutrašnje i spoljnje arhitekture. Iz ove porodične kuće Rake Mirića, časni i ugledni domaćini dali su svoj doprinos razvoju i odbrani Srbije kao poljoprivrednici, ratnici i kao predstavnici u narodnim skupštinama Srbije 19. i 20. veka. Iz ovog domaćinstva izašle su dobre zanatlije, zdravstveni radnici (lekari, farmaceuti stomatolozi) inženjeri, doktori nauka …

Vladimir Mirić

 
 
Rođen je 1875. u Kalanjevcima a umro 1940. godine.Osnopvnu školu završio je 1887. godine u Belanovici. Učestvovao je u Balkanskim ratovima 1912 -1918. godine , prešao Albaniju i borio se na Solunskom frontu. Rano je počeo da se bavi politikom i bio pristalica Radikalne stranke. Bio je predsednik opštine u Kalanjevcima od 1914-1920. godine. Biran je za većnika Dunavske banovine i predsednika banovskog Odbora za zemljoradnju i šumarstvo. Dugo je bio i predednik Skupštine Rudničkog okruga. Bavio se trgovinom i izvozio svinje i suve šljive u Francusku,Švajcarsku, Austriju, Mađarsku i Alžir. Imao je svoj posed od 100 hektara i voćni rasadnik . Zemlju je obrađivao svojim mašinama a imao je i sopstvenu vodenicu na reci Kačer.
U dva braka, sa Živkom i Jovanom imao je sedmoro dece. 

 

Radosav Veselinović

U pitomom kačerskom selu Šutci  1896. godine Miloju i Milevi Veselinoviću rodio se sin Radosav. Svi su mislili: Eto, rodio se još jedan dobar orač, kopač, kosač; nisu ni sanjali da će postati ministar. Posle osnovne škole, koju je završio u Belanovici, Radosav je otišao u gimnaziju Gornji Milanovac i tu maturirao. Umesto na fakultet odlazi u rat. Prešao je Albaniju. Posle oporavka na Krfu odlazi na Solunski front.
    Pošto je tadašnja srpska vlada već razmišljala o kadrovima potrebnim za obnovu zemlje posle rata, šumadinca Radosava odrede da ide u Francusku, da studira šumarstvo. Završio se rat,  Radosav završi šumarstvo i vrati se u ratom opustošenu Srbiju. Rešio je da produži nauke pa je u Beogradu završio i Poljoprivredni fakultet. Sa dve diplome postavljen je za profesora u Adi da bi kasnije postao i direktor sve do početka Drugog svetskog rata. Bila je to interesantna niža poljoprivredna škola koju su pohađali đaci- pitomci iz svih krajeva Kraljevine Jugoslavije. Školovanje je trajalo dve goine, učenici su se mogli u nju upisati samo sa četiri razreda osnovne škole; bila je internatskog tipa, učenici su imali sve besplatno : stanovanje, hranu, odelo, obuću i sav školski pribor. Škola je imala svoje imanje na kome su gajene sve moguće ratarske, povrtarske i voćarske kulture, u stajama i na pašnjacima su uzgajali sve vrste stoke i živine a u pčelinjacima pčele. Za dve godine svaki učenik je po dva puta prolazio kroz sve cikluce proizvodnje.
      Posle Aprilskog rata i nekoliko meseci meteža nije prišao ni četnicima ni partizanima, zanimala ga je jedino struka. Nalazi posao u ministarstvu poljoprivrede Nedićeve vlade. Da bi već u novembru 1942. godine postao i ministar poljoprivrede i ishrane. Na tom položaju ostaje svih ratnih godina.
     Od početka rada kao ministar opredelio se za stručnu i zaštitničku ulogu a manje za političku funkciju. Poučen iskustvom iz Prvog rata, smatrao je da narod treba da preživi rat sa što manje ljudskih žrtava i materijalnom štetom. Posećuje sreska načelstva i savetuje ih da se bore za što veće prinose u proizvodnji i da ne izazivaju neprijateljske represije. Obezbeđivao je seljacima seme , poljoprivrednu opremu ,naročito gvozdene plugove iz valjevskog “Vistada”, sušare “mišane” za šljivu , a sve po simboličnim cenama.
       Za vreme okupacije pri svakom sreskom načelstvu (za Kačerski srez to je bila  u Belanovici)  postojale su državne poljoiprivredne službe. Centar je bio Voćni rasadnok a nekoliko reonskih ekonoma (poljoprivrednih tehničara) bilo je zaduženo za pojedina sela. Rasadnik i poljoprivredne službe dotirane su i plaćane iz državnog budžeta a delimično i od prodaje rasadnog materijala. Jedan od tadašnjih ekonoma u Kačeru, Dragovan Bogdanović, poznavalac je i poštovalac pokojnog Veselinovića.
Dragiša Božić pisac- hroničar iz Moravaca posle razgovora sa Dragovanom piše:
      „ Bio mi je profesor i direktor škole u Adi i ostao mi je u najlepšem sećanju. Poznavao sam ga i viđao se sa njim u vreme njegovog ministrovanja kada sam radio u belanovačkom rasadniku. Znali smo njegov stav prema nemačkim rekvizicijama( oduzimanje žita i stoke) i ohrabreni njegovom podrškom sve smo činili, kao i većina predsednika seoskih opština, da se proizvede što više i prijavi što manje, kako bi okupatorska komanda bila zadovoljna a narod da ne ostane gladan. Dođe, recimo, nemački komandant, naredi te  skupimo narod na zbor a on preko tumača preti seljacima, predsednicima opština i nama seljacima. Pojedini predsednici opština bili su pravi umetnici da odglume veću nemaštinu od stvarne. Ja sam tako, bio nekoliko puta u neprilici da se snalazim. Jednom dođe krajskomandant iz Kragujevca i traži da mu pokažemo spisak domaćina da vidi koliko je upisano da ima svinja izvesni Radoje Radojević. Znali smo da je upisano manje ali ne znamo zašto traži baš njega. A šta se desilo: Poterao Radoje svinje na žirenje na planinu Rudnik, zakrčio ceo put, nije mogao nemački komandant da prođe. Pitao Radoja čije su svinje, uzeo mu ime i prezime i sad hoće da primeni kaznene mere zašto je upisao manje. Sledili se mi, znamo šta nas čeka, a ja više od muke nekako smognem snage pa kao razvučem usta u osmeh i kažem preko tumača:" Gospodine komandante, Radoje je je veliki hvalisavac. Da ste ga pitali čija je planina, on bi rekao da je njegova." I poverova nam Nemac. A bio sam očevidac kada je nemački komandant naredio da se predsednik opštine Zagrađa, solunski ratnik Milan Jevtić, previje preko rude i primi 25 batina zato što uporno tvrdi da ni on ni njegovi seljaci nisu sakrili žito, nego ga jednostavno nemaju. Okrete se Milan banketu cigle ( gde je bio zazidao žito), skine kapu, prkrsti se i poče da bogorada: „ Gospode Bože, pomozi mi i razumi me kad mi ovaj Nemac ne veruje“. Pita komandant tumača šta ovaj priča a kad prevedoše on ljutito odmahnu rukom i za taj put ostavi Milana na miru.
       Odlazio je Dragovan kod ministra Veselinovića u kabinet i službeno i privatno.
"Uvek se brižno interesovao za svoje Kačerce, govoreći da treba sve činiti da ljudi sačuvaju glave, dok nemačke sile i nepravda ne prođu. Pitao me je i za četničke komandante Milijana i Ninkovića i za partizana Slobodana Krstića Uču, da li ih viđam. Ja kažem da ovu dvojicu viđam a Uču ne, a on mi veli : „Kaži im ili poruči neka vode računa o narodu“.
        Da se pameću i uz pomoć dobrih ljudi mogu sačuvati puno glava svedoči i sećanje Dragoslava Marjanovića Cila, fotografa iz Ljiga. Cile je 1942. godine uhapšen, zajedno sa još nekoliko uglednih Ljižana, i oteran u nemački zatvor u Topolu. Među uhapšenima je bio i Ješa Spasojević iz Babajića otac narodnog heroja Luke. Svi uhapšeni su bili simpatizeri Ravnogorskog pokreta sem Ješe ali ga nisu odali. Posle je za sve njh garantovao ministar Veselinović, te su ih Nemci pustili.
         Kod svih onih koji su poznavali Radosava  postoji nepodeljeno mišljenje da je bio dobar čovek, da je pomagao svakome kome je mogao i da nije pravio pitanje da li je Ravnogorac ili Komunista. Zato valjda, u jesen 1944 (kada je pala vlada Milana Nedića i Nedić sa mnogim ministrima je pobegao iz Srbije) nije hteo da beži ispred Rusa i partizana, govoreći da nema čega da se plaši, da je sve radio za dobrobit i u korist svog naroda. Zna se da je poslednjih dana oktobra 1944 često bio u društvu sa ruskim vojnicima. Ali jedne noći, početkom novembra Nove vlasti su ga odvele iz stana neznano kud, da bi krajem istog meseca u štampi bilo objavljeno da je bio u izdajničkoj vladi Nedićevoj, najbliži Nedićev saradnik, organizator i rukovodilac planskog pljačkanja rpskog narod au korist okupatora i njegovih pomagača da je streljan kao narodni neprijatelj, sa jo 100 uglednih srpskih intelektualaca.
      Ne zna mu se grob, a njegovom bratu Vojislavu nikada nisu dali sudsku presudu iz koje bi se videlo zbog čega je streljan "
      Braća su mu u Šutcima podigli kapelu i spomenik .
      Sa suprugom Melanijom nije imao dece.

 Đorđe Jevtić

Rođen je 1897. godine u Šutcima u zemljoradničkoj porodici oca Milorada i majke Stanije a umro 1950. u Belanovici. .Završio je osnovnu školu u Belanovici. Doprineo je razvoju zadrugarstva u Kačeru i bio član Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Učestvovao je u izborima za narodnog poslanika Zemljoradničke stranke na listi Bogoljuba Jevtića, gde je 1935. godine i izabran za poslanika. Po završetku mandata vratio se u svoje Šutce na zemljoradnju.  U početku je bio opozicionar ali po izboru za poslanika postaje režimski poslanik vlade Milana Stojadinovića, a veruje se da je glasao za potpisivanje konkordata, čime se srpska crkva stavlja u podređen položaj.  Sveštenici iz ovog kraja organizovali su niz manifestacija protiv te odluke. Tako je belanovački sveštenik Lazar Radosavljević na zboru u Jarmenovcima oštro napao Jevtića i vladu. Konkordat nije prihvaćen a Đorđe Jevtić je napustio Zemljoradničku stranku i prišao Jugoslovenskoj radnoj zajednici.  U Drugom svetskom ratu bio je simpatizer pokreta Draže Mihailovića te dolaskom partizana 1944. godine bio je kratko vreme uhapšen.  
        Radio je kao kafedžija svoje kafane u Belanovici. Bio je oženjen Zlatijom Jovanović iz Poljanica