Arsenije Loma

  ARSENIJE  LOMA

 Mnogo burnih događaja u Kačeru, desilo se u 19. veku kad su se smenjivale carske vojske Ugara i Turaka . Narod ih je zapantio najviše po zlu koje su činili. Pošto su Turci više vladali to su i borbe sa njima bile češće. Ličnost koja je obeležila to vreme svakako je Arsenije Loma, vojvoda iz vremena Prvog i Drugog srpskog ustanka.  Rođen je oko 1770.godine u Dragolju. Njegov otac, Joksim Knežević, po nagovoru Stevana Savića, dede čuvenog srpskog državnika Ilije Savića Garašanina , sredinom XVIII veka došao je iz Gojne Gore i naselio se u Garaše odakle se dalje selio u Polom, na planini Bukulji da bi se na kraju skrasio u dragoljskom kraju Lisine. U Gojnoj Gori je reka Lovnica, koja se ranije zvala Lomnica, kao i potes oko nje Lom, za koji postoji pretpostavka da je mesto gde se nalazila baština Lominih predaka Kneževića. Od ovog toponima potiče prezime Loma a  kasnije Lomić.
          Kada je Arsenije odrastao naseljava se kod izvora Prskovača odakle se sa omanje zaravni pruža lep pogled na Kačersku dolinu i carski put koji je preko Bosute, vencem Dudinca i Širokovca preko Glavice vodio između Živkovaca sa jedne i Jelovaika i Garaša sa druge strane, preko Vagana za Kolubaru i dalje za Beograd.

Jedna od legendi kazuje kako je Loma došao u Dragolj:
          U Dragolju je živeo Pavle Ćosić koji je mnogo putovao tražeći posao. Jednog dana sa svojim drugovima Vojinom i Perišom Rakićem naiđu u selo Lomnu Goru koje je bilo vrlo krševito i u brdima. Zbog toga se i zvalo tako. Tu zanoće kod domaćina Jovana Bakaima koji je imao tri ćerke i sina Arsenija. To se nekako zapodene priča i Pavle se zagleda  i kasnije oženi sa jednom od ćerki Jovanovom. Kasnije Pavle predloži svojoj ženi da dovedu Arsenija iz Lomne Gore kako se ne bi mučio u tom kršu kod njih. Žena ga prvo odvraćaše jer je znala da je Arsenije sklon kavgi i da će imati svađe sa Turcima, no na navaljivanje Pavlovo pristane i dovede ga iz Lomne Gore i nastani u blizini kuće Stojana Lomića u Dragolju. Tu Arsenije napravi kuću .Dragoljci ga prozvaše Lomo pošto je došao iz Lomne Gore
          Loma je sebi napravio kuću u zaseoku Prskovača. Prvo je podigao čardak odvojivši se od braće Milisava i Tanasija. Prema sećanju starih Rakića čardak je bio u osnovi 5 sa 5 metara , donji deo zgrade  bio je od kamena a gornji deo od čatme. Na mestu gde je bio čardak nalazi se pečena opeka nedeformisanog oblika sa tragovima pleve i kamen nagrđen vatrom. Podataka o vremenu zidanja čardaka nema već se može samo pretpostaviti da je zidan pred Prvi ustanak. Kuću je sagradio kada je udao svoju kćerku Mirosavu za Perišu Rakića u vreme  pre Drugog ustanka.
          Oženio se Božanom, devojkom iz sela Rakove kod Čačka od roda Čarapića koji su se doselili  u drugoj polovini XVIII veka nastanili u Belom Potoku kod Avale.  Po pričanju,  Loma je imao dve ćerke Peruniku i Mirosavu i sina koji se zvao Vuk i koji je kao dete, nastradao  nesrećnim slučajem. Držala ga je na prozuru kuće starija sestra Mirosava i dete se iznenada iskobeljalo iz njenih ruku i palo ispod prozora gde je na mestu preminulo. Ne smejući da čeka oca, Mirosava je pobegla od kuće i nije se nikad vraćala. Vuk je sahranjen u Dragoljskom groblju a pošto se u to vreme nisu stavljali kameni belezi otesan je od studeničkog belog mermera spomenik u obliku ljudskog lika.( utvrdio prof. Radojko Nikolić, etnograf iz Čačka)  Spomenik je, za ono vreme bio skup i jedino je Loma mogao da ga nabavi za svog sina. .  Božana je živela do 1860. godine.
         Loma je imao je četiri sestre. Najmlađa, Pauna je udata 1804. za  Hadži Milutina Savića- Garašanina i  rodila tri sina Mihajla, Luku i Iliju, tvorca Načertanija i predsednika srpske vlade, i dve ćerke. Lomin unuk, artiljerijski major Sreten Lomić, bio je komandant okružne ćuprijske vojske u ratovima 1876/7. Milutin je bio Lomin savremenik i zajedno su učestvovali na skupu u Ruidovcima za dizanje Drugog Ustanka a posle rata Miloš ga učini knezom. 
      Po kazivanju starih Dragoljčana, Ilija Garašanin je često dolazio u Dragolj u posetu Milovanu Lomiću, Lominom sinovcu i Ilijinom bratu od ujaka. Po pričanju Arsenija Lomića, starog solunca iz Belanovice, a kome je pričao njegov deda Nikola Lomić (koji je umro 1930. godine), Arsenije Loma je napravio kuću veličine 10 sa 15 metara u jednom delu Dragolja- Prskovači . Kuća njegovog oca Joksima sagrađena je u zaseoku Lisine odakle potiče buduća familija Lomića.

Ostaci Lomine kuće danas
              Temelji Lomine kuće zidani su pločastim kamenom peščarom i zaliveni blatom. Debljina temelja i zidova podruma bila je 60 cm. Ispod pola kuće je prostran podrum a iznad njega čatma je obuhvatala pola kuće dok je druga polovina bila od hrastovih brvana debljine 10 cm. Krov je bio pokriven šindrom koju je krajem 18. veka zamenila ćeramida. Kuću je Života Rakić, potomak Lomin po ćerci Mirosavi  srušio 1950. godine i njom sazidao svoju novu kuću. U kuću se ulazilo na dva mesta. Prvi deo kuće je imao ognjište a u drugom od 40. m2  nalazila se pregrada  za sudove. Iz ove prostorije se ulazilo u dve sobe nejednake veličine, koje su  se zagrevale pomoću peći sa termičkim lončićima.
        Jedini delimično očuvani objekat iz Lominog života je hlebna furuna u kome se peče hleb i meso. Ona je zidana kamenom i prepokrivena kamenim pločama koje su kasnije zamenjene ćeramidom. Dužina i širina bila je 180 cm a visina 1m. Ona se nalazila nekoliko metara od ulaznih vrata. Ove zgrade činile su uže Lomino domaćinstvo koje ne bi bilo potpuno bez vodenice potočare na reci Kačeru podigao Arsenije. Ostaci Lomine kuće bili su vidljivi do Drugog svetskog rata.  UOstaci hlebne furune dvorištu je nađeno topovsko đule Imšir paše koje se sada nalazi u muzeju drugog srpskog ustanka u Takovu.
         Loma je bio buljubaša  Kačera,( buljubaša je oficirski čin zapovednika u turskoj osmanlijskoj vojsci. Odgovara činu kapetana čete. Od 19 veka u turskoj vojsci zamenjen je nazivom juzbaša. Juz na turskom znači stotina) a 1811 godine izabran je za kačerskog vojvodu. U to vreme srpske starešine imale su zadatak da upravljaju narodom i da im sude u vreme mira, a u vreme rata da sakupljaju vojsku i da ih vode u borbu.
          Stanje u Srbiji pre 1804. godine bilo je teško jer su je osvajali i Turska i Austrija. Najgore je bilo pod turskom vlašću te su mnogi Srbi bežali put Austrije. 
         Kada je Turska 1786 objavila Rusiji rat, saveznica Rusije, Austrija  ušla  je  u rat 1788.  Kao i u ranijim ratovima ona je i sada računala mnogo sa saradnjom Srba. U zimu   obrazovali su Austrijanci od emigranata iz Srbije posebne dobrovoljačke čete, "frajkore"   koje su, pod komandom njihovih i srpskih oficira, prošle vojničku vežbu.   Glavni zapovednik srpskog frajkora bio je aktivni austriski major, Mihailo Mihaljević a uz  njega su pristali   i ugledni domaćini kao valjevski knez Aleksa Nenadović.  Drugi ugledni vođa frajkora bio je Radič Petrović, trgovac i avanturista, koji je prvi stvorio posebnu srpsku četu, u koju su ušli Koča i mladi Karađorđe Petrović.
          Postoji priča da su Arsenije i Vasa Čarapić zajedno učestvovali u ratu Austrije protiv Turaka kao frajkorci 1787-1788. godine i da su se tada sa Karađorđem i Jovanom Krstovićem iz Bukovika naučili veštini ratovanja
         Početkom maja 1788.udarili su Turci na Austriju od Vidina prema Požarevcu i prošli su do Beograda. Uplašeno srpsko stanovništvo ili se povlačilo ili bežalo preko Save i Dunava  . Turci su se, zbog učešća u borbama protiv njih, svetili i kažnjavali ih strogo.   
         Po  dolasku na vlast 1789. godine u Turskoj, Sultan Selim  III se iskreno trudio, da tursku upravu i ceo sistem oslobodi truleži i digne na evropski nivo.   Među prvim merama u sultanovim reformama bila je zabrana janjičarima da žive u Srbiji, odnosno u Beogradskom Pašaluku jer su se odmetnuli od sultana i zavodili svoju torturu u narodu.  
          Turci i Austrija  1791. godine potpisuju Svištovskog mir koji nije doneo Srbima u Osmanskom carstvu nezavisnost od turske vlasti, već samo amnestiju zbog učešća u ratu na strani Austrije. Turski sultan Selim treći objavio je zato ferman (ukaz) od 1793 godine kojim   Srbima vraća ranije organe vlasti, tako da su pored vezira i kadije, selima upravljali i knezovi, a u knežinama oborknezovi. a zatim fermanom od aprila 1796. godine da  na čelo 12 nahija birani su obor-knezovi koji su sami ubirali poreze i predavali ih vlastima, čak su delimično vršili i sudsku i upravnu vlast u svojim knežinama,kao  da mogu nesmetano obnavljati i podizati svoje crkve. Pre sklapanja Svištevskog mira  pojavila se ideja Srba da zatraže samoupravu.
      Porta je poslala  Hadži Mustafa-paša Šinikdžića (Šinik-oglu),   jednu od najvažnijih ličnosti u novijoj istoriji Srbije. U svojim Memoarima prota Mateja Nenadović kazuje, da je i njegov otac, valjevski knez Aleksa, imao od ranije poslovnih veza sa hadži-Mustafom i da je bio prijatelj Petra Ička, koji mu je jednom prilikom i život spasao. Hadži Mustafa postao je beogradski vezir jula meseca 1793. Na taj položaj on je došao nešto po ličnim vezama, a i po tom, što je davao izvesne garantije, da će stanje u Srbiji moći popraviti.  U borbi protiv janičara upotrebljena je tom prilikom prvi put srpska   vojska, kojoj se jedino i ima zahvaliti za postignuti uspeh. Mustafa   je čak od njih posle redovno sastavljao svoju ličnu pratnju. 
        Do tada Srbi u beogradskom pašaluku imali su  dosta miran i bezbedan život. Pod okriljem autonomnih povlastica imali su oni dosta lične i imovne sigurnosti, a ekonomsko stanje bilo je jako poboljšano.Mogli su i da grade svoje crkve. Stoga Srbi nisu hteli trpeti nova nasilja, niti su hteli dopustiti, da se vrati stanje kakvo je bilo pre. Sem toga, oni su se u poslednjem ratu pod komandom austriskih oficira dosta izvežbali u vojevanju. 
Dahije ubijaju Mustafa pašu        Ali to formiranje zasebnih srpskih vojnih odeljenja i neka vrsta samuprave izgledalo je opasno mnogima u Carigradu, te je tamo nadvladalo mišljenje da Srbe treba razoružati.
Kad je (1801 god.) izašla naredba, da se Srbi razoružaju, izazvala je ona u narodu veliko uzbuđenje. Srbi su već onda videli, da je Porta slaba da ih brani od nasilnika i carskih odmetnika, i sve su više dolazili do uverenja, da se sami moraju braniti. Željni osvete, ogoleli i prilično ispošćeni, požuriše da se čas pre dokopaju svojih imanja ili drugih poseda i da se brzo obeštete za dugu oskudicu.  
        Porta, zbog problema u Rumuniji šalje Mustafa pašu da uredi tamo prilike. Kad je, tokom 1799. Pazvan-oglu ustao ponovo protiv sultana, njegovi janjičari   prikupiše se u Beogradu rešeni  se dočepaju vlasti pa 1801. oni stvarno zauzeše pašaluk i zarobiše i ubiše Mustafa pašu. Glavne njihove vođe bile su   četiri dahije: Kučuk Alija, pašin ubica, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić. Ubrzo su samovoljno povukli  sve povlastice koje je fermanom Porta garantovala Srbima. 
        Vuk Karadžić vrlo živo i neposredno prikazuje teško stanje u zemlji. Oni prigrabiše sva glavna imanja spahiska, pa počeše brzo graditi hanove i čardake, da njihove subaše lakše nadziravaju rad i kretanje po selima. Povlastice iz 1793. ukinuše svojom voljom, svako osećanje zakonitosti zamre. Čak se nisu slušale ni kadije, a kamoli narodski knezovi. "Kad se oglasi naokolo, da su baše Adži Mustaj pašu ubile, i da su protiv cara, onda navale iz okolni krajeva, osobito iz Bosne i iz Arnautske, sve besposlice i krvnici i beskućnici u Bijograd, kao orlovi na strvinu; i daije ji sve rado poprimaju... Mlogi su tada u Bijograd došli goli i bosi, pak se onđe odma okovali u srebro i u zlato, i obukli u svilu i u kadifu, i uzjali na atove s ratovima." Janjičari su "sudili i presuđivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili uzimali kao svoje) konje i oružje, i drugo, što im se gođ dopalo, najposlije stanu silovati žene i đevojke..." "Kakogođ što su se pod mudrim i pravednim vladanjem Adži-Mustaj-pašinim slabo i glasili ajduci u Srbiji, tako se sad od ovake sile i od zuluma poajduči desetina naroda."
       
 Najzad Srbi su smatrali, da bi borbom protiv dahija i janičara, koje su oni žigosali kao carske odmetnike,  branili suverena prava svoga gospodara.   I Turci spahije, koji su takođe bili gonjeni od dahija i janičara i kojima su oni nasilno oduzimali imanja, pokušavali da organizuju akciju protiv dahija i pozivali Srbe na zajedničku borbu protiv opšteg neprijatelja. Pokušaj Turaka spahija nije istina uspeo, — njih su kod Požarevca janičari razbili,  Srbi su se spremali da sami brane svoj život i svoje imanje. Spremajući se za ustanak u toku 1803 god., oni su gledali da nabave sve što im je potrebno za rat protiv svojih ugnjetača.  
             Dahije su smatrale, da treba svaki narodni pokret silom suzbiti, jer se njihova vlada može samo silom održati te je odlučeno, da se pobiju svi viđeniji ljudi u narodu. Tako početkom 1804 god. počne u beogradskom pašaluku seča knezova u kojoj je pogubljeno oko 70 viđenih  Srba. To je bio povod za srpski ustanak.
        Kad je seča već počela narodni prvaci su videli da se više nema šta čekati. Svi su osećali da se mora hitati. Za vođu je izabran Karađorđe na Sretenje 1804. godine
       Porti do beogradskih silnika nije nimalo stalo, samo da tamo žele da se očuva prestiž carske vlasti i forma po kojoj će biti srušen dahiski režim. Zato šalje Bećir-pašu, tada bosanskom veziru, koji je u Srbiji 1791 .   pokazao i energije i takta, da ode u Beograd  davši mu slobodne ruke, "da može zbaciti dahije, raspustiti janjičare i na mesto one uprave koju ukine zavesti novu upravu, tako da se može povratiti potpun mir u Srbiji".
         Po naredbi Bećir-paše, dahije su 16. jula napustile tvrđavu te im je bilo postalo jasno, da se dalje ne mogu održati; protiv njih su bili i Srbi i car, pa čak i dobar deo beogradskih Turaka.   Krenule lađama niz Dunav, ka Vidinu, da se spasu kod starog prijatelja Pazvan-Ogla. Ali na putu, na malom dunavskom ostrvu Ada-Kale, stiže ih srpska potera i službena poruka Bećir-pašina zapovedniku ostrva, da budu pogubljeni. Noću, 24  jula, oni izgiboše, a glave im, sem Aganlijine, biše donesene u Beograd.
        Bećir-paša se trudio da u Pašaluku uvede red. Na njegov predlog sultan je   izdo ferman u septembru   1804, po kom   Srbima je jemčeno da ih niko ne sme vređati i izazivati; Turcima je bilo zabranjeno smeštanje u selima i držanje hanova; ukinute su sve nasilne dažbine i svi porezi sem zakonskog harača sultanu i desetine vlasniku zemlje. Karađorđe je hteo da iskoristi priliku i zatraži od Turaka veću samoupravu i da zadrži deo svoje vojske te je tražio pomoć i Rusije. Turci krdžalije ( turski ratorni otpadnici) koji su bili u Beogradu i nisu sew slagali sa srpskim stavovima. Sukobi sa Srbima su bili česti i nove borbe bile su na vidiku pogotovo što   Porta nije znala da nađe rešenje.
          Niški Hafiz paša trpi poraz na Ivankovcu gde ga je Milenko Stojković potukao i vratio u Niš. Sam paša je bio ranjen i preminuo. Uvidevši da nema mira sa Turcima srpska skupština donosi odluku da se Turcima ne plaća porez i da novac koriste za kupovinu oružja. Ozbiljni sukobi počeli su 1806. godine bitkom na Mišaru gde je Karađorđe porazio Turke Kulin kapetana,  Vidinsku vojsku suzbio je Milenko Stojković a Nišku na Deligradu branio je uspešno Petar Dobrnjac. Zatim je oslobođen i Beograd 30. novembra 1806. godine.
          Uvod u nova neprijateljstva s Turcima bila je pogibija vezira beogradskog Sulejman-paše. Karađorđe i druge vođe tražile su od njega da napusti Beograd pošto su uhvatili njegova pisma, kojima je pozivao u pomoć susedne pašaluke. Kad je on 23. februara krenuo iz grada ubili su ga Srbi blizu Mirijeva, a onda su počeli sa pokoljima i drugih Turaka po Beogradu i ostalim mestima.
        Voždov ugled i njegov položaj počeo je da izaziva ljubomoru drugih vođa. Među prvima u porodici Nenadovića. Knez Aleksa bio je jedan od najviđenijih Srba svoga vremena i jedna od prvih žrtava dahijskog režima.   U njegovoj kući na Karađorđev uspeh gledalo se popreko. Isto tako, na Karađorđa gledale su i druge neke vojvode. Vuk Karadžić rečito opisuje te odnose: "Jakov, pokorivši Užice i odmetnuvši naiju Sokosku, nazove se zapovednikom naije Valjevske, Šabačke, Užičke i Sokoske, i javno stane Kara-Đorđiju poručivati da mu, kao starešina, ne prelazi gore preko Kolubare; Milenko i Petar (Dobrnjac), osobito posle boja na Ivankovcu, postanu dole preko Morave samovoljni gospodari; Milan Obrenović, udruživši se sa Jakovom i ugledavši se na nj, osim naije Rudničke pritisne gotovo i Požešku pod svoju vlast; Katić, Čarapić i Đuša (Vulićević) iziđu još na veći glas koje nanovo pokazanim junaštvom u različnim bojevima sa Turcima, koje dogovarajući se oko Beograda u različnim događajima, i svaki je u svojoj naiji upravljao i zapovedao po svojoj volji.  
      Samim raskolima počinje da slabi Srbija što će posle Selimove smrti nov sultan Mustafa IV.iskoristiti .
      Vojskovanje Lomino počelo je kada je Karđorđe digao ustanak 1804. godine i  tada je Loma morao imati preko 30 godina i već je kao buljubaša vodio okršaje protiv Turaka.( Istorijski izvori navode Arseniju Lomu kao vojvodu još od 1806.god. od velikih bitaka i pobeda na Mišaru i Beogradu. Međutim, zvanično je Loma postao vojvoda, kao i druge rudničke starešine, Milić Drinčić i Lazar Mutap tek 1811.godine)
 

     Loma je učestvovao u pripremama za ustanak   a u njegovoj kući u Dragolju u to vreme napravljen važan dogovor o ustanku. Vojne pripreme za ustanak su u toku 1803. godine otpočele širom Srbije. U ove pripreme se uključuje i Tanasko Rajić i njegovi Stragarci. Tako Tanasko i Janićije Đurić odlaze u Kačer kod Arsenija Lome da mu prenese Karađorđeve poruke, a Janićije Đurić i drugi da obiđu knezove i druge viđenije ljude podno Rudnika.
          Istoričar Milenko M. Vukićević je ustanovio da su, pored Karađorđa, na Orašačkom zboru od glavnih ljudi bili: prota Atanasije Antonijević, Stanoje Glavaš, Haduk Veljko, Vule Ilić Kolarac, Milosav Lapovac, Đorđic iz Viševca, Jovan Krstović iz Bukovika, Aleksa Dukić iz Banje, Arsenije Lomo, Tanasko Rajić, Janićije Đurić, knez orašački Marko Savić, trgovac Teodosije Marićević, Aleksa Jakobljević, knez iz Koraćice Vićentije Petrović, knez topolski Matija Jovičić, Mihailo Badžak iz Jagnjila, Matija Karatošić iz Kopljara, Milutin Savić iz Garaša, Marko Katić iz Rogača "i mnogi drugi". On konstatuje da su na prvom skupu u Orašcu 1803.bila  22 učesnika a na Sretenje 1804  prisutno je bilo oko 600 ljudi.
          Konstantin N. Nenadović u knjizi „Kojekude Srbijo“izdate u Beču 1883. godine piše o početku Ustanka: ... Ujutru, tad 2. februara na Sretenje Gospodso 1804. godine u Orašcu ispod Jaseničkog Obor – Kneza Marka kuće prima osvećeni barjak od Prote Bukovačkog koji je poboden bio, kod stola koji je od drveni sošica u zemlju udareni, i po vru isti, odozgo od nametanog granja načinjen bio, na kom je, sveto Evanđelje, časni krst, i vedrica osveštane vode pri Bogomoljstvu stajala; pa ga javno za oslobođenje naroda Srbskog, od Turaka razvije i preda ga u ruke hrabrom i besmrtnom Janku Tanasiju Rajiću Stragarcu.        
              Prema navodima Lazara Arsenijevića Batalake koji u  u „Istorija srpskog naroda“ piše:.... Karađorđe je govorio vatreno i ubedljivo.Ukazao je na zverstava janjičara i neminovnost da se na njih krene sa oružjem. Najveći utisak na slušaoce ostavio je Karađorđev opis sahrane kneza bez glave iz Zeoka. Ovo je izazvalo prekretnicu i kod onih koji su se kolebali i nisu znali kakve su Karađorđeve namere.
            Konstantin N. Nenadović piše da je pred konakom u Rudniku Sali-aga imao ozidan čardak sa ozidanom česmom, iz koje je šibala ladna voda. "On je naređiv'o, te su mu svake nedelje dolazile u grad mlade i devojke, te su kolo igrale pred njegovim čardakom, na kom je on sedio, teferičio, i bludničina na nargile i čibuk pušio, kavu srk'o, i za sebe birao lepšu i lepšu Srpkinju, te ju je poštenja lišavo."
         Nenadović je naveo da je Vožd "sa bolom u srcu svom smišljao kako da narodu pomogne  i ropstva lance polomi. I tako čuje da će Sali-aga, Rudnički bik, koji je osim sviju zala zaveo za se i pravo prve noći na Srpkinju da spava s njime, pa onda da se uda, doći u manastir Voljavču u teferič, pa smisli bar za tad tog tiranskog nasilnika, da s duše naroda Srbskog skine, pa, i ustanak pokrene.
          Paljenje turskih hanova je započeo Aleksa Dukić iz sela Banje sa svojom družinom spalivši hanove u Topoli, Žabarima i Jagnjilu, a ustanici su odmah posle Sretenjskog zbora i izbora Karađorđa za vođu spalili han u samom Orašcu. Kasnije su planuli turski hanovi širom ustaničke Srbije a potom su ustanici počeli da opsedaju i gradove.
          Karađorđe je odlučio da početkom ustanka prvo osvoji tursko utvrđenje na Rudniku.  Inače turska tvrđava na Rudniku, smeštena   sa severne strane Rudnika, sazidana od kamena, četvorougaonog oblika, ojačana kulama i opkoljena širokim i dubokim rovovima, dominirala je većim delom Šumadije. Muselim Rudničke nahije bio je Sali-aga Đevrlić, rođeni brat dahije Kučuk Alije. Delević je inače kao mali odveden iz Srbije i poturčen, jako prohtevan, požudan, bezdušan i krvoločan u ophođenju sa kačerskom rajom.  Ubistva i pljačke su mu bili svakodnevna zabava, a izvan nahije se pročuo naročito po surovosti prema ženama. Ovaj aga je imao svoju vojsku i sa njom išao sela do sela. Pored agine sofre uz svakog Turčina morala je da sedi i po jedna Srpkinja, dok su njega služile tri žene, koje je on krstio kao kraljicu, kralja i barjaktara! One su bile obavezne da ga hrane kao dete što je bio najbezazleniji među njegovim prohtevima. A oni su bili takvi, da je ovog agu narod prozvao Rudnički bik. Sali-aga se tim ozloglašenim nadimkom posebno dičio. Da bi do kraja ponizio pravoslavnu raju, izričito je zahtevao da njegove vojnike i Srpkinje, koje su ih uveseljavale, služe muškarci, i to očevi, braća ili muževi tih žena.
        Đevrlića  su  i ranije   vrebali   Karađorđe, Stanoje Glavaš, Vule Kolarac i drugi hajduci, ali ga nisu ubili jer su se plašili represije Kučuk Alije i da će se Turci svetiti paleći letinu, pa da narod neće imati od čega da se hrani i ratuje  
        Komandujući srpskom ustaničkom vojskom,   naredio je Arseniju Lomi i Petru Trešnjevčaninu da blokiraju sve puteve koji iz Rudnika vode u ostala šumadijska sela. Ujedno, obavestio ih je da će uskoro i on doći u Rudnik i da će ga osloboditi od neprijatelja. Izvršavajući naređenja vrhovnog komandanta srpske ustaničke vojske, Arsenije i Petar su, sa pet stotina vojnika, opkolili Rudnik .
       Zbog   terora koji je Aga zaveo  a i zbog samog strateškog položaja tvrđave na Rudniku,  Karađorđe, želeći da se osveti Sali-agi za učinjena zla i nanesenu sramotu srpskim devojkama, posle kraće procene situacije i razgovora sa starešinama,  formirao je poredak za napad sa kružne osnovice iz četiri pravca: jednu četu je on predvodio iz pravca Jasenice, drugu Arsenije Loma severno od Rudnika, treću Milić Drinčić iz pravca Katrena i četvrtu Lazar Mutap iz pravca Zvezde. U opsadi Rudnika  pridružuje se i Milan Obrenović iz Brusnice. Tako je Rudnik bio opkoljen snagama možda i većim od 1.000 boraca. Karađorđe je dao znak za početak napada 28. februara pred veče, u kojem je 86 Turaka poginulo i više kuća zapaljeno.           Karađorđe polako uspostavlja svoju vlast razdelivši područja i postavljajući svoje poverljive ljude . O tome Vuk Karadžić piše u „Građi za srpsku istoriju“: …A po novoj naredbi, učinjenoj na skupštini u početku 1811 godine, njegovo se područje razdeli različitim vojvodama, tako, da njemu ne ostane pod rukom više od jedne trećine naije Rudničke. Užice i sva naija Užička, i gotovo polovina Rudničke dade se Kara-Markoviću, koji je, kao Kara-Đorđijn zet, gledao upravo nad Milošem da gospodari i da mu prkosi; u naiji Rudničkoj postanu njemu jednake vojvode Lazar Mutap, Arsenije Lomo i Milić Drinčić, koji su pre bili pod njim; tako i u naiji Požeškoj drugi. ..
          Milan je ostao  veoma grabežljiv pa je uz Jakova Nenadovića, Milenka Stojkovica, Petra Dobrnjca, Mladena Milovanovića ostao upamćen kao onaj ko je najviše otimao od naroda, na silu otkupljivao imanja, oduzimao Turcima kuće. Inače Milan se smatrao kao umreni  Karađorđev protivnik, zapravo, on je poput Milenka Stojkovića, Petra Dobrnjca, Mladena Milovanovića, smatrao da Karađorđu treba ograničiti vlast.
       Osvajanje Rudnika opisali su mnogi.  

       Milivoje Stanković u tekstu „Šumadija u Prvom srpskom ustanku“ piše o osvajanju Rudnika gde izdvajam delove:
      ....... Krajem januara 1804. u Orašcu se okupilo oko 300 naoružanih usta- nika. Inicijator skupa bio je prota Atanasije Antonijević iz Bukovika, u dogovoru sa Karađorđem. Pored Jaseničana u Orašcu su se našli Jagodinci koje je predvodio znameniti harambaša Stevan Ja- kovl»ević, zatim Beograđani sa Vasom Čarapićem na čelu. U Orašcu su se našli još i mnogi dougi viđeni ljudi iz okoline Aranđelovca, kao, na primer, Arsenije Loma iz Dragolja, Milutin Savić iz Gara- ša, knez orašački Marko. glasoviti trgovac iz Orašca i Teodosije Marićević, koji je bio domaćin skupa, i čuveni junak iz Trešnje- vice Petar Kara. U Marićevića jaruzi. na imanju trgovca Marićevića. održan je ovaj istorijski skup. Karađorđe je imao uvodnu reč...  
 ......Borbena dejstva su otpočela odmah sutradan, 2. februara. U pravcu Rudnika Karađorđe je uputio Petra Karu iz Trešnjevice, sa zadatkom da diže Rudničane na ustanak i da ga obaveštava  o namerama Sali-age. Loma, iz Dragolja, uspeo je da za nekoliko dana formira svoj kačerski odred koji je imao 80 ljudi. Loma je krenuo za Karađorđem i sa odredom stigao u Stojnik...  
      ..... Prema podacima koje navodi
Bata Laka, Karađorđe je pre povratka u Topolu imao jači sukob sa jednim omanjim janjičarskim konjičkim odredom koga je Kučuk Alija uputio na Rudnik u pomoć svom bratu Sali-agi. Zapravo, kada je Janićije Đurić ubio pod Venčacom Turčina, Turci su telo ubijenog odneli na Rudnik. Sali-aga je hteo da iskoristi ovu okolnost pa da digne Rudničane, Turke i Srbe protiv „jaseničkih hajduha". U Beograd je uputio trgovce Nikolu Rakića i nekakvog Tomu Terziju da odnesu poruku njegovom bratu. Kučuk Alija je odmah vratio trgovce nazad sa pismom Sali-agi, a s njima je poslao i 35 konjanika. Kada su zanoćili na Sremčici, trgovci krenu sami da bi „pripremili konak janjičarima u Sibnici". Međutim, oni iskoriste priliku i obaveste Karađorđa, koji je tada bio u Stojniku, o kretanju odreda janjičara.
            Karađorđe je sutradan organizovao „doček" janičarima kod Sibničkog hana. Prvo je uhvatio handžiju i njegove janjičare i u hanu rasporedio svoje ljude. Arsenija Lomu je uputio sa njegovim ljudima da na mostu, severno od Sibnice, organizuju zasedu i sačekaju janjičare kad počnu da beže natrag za Beograd. Turski konjanici su stigli pred han ne sluteći šta ih čeka. Jedan plotun je oborio 16 janjičaraa ostalih 19 je u paničnom strahu jurnulo nazad prema Sremčici. Na mostu su ih dočekali Kačerci Arsenija Lome. Janjičari su shvatili
da su izgubljeni. Vratili su se u Sibnicu i predali se Karađorđu.
            Ova pobeda ustanika izazvala je pravu paniku među beogradskim Turcima. Dahije su odmah održale savetovanje i zaključile da je „hajdučija" uzela velikog maha te da je neophodno preduzeti čišćenje terena i to na širokom prostoru, koncentričnim dejstvom od Velike Morave, Kolubare, Save i Dunava i iz doline Zapadne Morave. Nameravali su, zapravo, da angažuju sve garnizone Šumadije, a da Užičanima pošalju poruku da i oni krenu prema Rudniku....

         ...
Sima Marković je dobio zadatak da mobiliše svu voju knežinu i da se sa svojim odredom približi Železniku, a Janko Katić da zauzme povoljne položaje prema Kneževcu i ne dozvoli Turcima da se probijaju putevima iz Beograda na jug. Vasi Čarapiću, koji se sa odredom nalazio na Avali, poručeno je da kontroliše puteve koji iz Beograda vode na
jugoistok. Arseniju Lomi je javljeno da ubrza dizanje na ustanak Rudničana, da sa delom snaga posedne Jaseničku klisuru u rejonu današnjih sela Vojkovaca i Guriševaca (između Rudnika i Jarmenovaca) i spreči prodor Turaka prema Topoli. Tako je otpočela blokada Beograda s juga još u prvim danima ustanka...
       .....Zahvaćeni panikom. Turci su napuštali sela i manje varoši. Dahije su na sve načine pokušavale da odvrate narodne vođe od ustanka. Služile su se raznovrsnim sredstvima, a najčešće mitom. Osnovna briga dahija bio je nepovoljan odnos oružanih snaga. Najače snage su imali u Beogradu, ali su se plašili da ih pokrenu i razvuku na velikom prostoru, čime bi oslabili odbranu same tvrđave. Njih je posebno zabrinjavala koncentracija jakih ustaničkih snaga na neposrednim prilazima Beogradu. Očekivali su napad i stalno bili na oprezu. Po naređenju dahija, na Rudniku se okupila janjičarska vojska od oko 1 300 ljudi. Iz Karanovca (današnje Kraljevo) stiglo je 300 janičara pod komandam muselima Pljakića, iz Čačka 250, pod komandom Osman-paše, a iz Užica 400, pod komandom kapetana Džavića. Sali-aga, „Rudnički bik", muselim turski, imao je pod komandom oko 350 ljudi. Međutim, ustaničke snage u dolini Zapadne Morave i Gornjoj Jasenici, orijentisane prema Rudniku, osujetile su i ovaj plan dahija...
    Bahanalije Turaka     ....S druge strane, postojanje jakog turskog garnizona u Rudniku negativno se odražavalo na širenje ustanka na prostoru južno od Rudnika. Karađorđe je naredio da se Milan Obrenović, Lazar Mutap, Arsenije Loma i Petar Kara upute sa svojim odredima prema Rudniku i okruže ga. Lično je krenuo prema Rudniku sa Petrom Jokićem i njegovim odredom. Uputio je poruku Tokalić-agi, najuglednijoj ličnosti rudničkih Turaka, starosedelaca, da dođe na dogovor. Tokalić je prihvatio poziv. Karađorđe mu je predložio da se vrati u Rudnik i izdejstvuje saglasnost ostalih da Sali-aga sa pridošlicama Alilom Džavićem iz Užica i Pljakićem iz Karanovca napusti Rudnik, a ustanici će poštovati sva prava Turaka starosedelaca.13 Karađorđe je zahtevao da ova trojica dođu na pregovore oko uslova za napuštanje Rudnika i prolazak turske vojske kroz ustanički raspored. Pljakić i Džavić su sa Tokalićem došli na sastanak sa Karađorđem, Sali-aga se nije usudio.

           
Turci su prihvatili Karađorđeve uslove. Ali, kad su se vratili u Rudnik, Sali-aga je proturio vest da njegov brat Kučuk Alija dolazi sa velikom vojskom u pomoć. Ostale glavešine su prihvatile predlog Sali-age da ne napuštaju Rudnik. Do Karađorđa je došla ova vest i on je naredio svojoj vojsci da u četiri kolone sledećeg dana napadne Rudnik. Turci su se organizovano suprotstavili, koristeći ranije pripremljene šančeve. Nalet ustaničke vojske bio je tako silovit da je odbrana bila probijena na više mesta. U prvom naletu poginulo je 50 Turaka, a kolona koja je nastupala od izvora Jasenice prodrla je u varoš i zapalila desetak turskih kuća. Turci su odmah tražili pregovore i prihvatili da su spremni da postupe poranijem dogovoru.
          Karađorđe je zahtevao da Sali-aga, Alil Džavić i Pljakić sa njihovom vojskom, svi zajedno, krenu putem za Užice. Turci su krenuli užičkim putem, ali je Karađorđe uputio odred Petra Jokića od 300 konjanika ispred njih da ih na pogodnom mestu napadne iz zasede. Oprezni Sali-aga otkrio je tragove konjskih kopita i zaključio da je veći broj konjanika prošao istim putem. Naredio je da napuste užički put i krenu u Čačak. Karađorđe je budno pratio kretanje Turaka, pa je na vreme uočio njihov manevar. Sa četovođom Jovanom Ignjatovićem i Sretenom Tomkovićem iz Banje energično je krenuo u gonjenje, sustigao ih i napao na reci Dičini. Turci su pretrpeli teške gubitke — oko 200 mrtvih. Poginuli su muselimi Džavić i Pljakić. Sali-aga je jedva uspeo da umakne u Požegu, sa ostatkom vojske. U ruke ustanika pao je veliki ratni plen — konji, oružje, odeća i zlato...

       ....  Posle pada Rudnika, ustanak se brzo proširio u čačanskom kraju. Ovome je dosta doprinelo i lično angažovanje Karađorđa. On je naredio Milanu Obrenoviću i Lazaru Mutapu da energično i bez oklevanja dižu narod na ustanak, da formiraju odrede i opsednu Čačak. Nalog Vožda bio je sproveden u delo. Karađorđe je uputio u čačansku nahiju Arsenija Lomu sa njegovim odredom, da pomogne Lazaru Mutapu u prikupljanju novih boraca, a zatim da napadnu Čačak. Mutap i Loma su sa svojim četama krstarili po selima u dolini Zapadne Morave, a onda su prešli preko planine Jelice u Dragačevo. Svuda su govorili da idu na Čačak i pozivali ljude da im se pridruže. Pridružio im se prota Milutin iz Guče sa 400 dobro naoružanih Dragačevaca, a odmah zatim, u Goračiću, buljubaša Novačić sa 300 boraca.
         Mutap i Loma su celu tu vojsku preveli na levu obalu Morave i ulogorili se u selu Ljubiću nadomak Čačka. Ustanička vojska nije stigla da se utvrdi i organizuje za odbranu, a Turci su je, na insistiranje Sali-age i izbeglica iz Rudnika, napali. Sali-aga je pretpostavljao da se na Ljubiću nalazi ona ista vojska koja je napala Rudnik i koja ga je sačekala na Dičini. Uzdao se u trostruku brojnu nadmoćnost turske vojske i goreo je od želje da se osveti za pretrpljeni poraz. Verovao je da će mu pobeda na Ljubiću obezbediti brz povratah u Rudnik. Turci su žestoko napali. Mutapovi i Lomini borci, koji su imali izvesno borbeno iskustvo, branili su se organizovano i uporno. Ali, novopridošli Čačani i Dragačevci, kojima je ovo bila prva borba, počeli su da se kolebaju. U tom kritičnom momentu u borbu je stupio Milić Drinčić iz Teočina sa 300 konjanika i iznenada napao tursko levo krilo i bok, što je u redovima Turaka izazvalo pometnju, a branioce ohrabrilo. Mutap je iskoristio zabunu među Turcima i naredio juriš. Turci nisu mogli da odole ovom naletu pa su počeli da odstupaju, a odstupanje se ubrzo pretvorilo u panično bekstvo.
Ustanička vojska ih je gonila u stopu i nemilosrdno uništavala. Mnogi turski vojnici su se udavili u Moravi…
      Lazar Arsenijević Batalaka koji je živeo u selu Bukoviku, ispod Bukulje,   zapisao:                “Mnogi su se Srbi kojima je život do konca dogorevao,Karađorđu prikupljati počeli. Sada je došao u Stojnik Arsenije Lomo iz sela Dragolja rudničke nahije sa 80 po izbor četnika. Turke je  Lomina zaseda dočeka i oni videći da nemaju kud povrate se u selo i predadu se. Arsenije Loma je 18 februara 1804 sa Petrom Karom opkolio Rudnik .Janićije Đurić kaže da su njih dvojica javili Karađorđu da u Rudniku ima:do 500 jabanaca Turaka koji su došli Sali-agi Biku u Rudnik, da Rudnik obkoli da jabance Turke istera i da ište Sali-agu živa da mu ga Turci dadu pa da erlije turske na miru ostavi.Mišljaše s tim da razdvoji Turke da dobre ostavi na miru u svojim kućama, a janičare i jabance da istera. Došavši na Rudnik 19-ga ferfara, pozva Turke gde između tri Rudničanina Karađorđu na razgovor, među kojima Turcima bio je glava aga Tokatlić,starinac Rudničanin i dobar Turčin. Karađorđe se bio dogovorio sa poznatijim svojim ljudima,starešina da pobiju neke Turke kad dođu na razgovor,a neke da ne diraju. Na kraju uglave da idu jabanci Turci a da starinci ostanu.Tako i bi i Rudnik zauzmu.
        Turci su se na Rudniku branili sedam dana. Borba je vođena 3,4,5 i 6 marta a pregovori 1 i 2 marta. Rudnik je zauzet šestog marta 1804 tom prilikom ubijeno je oko 300 Turaka. Pošto im je Sali-aga pobegao za Čačak, Karađorđe je naredio Mutapu i Lomi da sa ustanicima gone Turke prema Čačku i sve tursko uzgred bez ikakve milosti pale i da dižu ljude oko Čačka kako bi ga zauzeli. Čačak je oslobođen 24 marta 1804.

     Milivoje Stanković u tekstu „Šumadija u Prvom srpskom ustanku“ piše o osvajanju Rudnika gde izdvajam delove:
      ....... Krajem januara 1804. u Orašcu se okupilo oko 300 naoružanih usta- nika. Inicijator skupa bio je prota Atanasije Antonijević iz Bukovika, u dogovoru sa Karađorđem. Pored Jaseničana u Orašcu su se našli Jagodinci koje je predvodio znameniti harambaša Stevan Ja- kovl»ević, zatim Beograđani sa Vasom Čarapićem na čelu. U Orašcu su se našli još i mnogi dougi viđeni ljudi iz okoline Aranđelovca, kao, na primer, Arsenije Loma iz Dragolja, Milutin Savić iz Gara- ša, knez orašački Marko. glasoviti trgovac iz Orašca i Teodosije Marićević, koji je bio domaćin skupa, i čuveni junak iz Trešnje- vice Petar Kara. U Marićevića jaruzi. na imanju trgovca Marićevića. održan je ovaj istorijski skup. Karađorđe je imao uvodnu reč...  
 ......Borbena dejstva su otpočela odmah sutradan, 2. februara. U pravcu Rudnika Karađorđe je uputio Petra Karu iz Trešnjevice, sa zadatkom da diže Rudničane na ustanak i da ga obaveštava  o namerama Sali-age. Loma, iz Dragolja, uspeo je da za nekoliko dana formira svoj kačerski odred koji je imao 80 ljudi. Loma je krenuo za Karađorđem i sa odredom stigao u Stojnik...  
      ..... Prema podacima koje navodi
Bata Laka, Karađorđe je pre povratka u Topolu imao jači sukob sa jednim omanjim janjičarskim konjičkim odredom koga je Kučuk Alija uputio na Rudnik u pomoć svom bratu Sali-agi. Zapravo, kada je Janićije Đurić ubio pod Venčacom Turčina, Turci su telo ubijenog odneli na Rudnik. Sali-aga je hteo da iskoristi ovu okolnost pa da digne Rudničane, Turke i Srbe protiv „jaseničkih hajduha". U Beograd je uputio trgovce Nikolu Rakića i nekakvog Tomu Terziju da odnesu poruku njegovom bratu. Kučuk Alija je odmah vratio trgovce nazad sa pismom Sali-agi, a s njima je poslao i 35 konjanika. Kada su zanoćili na Sremčici, trgovci krenu sami da bi „pripremili konak janjičarima u Sibnici". Međutim, oni iskoriste priliku i obaveste Karađorđa, koji je tada bio u Stojniku, o kretanju odreda janjičara.
            Karađorđe je sutradan organizovao „doček" janičarima kod Sibničkog hana. Prvo je uhvatio handžiju i njegove janjičare i u hanu rasporedio svoje ljude. Arsenija Lomu je uputio sa njegovim ljudima da na mostu, severno od Sibnice, organizuju zasedu i sačekaju janjičare kad počnu da beže natrag za Beograd. Turski konjanici su stigli pred han ne sluteći šta ih čeka. Jedan plotun je oborio 16 janjičaraa ostalih 19 je u paničnom strahu jurnulo nazad prema Sremčici. Na mostu su ih dočekali Kačerci Arsenija Lome. Janjičari su shvatili
da su izgubljeni. Vratili su se u Sibnicu i predali se Karađorđu.
            Ova pobeda ustanika izazvala je pravu paniku među beogradskim Turcima. Dahije su odmah održale savetovanje i zaključile da je „hajdučija" uzela velikog maha te da je neophodno preduzeti čišćenje terena i to na širokom prostoru, koncentričnim dejstvom od Velike Morave, Kolubare, Save i Dunava i iz doline Zapadne Morave. Nameravali su, zapravo, da angažuju sve garnizone Šumadije, a da Užičanima pošalju poruku da i oni krenu prema Rudniku....

         ...
Sima Marković je dobio zadatak da mobiliše svu voju knežinu i da se sa svojim odredom približi Železniku, a Janko Katić da zauzme povoljne položaje prema Kneževcu i ne dozvoli Turcima da se probijaju putevima iz Beograda na jug. Vasi Čarapiću, koji se sa odredom nalazio na Avali, poručeno je da kontroliše puteve koji iz Beograda vode na
jugoistok. Arseniju Lomi je javljeno da ubrza dizanje na ustanak Rudničana, da sa delom snaga posedne Jaseničku klisuru u rejonu današnjih sela Vojkovaca i Guriševaca (između Rudnika i Jarmenovaca) i spreči prodor Turaka prema Topoli. Tako je otpočela blokada Beograda s juga još u prvim danima ustanka...
       .....Zahvaćeni panikom. Turci su napuštali sela i manje varoši. Dahije su na sve načine pokušavale da odvrate narodne vođe od ustanka. Služile su se raznovrsnim sredstvima, a najčešće mitom. Osnovna briga dahija bio je nepovoljan odnos oružanih snaga. Najače snage su imali u Beogradu, ali su se plašili da ih pokrenu i razvuku na velikom prostoru, čime bi oslabili odbranu same tvrđave. Njih je posebno zabrinjavala koncentracija jakih ustaničkih snaga na neposrednim prilazima Beogradu. Očekivali su napad i stalno bili na oprezu. Po naređenju dahija, na Rudniku se okupila janjičarska vojska od oko 1 300 ljudi. Iz Karanovca (današnje Kraljevo) stiglo je 300 janičara pod komandam muselima Pljakića, iz Čačka 250, pod komandom Osman-paše, a iz Užica 400, pod komandom kapetana Džavića. Sali-aga, „Rudnički bik", muselim turski, imao je pod komandom oko 350 ljudi. Međutim, ustaničke snage u dolini Zapadne Morave i Gornjoj Jasenici, orijentisane prema Rudniku, osujetile su i ovaj plan dahija...
         ....S druge strane, postojanje jakog turskog garnizona u Rudniku negativno se odražavalo na širenje ustanka na prostoru južno od Rudnika. Karađorđe je naredio da se Milan Obrenović, Lazar Mutap, Arsenije Loma i Petar Kara upute sa svojim odredima prema Rudniku i okruže ga. Lično je krenuo prema Rudniku sa Petrom Jokićem i njegovim odredom. Uputio je poruku Tokalić-agi, najuglednijoj ličnosti rudničkih Turaka, starosedelaca, da dođe na dogovor. Tokalić je prihvatio poziv. Karađorđe mu je predložio da se vrati u Rudnik i izdejstvuje saglasnost ostalih da Sali-aga sa pridošlicama Alilom Džavićem iz Užica i Pljakićem iz Karanovca napusti Rudnik, a ustanici će poštovati sva prava Turaka starosedelaca.13 Karađorđe je zahtevao da ova trojica dođu na pregovore oko uslova za napuštanje Rudnika i prolazak turske vojske kroz ustanički raspored. Pljakić i Džavić su sa Tokalićem došli na sastanak sa Karađorđem, Sali-aga se nije usudio.

           
Turci su prihvatili Karađorđeve uslove. Ali, kad su se vratili u Rudnik, Sali-aga je proturio vest da njegov brat Kučuk Alija dolazi sa velikom vojskom u pomoć. Ostale glavešine su prihvatile predlog Sali-age da ne napuštaju Rudnik. Do Karađorđa je došla ova vest i on je naredio svojoj vojsci da u četiri kolone sledećeg dana napadne Rudnik. Turci su se organizovano suprotstavili, koristeći ranije pripremljene šančeve. Nalet ustaničke vojske bio je tako silovit da je odbrana bila probijena na više mesta. U prvom naletu poginulo je 50 Turaka, a kolona koja je nastupala od izvora Jasenice prodrla je u varoš i zapalila desetak turskih kuća. Turci su odmah tražili pregovore i prihvatili da su spremni da postupe poranijem dogovoru.
          Karađorđe je zahtevao da Sali-aga, Alil Džavić i Pljakić sa njihovom vojskom, svi zajedno, krenu putem za Užice. Turci su krenuli užičkim putem, ali je Karađorđe uputio odred Petra Jokića od 300 konjanika ispred njih da ih na pogodnom mestu napadne iz zasede. Oprezni Sali-aga otkrio je tragove konjskih kopita i zaključio da je veći broj konjanika prošao istim putem. Naredio je da napuste užički put i krenu u Čačak. Karađorđe je budno pratio kretanje Turaka, pa je na vreme uočio njihov manevar. Sa četovođom Jovanom Ignjatovićem i Sretenom Tomkovićem iz Banje energično je krenuo u gonjenje, sustigao ih i napao na reci Dičini. Turci su pretrpeli teške gubitke — oko 200 mrtvih. Poginuli su muselimi Džavić i Pljakić. Sali-aga je jedva uspeo da umakne u Požegu, sa ostatkom vojske. U ruke ustanika pao je veliki ratni plen — konji, oružje, odeća i zlato...
       ....  Posle pada Rudnika, ustanak se brzo proširio u čačanskom kraju. Ovome je dosta doprinelo i lično angažovanje Karađorđa. On je naredio Milanu Obrenoviću i Lazaru Mutapu da energično i bez oklevanja dižu narod na ustanak, da formiraju odrede i opsednu Čačak. Nalog Vožda bio je sproveden u delo. Karađorđe je uputio u čačansku nahiju Arsenija Lomu sa njegovim odredom, da pomogne Lazaru Mutapu u prikupljanju novih boraca, a zatim da napadnu Čačak. Mutap i Loma su sa svojim četama krstarili po selima u dolini Zapadne Morave, a onda su prešli preko planine Jelice u Dragačevo. Svuda su govorili da idu na Čačak i pozivali ljude da im se pridruže. Pridružio im se prota Milutin iz Guče sa 400 dobro naoružanih Dragačevaca, a odmah zatim, u Goračiću, buljubaša Novačić sa 300 boraca.
         Mutap i Loma su celu tu vojsku preveli na levu obalu Morave i ulogorili se u selu Ljubiću nadomak Čačka. Ustanička vojska nije stigla da se utvrdi i organizuje za odbranu, a Turci su je, na insistiranje Sali-age i izbeglica iz Rudnika, napali. Sali-aga je pretpostavljao da se na Ljubiću nalazi ona ista vojska koja je napala Rudnik i koja ga je sačekala na Dičini. Uzdao se u trostruku brojnu nadmoćnost turske vojske i goreo je od želje da se osveti za pretrpljeni poraz. Verovao je da će mu pobeda na Ljubiću obezbediti brz povratah u Rudnik. Turci su žestoko napali. Mutapovi i Lomini borci, koji su imali izvesno borbeno iskustvo, branili su se organizovano i uporno. Ali, novopridošli Čačani i Dragačevci, kojima je ovo bila prva borba, počeli su da se kolebaju. U tom kritičnom momentu u borbu je stupio Milić Drinčić iz Teočina sa 300 konjanika i iznenada napao tursko levo krilo i bok, što je u redovima Turaka izazvalo pometnju, a branioce ohrabrilo. Mutap je iskoristio zabunu među Turcima i naredio juriš. Turci nisu mogli da odole ovom naletu pa su počeli da odstupaju, a odstupanje se ubrzo pretvorilo u panično bekstvo. Ustanička vojska ih je gonila u stopu i nemilosrdno uništavala. Mnogi turski vojnici su se udavili u Moravi…

       Lazar Arsenijević Batalaka koji je živeo u selu Bukoviku, ispod Bukulje,   zapisao:
            “Mnogi su se Srbi kojima je život do konca dogorevao,Karađorđu prikupljati počeli. Sada je došao u Stojnik Arsenije Lomo iz sela Dragolja rudničke nahije sa 80 po izbor četnika. Turke je  Lomina zaseda dočeka i oni videći da nemaju kud povrate se u selo i predadu se. Arsenije Loma je 18 februara 1804 sa Petrom Karom opkolio Rudnik .Janićije Đurić kaže da su njih dvojica javili Karađorđu da u Rudniku ima:do 500 jabanaca Turaka koji su došli Sali-agi Biku u Rudnik, da Rudnik obkoli da jabance Turke istera i da ište Sali-agu živa da mu ga Turci dadu pa da erlije turske na miru ostavi.Mišljaše s tim da razdvoji Turke da dobre ostavi na miru u svojim kućama, a janičare i jabance da istera. Došavši na Rudnik 19-ga ferfara, pozva Turke gde između tri Rudničanina Karađorđu na razgovor, među kojima Turcima bio je glava aga Tokatlić,starinac Rudničanin i dobar Turčin. Karađorđe se bio dogovorio sa poznatijim svojim ljudima,starešina da pobiju neke Turke kad dođu na razgovor,a neke da ne diraju. Na kraju uglave da idu jabanci Turci a da starinci ostanu.Tako i bi i Rudnik zauzmu.
           Turci su se na Rudniku branili sedam dana. Borba je vođena 3,4,5 i 6 marta a pregovori 1 i 2 marta. Rudnik je zauzet šestog marta 1804 tom prilikom ubijeno je oko 300 Turaka. Pošto im je Sali-aga pobegao za Čačak, Karađorđe je naredio Mutapu i Lomi da sa ustanicima gone Turke prema Čačku i sve tursko uzgred bez ikakve milosti pale i da dižu ljude oko Čačka kako bi ga zauzeli. Čačak je oslobođen 24 marta 1804.
     Konstantin N. Nenadović u knjizi „Kojekude Srbijo“    opisuje zauzimanje Rudnika:               ... Po naređenju dahija, na Rudniku se okupila janjičarska vojska od oko 1 300 ljudi. Iz Karanovca (današnje Kraljevo) stiglo je 300 janičara pod komandam muselima Pljakića, iz Čačka 250, pod komandom Osman-paše, a iz Užica 400, pod komandom kapetana Džavića. Sali-aga, „Rudnički bik",muselim turski imao je pod komandom oko 350 ljudi. Međutim, ustaničke snage u dolini Zapadne Morave i Gornjoj Jasenici, orijentisane prema Rudniku, osujetile su i ovaj plan dahija.
              S druge strane, postojanje jakog turskog garnizona u Rudniku negativno se odražavalo na širenje ustanka na prostoru južno od Rudnika. Karađorđe je naredio da se Milan Obrenović, Lazar Mutap, Arsenije Loma i Petar Kara upute sa svojim odredima prema Rudniku i okruže ga. Lično je krenuo prema Rudniku sa Petrom Jokićem i njegovim odredom. Uputio je poruku Tokatlić-agi, najuglednijoj ličnosti rudničkih Turaka, starosedelaca, da dođe na dogovor. Tokalić je prihvatio poziv. Karađorđe mu je predložio da se vrati u Rudnik i izdejstvuje saglasnost ostalih da Sali-aga sa pridošlicama Alilom Džavićem iz Užica i Pljakićem iz Karanovca napusti Rudnik, a ustanici će poštovati sva prava Turaka starosedelaca.13 Karađorđe je zahtevao da ova trojica dođu na pregovore oko uslova za napuštanje Rudnika i prolazak turske vojske kroz ustanički raspored. Pljakić i Džavić su sa Tokalićem došli na sastanak sa Karađorđem, Sali-aga se nije usudio.
           Turci su prihvatili Karađorđeve uslove. Ali, kad su se vratili u Rudnik, Sali-aga je proturio vest da njegov brat Kučuk Alija dolazi sa velikom vojskom u pomoć. Ostale glavešine su prihvatile predlog Sali-age da ne napuštaju Rudnik. Do Karađorđa je došla ova vest i on je naredio svojoj vojsci da u četiri kolone sledećeg dana napadne Rudnik. Turci su se organizovano suprotstavili, koristeći ranije pripremljene šančeve. Nalet ustaničke vojske bio je tako silovit da je odbrana bila probijena na više mesta. U prvom naletu poginulo je 50 Turaka, a kolona koja je nastupala od izvora Jasenice prodrla je u varoš i zapalila desetak turskih kuća. Turci su odmah tražili pregovore i prihvatili da su spremni da postupe poranijem dogovoru.
          Karađorđe je zahtevao da Sali-aga, Alil Džavić i Pljakić sa njihovom vojskom, svi zajedno, krenu putem za Užice. Turci su krenuli užičkim putem, ali je Karađorđe uputio odred Petra Jokića od 300 konjanika ispred njih da ih na pogodnom mestu napadne iz zasede. Oprezni Sali-aga otkrio je tragove konjskih kopita i zaključio da je veći broj konjanika prošao istim putem. Naredio je da napuste užički put i krenu u Čačak. Karađorđe je budno pratio kretanje Turaka, pa je na vreme uočio njihov manevar. Sa četovođom Jovanom Ignjatovićem i Sretenom Tomkovićem iz Banje energično je krenuo u gonjenje, sustigao ih i napao na reci Dičini. Turci su pretrpeli teške gubitke — oko 200 mrtvih. Poginuli su muselimi Džavić i Pljakić. Sali-aga je jedva uspeo da umakne u Požegu, sa ostatkom vojske. U ruke ustanika pao je veliki ratni plen — konji, oružje, odeća i zlato.
         Turski muselim nije mogao da se vrati u porušeni Rudnik, već je za novo sedište izabrao Brusnicu i uselio se u kuću vojvode Miloša Obrenovića.
        Posle pada Rudnika, ustanak se brzo proširio u čačanskom kraju. Ovome je dosta doprinelo i lično angažovanje Karađorđa. On je naredio Milanu Obrenoviću i Lazaru Mutapu da energično i bez oklevanja dižu narod na ustanak, da formiraju odrede i opsednu Čačak. Nalog Vožda bio je sproveden u delo. Karađorđe je uputio u čačansku nahiju Arsenija Lomu sa njegovim odredom, da pomogne Lazaru Mutapu u prikupljanju novih boraca, a zatim da napadnu Čačak. Mutap i Loma su sa svojim četama krstarili po selima u dolini Zapadne Morave, a onda su prešli preko planine Jelice u Dragačevo. Svuda su govorili da idu na Čačak i pozivali ljude da im se pridruže. Pridružio im se prota Milutin iz Guče sa 400 dobro naoružanih Dragačevaca, a odmah zatim, u Goračiću, buljubaša Novačić sa 300 boraca. Mutap i Loma su celu tu vojsku preveli na levu obalu Morave i ulogorili se u selu Ljubiću nadomak Čačka. Ustanička vojska nije stigla da se utvrdi i organizuje za odbranu, a Turci su je, na insistiranje Sali-age i izbeglica iz Rudnika, napali. Sali-aga je pretpostavljao da se na Ljubiću nalazi ona ista vojska koja je napala Rudnik i koja ga je sačekala na Dičini. Uzdao se u trostruku brojnu nadmoćnost turske vojske i goreo je od želje da se osveti za pretrpljeni poraz. Verovao je da će mu pobeda na Ljubiću obezbediti brz povratah u Rudnik. Turci su žestoko napali. Mutapovi i Lomini borci, koji su imali izvesno borbeno iskustvo, branili su se organizovano i uporno. Ali, novopridošli Čačani i Dragačevci, kojima je ovo bila prva borba, počeli su da se kolebaju. U tom kritičnom momentu u borbu je stupio Milić Drinčić iz Teočina sa 300 konjanika i iznenada napao tursko levo krilo i bok, što je u redovima Turaka izazvalo pometnju, a branioce ohrabrilo. Mutap je iskoristio zabunu među Turcima i naredio juriš. Turci nisu mogli da odole ovom naletu pa su počeli da odstupaju, a odstupanje se ubrzo pretvorilo u panično bekstvo….

  I  Novica Stevanović u“Ratnim lukavstvima Karađorđa“ piše o osvajanju Rudnika i Užica sa Arsenije Lomom:

     ....  Odmah na početku dizanja ustanka, početkom februara 1804, Karađorđe je saznao od Nikole Rakića, koji je dolazio iz pravca Beograda i svratio u Stojnik, da je u isto vreme za njim krenulo 35 Turaka u tevtiš i da nameravaju da prenoće u Sibnici.  
        Budući da se Karađorđe s vojskom kojom je neposredno komandovao (oko 800 vojnika) nalazio ispred Turaka, te je mogao pre njih da stigne u Sibnicu, na um mu je došla lukava zamisao: postaviće im dvostruku zasedu. Trebalo je da on sa grupom vojnika uđe u sibničku kafanu, a Arsenije Loma, sa 80 Rudničana, u zasedi, nešto ispred, na putu ka Beogradu. Loma je trebalo da propusti neprijatelja u dolasku i da, potom, zarobi ili pobije Turke koji prežive sibničku zasedu i daju se u bekstvo ka Beogradu.
Po dolasku u sibnički han, Karađorđe je odmah likvidirao turskog handžiju i u prostoriju smestio naoružane srpske ustanike, s puškama na gotovs. Nije dugo potrajalo i grupa od 35 Turaka je bila pod hanom. Kada je vođa pozvao handžiju, vrata su se naglo otvorila i zapraštale su puške srpskih ustaničkih vojnika. Od prvog plotuna na tlu se našlo šesnaest Turaka. Ostali su se dali u bekstvo putem kojim su i došli – pravo u Lominu zasedu. Od puščane vatre poginula su dva neprijateljeva vojnika, a ostali su se odmah predali videći da su u bezizlaznoj situaciji. Arsenije Loma je, potom, 17 zarobljenih Turaka odveo i predao Karađorđu.
       Kasnije (verovatno 5. februara), Karađorđe je naredio da se ubije jedan Turčin iz te grupe i da se obesi o kućna vrata izvesnog Tomaža iz sela Venčane, velikog protivnika dizanja ustanka. Obešeni Turčin na kućnom pragu činio je odgovornim i Tomaža, pa je, nemajući drugog izlaza, morao da se priključi ustanicima.
Komandujući srpskom ustaničkom vojskom, Karađorđe je naredio Arseniju Lomi i Petru Trešnjevčaninu da blokiraju sve puteve koji iz Rudnika vode u ostala šumadijska sela. Ujedno, obavestio ih je da će uskoro i on doći u Rudnik i da će ga osloboditi od neprijatelja.
       Izvršavajući naređenja vrhovnog komandanta srpske ustaničke vojske, Arsenije i Petar su, sa pet stotina vojnika, opkolili Rudnik sredinom februara 1804. godine. U međuvremenu, kao pojačanje Sali-agi, u Rudnik su stigli Ali -aga Džavić, iz Užica, i Pljako, iz Karanovca (sada Kraljevo), sa pet stotina janičara.
Po dolasku u Rudnik, 19. februara, Karađorđe je odmah pozvao Turke Rudničane na razgovor. Nameravao je da pokuša bez borbe da stvori jaz među Turcima privrženim dahijama  i Turcima starosediocima u Rudniku  , koji su bili odani sultanu. Ubrzo mu je došao turski starosedelac Tokatlić. Karađorđe je zahtevao da mu se predaju Sali-aga i pridošli muselimi  Džavić i Pljako, ili da, sa janičarima, odmah odu iz Rudnika. Ukoliko tako postupe, obećao je da će sve Turke starosedeoce ostaviti na miru. Na rastanku je rekao Tokatliću da očekuje da se lično sretne sa Sali-agom, Džavićem i Pljakom radi daljeg dogovora. Pri tom je planirao, ako zaista dođu, da ih pobije i tako lakše savlada ostale Turke u gradu i tvrđavi.
Turski muselimi se nisu usudili da dođu,  kao da su pročitali Karađorđeve misli. Došao je ponovo samo Tokatlić sa Džavićem i još četvoricom Turaka. Karađorđe se sa njima dogovorio da sve tri janičarske starešine napuste Rudnik, uz uveravanje da ih Srbi usput neće napadati.
Sutradan, 20. februara 1804, Sali-aga je od Karađorđa zatražio da mu produži rok za sedam dana. Istovremeno, lukavi Turčin je organizovao preseljenje turskih porodica u tvrđavu i zatražio pomoć od brata Kučuk-Alije, koji je bio u Beogradu.
         Karađorđe je ubrzo saznao za Sali-agine namere od izbeglog Srbina iz Rudnika i odlučio da odmah napadne Turke u varoši i tvrđavi. Grupišući borce, nameravao je da opkoli Rudnik sa četiri strane i da sa dve grupe napadne istovremeno iz pravca Jasenice  sa Katrena i Zvezde.
Sali-aga je sa zakašnjenjem prozreo Karađorđevu nameru i odlučio da brzo dejstvuje ispadom. Međutim, Srbi su spremno dočekali Turke. U opštem puškaranju poginulo je osamdeset šest Turaka. Kako u tvrđavi i u gradu nije bilo dovoljno hrane, turske glavešine su shvatile da neće moći dugo da se održe. Obavestili su Karađorđa da, najzad, prihvataju njegove uslove i da žele mirno da odu u Užice.
        Pretpostavljajući da sa severa, iz pravca Beograda, Sali-agi uskoro može da stigne u pomoć Kučuk-Alija, Karađorđe je javio turskim starešinama da mogu krenuti ka Užicu, ali je odmah smislio šta da preduzme da neprijatelj ne ode nekažnjen. Naredio je da odred vojnika, sutradan zorom, postavi zasedu na putu ka Užicu.
       U svanuće, sledećeg dana, Turci su napustili Rudnik i žurno se uputili ka Užicu. Kako se već bilo razdanilo, primetili su mnogobrojne sveže tragove na raskrsnici puteva za Užice i Karanovac koji su nestajali u pravcu Užica. To je bilo sumnjivo Sali-agi i Pljaki i zaključili su da će upasti pravo u zasedu. Zbog toga su odlučili da skrenu levo i nastave putem za Čačak, pa kasnije da se vrate na put za Užice.
       Međutim, i Srbi su bili oprezni. Odmah su uočili da su Turci krenuli jednim i nastavili drugim putem. Kako nije bilo trećeg puta kojim bi mogli umaći, brzo su reagovali. Za tili čas napustili su zasedu na užičkom putu i pohitali susednom – čačanskom. Ali, nisu svi mogli da stignu da postave zasedu kod Jeleninog groba. U žestokoj vatri koju su Srbi otvorili poginule su dve stotine Turaka, među njima Džavić i Pljako.“

        U časopisu „Vojska“ novinar i pukovnik vojske Srbije u knjizi“ Ratna lukavstva srpske vojske 1804-1815“ takođe opisuje  osvajanje Rudnika:
       ... Dosledno postupajući po Karađorđevoj zapovesti, starešine (buljubaše) Arsenije Loma i Petar Kara izvestili su Karađorđa da je 500 Turaka janjičara stiglo Sali-agi, „biku rudničkom“ u pomoć.
           Sprovodeći u delo svoju odluku o neposrednom komandovanju za oslobađanje gradova, Karađorđe je iz Palanke, preko Saranova i Čumića, stigao nadomak Rudnika. Bilo mu je poznato da je rudnički beg Tokatlić odan sultanu. Pošto se podrobnije obavestio o rasporedu srpskih snaga, Karađorđe je pozvao rudničke Turke na dogovor. Prihvatajući poziv došao je Tokatlić sa još dva Turčina. Rekavši im da se narod nije digao protiv carskih Turaka, već odmetnika od sultana, Karađorđe je zahtevao predaju Sali-age i njegovih prijatelja, Džavića i Pljake, ili da u roku od 24 sata napuste Rudnik. Tokatlića i njegove carske privrženike će na miru ostaviti. U protivnom, Karađorđe je zapretio da će „s vojskom na Rudnik udariti, zapaliti ga i sve pod nož staviti“.
             Po povratku Tokatlić je dahijskim glavešinama preneo Karađorđeve zahteve. Međutim, oni su odlučili da ispadom provere spremnost srpskih snaga i ukoliko bi bilo moguće da se brane do dolaska Kučuk Alije iz Beograda, kome su odmah uputili poziv za pomoć. Verovatno je Sali-aga uputio i kurire s porukama za hitna pojačanja iz Čačka. Srbi su u zasedi sačekali jednu grupu iz Čačka i razbili je. Ali, dolazak Kučuk Alije Karađorđe nije imao nameru da čeka.
            Posle kraće procene situacije i razgovora sa starešinama, Karađorđe je formirao poredak za napad sa kružne osnovice iz četiri pravca: jednu četu je on predvodio iz pravca Jasenice, drugu Arsenije Loma severno od Rudnika, treću Milić Drinčić iz pravca Katrena i četvrtu Lazar Mutap iz pravca Zvezde. Tako je Rudnik bio opkoljen snagama možda i većim od 1.000 boraca. Karađorđe je dao znak za početak napada 28. februara pred veče, u kojem je 86 Turaka poginulo i više kuća zapaljeno.
             Dahijske glavešine su uvidele da se ne mogu održati a da im je pomoć neizvesna. Ponovo su uputile Tokatlića da u njihovo ime obavesti Karađorđa da prihvataju prethodno ponuđene uslove i dozvoli im odlazak iz Rudnika. Znajući da će iz pravca Beograda uskoro stići Sali-agin brat Kučuk Alija, Karađorđe se složio s tim da oni mogu napustiti grad, a ostali da se ne boje i da su bezbedni.
               Želeći da se osveti Sali-agi za učinjena zla i nanesenu sramotu srpskim devojkama, Karađorđe je odredio ojačanu četu (odred) boraca i iste noći uputio je da postavi zasedu na užičkom putu „poviše neke stare Crkvine, na Rudničištima, odakle se put za Čačak odvaja“.
                Sutradan rano 29. februara Sali-aga sa svojom družinom napustio je grad i pošao putem za Užice. Na putu je uočio mnoge tragove, što mu je govorilo da su Srbi negde na putu i čekaju u zasedi, pa je pošao putem preko Jeleninog groba. Ali nije imao u vidu da ga je Karađorđe pratio.
                U isto vreme Arsenije Loma i Petar Kara, prozrevši nameru neprijatelja, otpočeli su s prebacivanjem snaga za postavljanje zasede ka čačanskom putu. Stigli su da iz pokreta otvore bočnu vatru na Turke u galopu, kojima je s leđa pristizao Karađorđe. U unakrsnoj vatri poginulo je više od 200 neprijateljskih vojnika, među kojima Džavić i Pljako. Sali-aga je imao sreću pa je izvukao živu glavu.
                  Potom je Karađorđe ušao u Rudnik. Uspostavljajući sistem vlasti i komandovanja, za starešinu Rudnika i Rudničkog okruga postavio je Milana Obrenovića. Strogo mu je zapovedio da održava red u narodu i da ne dozvoli uznemiravanje Turaka koji su caru odani „jer će za to glavom platiti“.
                  Posle dobro obavljenog zadatka Karađorđe je odlučio da odmori borce dozvolivši starešinama Lomi, Drinčiću i Mutapu da ih puste kućama na tri dana. Za rejon prikupljanja odredio im je Vrbicu. ...

      Zahvaćeni panikom. Turci su napuštali sela i manje varoši. Dahije su na sve načine pokušavale da odvrate narodne vođe od ustanka. Služile su se raznovrsnim sredstvima, a najčešće mitom. Osnovna briga dahija bio je nepovoljan odnos oružanih snaga. Najače snage su imali u Beogradu, ali su se plašili da ih pokrenu i razvuku na velikom prostoru, čime bi oslabili odbranu same tvrđave.Njih je posebno zabrinjavala koncentracija jakih ustaničkih snaga na neposrednim prilazima Beogradu. Očekivali su napad i stalno bili na oprezu.           
          Karađorđe kasnije u Rudnik dovodi 35 rudara Sasa koji počinju da ekspolatišu rudnik, vadeći i prerađujući gvožđe, olovo i nešto srebra . Za potrebe Austrije i Tusrke kuje se srebrni i bakarni novac za koji je trebalo nabavljati oružje za produžetak borbe sa Turcima .      
        Malo je vojvoda Loma imao mirnih dana u toku Prvog ustanka. Posle Rudnika i Čačka  ratuje 1806.   u Sandžaku i Raškoj pod komandom Milana Obrenovića Pojavljuje se čak  i u Prijepolju gde je prvi od Srba došao u kontakt sa Crnogorcima iz plemena Vasojevići. Posle povlačenja Srba iz Sjenice i Prijepolja 1806. godine zbog najezde Turaka, mnoge familije dolaze u Kačer,( navodi se da je došlo 74 familije koje danas čine starosedeoce ovog kraja), kada se i formiraju kačerska naselja.
        Dve velike pobede Srbi su ostvarili 1906. godine, prva na Mišaru u avgustu i druga na Deliogradu. Posledice tih pobeda bile su oslobađanje Beograda iste godine.
        Bogdan  Sekendek-  opisujući Mišarsku bitku kaže:
       …U beljinskom logoru Karađorđe je prikupio ustaničku vojsku Šabačke i Valjevske nahije, Šumadince, Moravce, Gružane, Rudničane. Srpske snage su brojale 8500 do 9000 ustanika, od čega 7000 pešaka, a ostalo su bili konjanici. Od teškog naoružanja imali su tri topa i jednu haubicu. Ustanici su se ponosili već proslavljenim teškim topovima "krnjom" i "šibonjom". (Prvi je bio okrnjen u prethodnim bojevima, a drugi je veoma uspešno tukao-šibao kartečom). Zapovednik svih snaga bio je Karađorđe Petrović. Uz njega su bili Jakov i prota Mateja Nenadović, Milan i Miloš Obrenović, pop Luka Lazarević, Stojan Čupić, prota Nikola Smiljanić, knez Sima Marković, knez Teodosije iz Knića, Lazar Mutap, Jovan Kursula, Cincar Janko i Marko, Milić Drinčić, Arsenije Loma, Miloš Stojićević - Pocerac, Miloje Petrović - Trnavac i drugi. Iskustvo je učilo Karađorđa da ako napadne Turke u Šapcu, prednost će biti na njihovoj strani, jer su mogućnosti za njihovu odbranu znatno veće. Zato je nastojao da izazove Sulejman-pašu Skopljaka na odlučan boj u mestu koje ustanicima više odgovara….

Mišarska bitka       Na Mišaru, Karađorđe je prikupio ustaničku vojsku Šabačke i Valjevske nahije, Šumadince, Moravce, Gružane, Rudničane. Srpske snage su brojale 8500 do 9000 ustanika, od čega 7000 pešaka, a ostalo su bili konjanici. Od teškog naoružanja imali su tri topa i jednu haubicu. Ustanici su se ponosili već proslavljenim teškim topovima "krnjom" i "šibonjom". (Prvi je bio okrnjen u prethodnim bojevima, a drugi je veoma uspešno tukao-šibao kartečom). Zapovednik svih snaga bio je Karađorđe Petrović. Uz njega su bili jakov i prota Mateja Nenadović, Milan i Miloš Obrenović, pop Luka Lazarević, Stojan Čupić, prota Nikola Smiljanić, knez Sima Marković, knez Teodosije iz Knića, Lazar Mutap, Jovan Kursula, Cincar Janko i Marko Milić Drinčić, Arsenije Loma, Miloš Stojićević - Pocerac, Miloje Petrović - Trnavac i drugi. 
       Zatim,10. januara 1811 među 67 prvaka iz Srbije Arsenije Loma  dobija visoko zvanje vojvode. Kasnije, 20 januara 1813. Arseniju Lomi i Miliću Drinčiću se naređuje da pošalju 20 momaka na tečaj kaplara dok Lazar Mutap i Miloš Obrenović moraju poslati po 50 momaka. Njih u Čačku gde je bila neka vrsta vojne kasarne za rudničku nahiju obučava kapetan Đurković.
        Loma je sa  svojim Kačercima išao   sa fronta na front, ali je izgleda najviše ratničkih dana proveo na Deligradu, na veoma važnom utvrđenju između Ražnja i Aleksinca.  Svoje Kačerce ušančio je desno od glavnokomandujućeg Mladena Milovanovića a do njega je bio Lazar Mutap sa vojskom iz Moravske knežine. Vožd   je posle boja na Mišaru sa delom svojih snaga stigao u Deligrad, pojačao srpske snage na 10.000 ustanika i preuzeo komandu.
        General Jovan Mišković opisuje borbu na Delišancu 1813. godine dajući opis rasporeda srpskih boraca:
      …Pre Ilija dne došla je naša vojska u Delišanac. Tu su bili vojvode: Mladen Milovanović, iz Beograda, najstariji vezir (onda ministar vojni i predsednik); Vasa Čarapić, Pljako, Karađorđev zet iz Kamenice; Miloš, iz Oplanića (kragujevačke nahije) gružanski vojvoda; Vule Vujica i Stanoje Glavaš, vojvode smederevske nahije; Lazar Mutap, iz Prislonice, vojvoda rudnički; Arsenile Lomo, iz Dragolja, vojvoda kačerski; Ilija Paraćinac; Paulj Matejić, iz požarevačke nahije, čuven sa svoje hrabrosti i Novičić, iz Goračića, vojvoda požeški.
         Osem toga, bili su junaci (ajtadžije, megdandžije), koji nikakve vojske nisu imali, no sami za sebe bili se, a brojali se u vojsku svoje nahije. Od ovih bili su na Delišancu: Jovan Kursula junak iz Cvetaka; Vasilj Miloradović, iz Travnika (okrug rudnički), i Parezan junak iz Sabante.
          U to vreme, kada su Turci sa najvećom silom sa sviju strana na Srbiju nagrnuli, stekli su se bili u Delišancu i na branik svoje otadžbine stavilo se oko petnajest nekakvih vojvoda, junaka i poglavica.

Deligrad
         Raspored vojvoda na Delišancu bio je sledeći: Mladen je bio glavnokomandujući, i zauzeo je bio stari šanac- Kara Fejzija. Od istoka, desno Lomo, do njega dalje, Mutap pa Miloš iz Oplanića pa Vaso Čarapić, Vule i Vujica sa Glavašem do Morave. U levo, k zapadu, Paulj, (stari šanac), pa beogradski šanac Mladenov; na Mozgovu smestio se bio Novačić, i sa njime delija Parezan. To j bila najopasnija tačka, jer je napred istaknuta, izvan ostalog položaja. Sa svakim vojvodom i poglavicom bila je vojska iz njegove pokrajine.
         Desno su u ravni bili komorđije; a levo ubojnici- pešaci. U Mladena je bilo i konjika- bećara. Mutap je imao 2 topa, Miloš iz Oplanića 2. To su bili kubusi (kumbare- haubice). A bilo je i starih topova u šancu. Vojnici svi nisu bili ošišani, nego sa perčinima, kao i po neke vojvode.
        Oko Pantelijeva dne, - posle Svetog Ilije, -Turci, pošto su se podnapili ljutom rakijom napadnu na šanac Novovačića, otmu ga i tu poginu vojvoda Novačić i junak Parezan. Kursula, koji je bio došao do Novačića, radi viđenja, jedva izađe živ sam samcit, sa 17 grdnij rana na sebi. Turci toga dana dopru do Paulovog šanca, ali dalje ne mogaše…

Bitka na DeligraduBitka za Deligrad počela je 3. septembra 1806. godne u zoru jakim frontalnim napadom Turaka. U žestokim borbama, koje su trajale ceo dan, Turci su samo uspeli da se približe utvrđenjima. Istog dana pred noć, Stanoje Glavaš sa odredom od 2.500 pušaka i 500 konjanika, uspeo je da preko Kruševca i Jastrepca zauzme Prokuplje i time ugrozi Niš. Kada je, u toku borbi, Ibrahim-paša za to saznao, prekinuo je dalje napade na Deligrad i povukao se preko Aleksinca ka Nišu.Tako su Srbi, iako brojno mnogo slabiji, odbranili Deligrad. Posle ovog neuspeha, na zahtev Turaka potpisano je, 14. septembra u Lomu, šestonedeljno primirje.
         Desetog jula 1813. Loma dobija novo naređenje Karađorđe mu javlja da čuva municiju i da se čuva prevara od Turaka . Borbe oko Deligrada trajale su sve vreme do kraja Ustanka ali  Deligrad nikada nije pao, već su hrabri Rudničani i Gružani, nakon pada Beograda, 5. oktobra 1813. godine, napustili utvrđenja i probivši se kroz tursku opsadu razišli svojim kućama. Upravo zato, prvobitno nazvan Delišanac ili Delilogor, srpska tvrđava nazvana je tursko-srpskim imenom Deligrad ili Junački grad.  Loma vrativši se brani rudničke zbegove, tako da u ovom kraju nije bilo velikih odmazdi i zuluma. Ubeđuje zemljake da ne napuštaju svoj kraj i sprečava raseljavanje preko Save u Austriju . Kuće po selima su dosta napuštene. Narod je u zbegovima, u Trudelju i Klještevici u Kalanjevcima. Zajedno sa nerazdvojnim saborcima Lazarom Mutapom i Milićem Drinčić, ali i Milošem Obrenovićem,   najviđeniji Rudničanima, ne prelazi Savu i ostaju u Srbiji.
 Karta Prvog i Drugog ustanka

       Posle potpisivanja Bukureštanskog sporazuma 1912. godine između Rusije i Turske
osmom tačkom koja je vezana za Srbe dogovoreno je: da im Turci daju potpunu amnestiju; da utvrđenja, koja su Srbi tokom ustanka podigli, budu porušena i da se turski garnizoni vrate u gradove, da Turci Srbima daju samoupravuo kojoj će se naknadno dogovoriti sa Srbima. U Srbiji nije to rado prihvaćeno i oni nisu bili voljni da da Turcima predaju gradove, ni da se sa njma dogovaraju o samoupravi. I Turci zatražiše da se Srbi pokore i da se u Beogradskom pašaluku vrati stanje koje je bilo pre ustanka.
        Krajem leta 1813. godine nadmoćnija turska vojska je iz više pravaca napala Srbiju. Posle dugotrajnih borbi na Deligradu, Negotinu i Zasavici (Ravanje), Turci su ponovo osvojili Srbiju. Karađorđe, sa mnogim ustaničkim vođama, 21.septembra 1813.godine napusta Srbiju i odlazi u Austriju i Vlašku.
              Turci su u Srbiju izvršili surove represalije, obnovili svoju vlast i uspostavili Beogradski pašaluk u starim granicama. U zemlji je sada zavladao haos.   Otpor srpskog naroda nije bio sasvim slomljen. Poštediše čak i Stanoja Glavaša i druge vođe koji su se predali. Turci su, međutim, pogrešili, kad su za beogradskog vezira postavili Sulejman Skopljak pašu, veoma hrabra i dobra vojnika, ali čoveka koji je bio kivan na Srbe, s kojima je od 1805. god. bio u stalnoj borbi.   Čim je ostao sam, kao novi vezir, bez nadzora, on je vrlo brzo pokazao svoju opaku ćud. Novopostavljeni beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak na osnovu proglašene amnestije  počeo je vraćati na vlast neke u zemlji preostale srpske starešine. Među njima je bio najugledniji   Miloš Obrenović koga je postavio   je za kneza Rudničke nahije u Takovu  a koji je već bio označen od Turaka da je za vreme ustanka bio u grupi protivnika Karađorđu  . Sam Miloš nije žalio novaca za takvo poverenje.
          Zaveden je poredak sličan onome uoči Prvog srpskog ustanka. Mnogo domova je zapaljeno, stanovništvo je odvođeno u ropstvo a ne mali broj je nalazio utočište u zbegovima po šumama i planinama. Surovo postupanje Turaka izazvalo je, krajem septembra 1814, u okolini Čačka Hadži Prodanovu bunu. Ustanak je krenuo bez ranijeg dogovora i priprema, u najnezgodnije vreme. S toga Miloš Obrenović, da ne bi došlo do težih zapleta, pristade odmah da taj ustanak uguši zajedno s Turcima.
        Opisujući to pakleno doba Vuk Karadžić kaže: „Tako u narodu koje zbog takvog zuluma, koje što je deset godina u slobodi živeći bio se odučio od toga, opet postane miliji rat, nego li takav mir“. Trebalo je samo jedna varnica pa da bukne novi ustanak. Tako je i bilo. Na Krstovdan, 14. (27) septembra 1814. godine, na godišnjicu kad se ugasio prvi ustanak, planula je buna Hadži Prodana Gligorijevića kod manastira Trnave."
        Sem hadži Prodana, u buni nije učestvovao nijedan vojvoda iz Prvog ustanka, dok je nekoliko i pomagalo Turcima. Miloš Obrenović je odbio ponuđeno vođstvo, izgovarajući se na ne pripremljenost, nedostatak oružja i nepogodno godišnje doba. Međutim, ponudio je veziru Sulejman-paši svoju pomoć za gušenje bune, uz obećanje da će biti oprošteno svakome učesniku bune koji se preda, izuzev hadži Prodana i njegove braće. Zajedno sa rudničkim muselimom Ašim-begom, Miloš je ugušio bunu, uz veći otpor u kragujevačkoj nahiji.  U gušenju bune  Turke je predvodio Ćor-Zuko, a Srbe kačerski vojvoda Arsenije Loma. U Goračićima su otiši kod seoskog kneza Ilije Popovića. Mučili su ga da oda skrovište trnavskog igumana Pajsija Ristovića. Zapretili su mu ubistvom, pa ih je on pod prinudom, odveo do drugog seoskog kneza – Bogića Bogićevića. Pretukli su Bogićevića i prisilili da pokaže, gde se kod manastira Stjenik, nalazi iguman.  Pošto su uhvatili ovog duhovnika  uz nekakav izgovor, od Turaka se iskrao Arsenije Loma, stigao Bogićevića i ubio ga kao izdajnika. Iz ovoga se zaključuje da je vojvoda Loma bio prisiljen da guši Prodanovu bunu.
         O tom  Vuk piše: ……Po tom Miloš odma podigne naiju Rudničku, pa otide s Ašin-begom, Rudničkim muselimom, u naiju Požešku protiv buntovnika, i stane narod karati, u što su pristali, da pogube i glave i roblje; i stane ji svetovati, da se umire, govoreći, da buni sad nema vremena, a da joj je vreme, on bi najbolje znao i najpre bi je počeo. Adži-Prodan se pak u to vreme desio u Trnavi s nešto malo vojske, no kako čuju, da Miloš ide s Turcima protiv nji, odma se vojnici rasprsnu kud koji, i one Turke, što su bili povezani, pošalju k Milošu; a Adži-Prodan sa svojom braćom i još nekoliko momaka, pobegne preko Dragačeva. Onda Miloš pošlje Lomu i (Turčina) Ćor-Zuka s nekoliko momaka za Adži-Prodanom u poteru, no on izmakne i uteče, nego mu negde u zbegu nađu čeljad, te ji povataju i dovedu.   
        Taj ustanak iskoristio je Sulejman-paša da u zemlji uvede strahovit teror.   Nabijanje na kolac postala je svakodnevna pojava. U februaru 1915. ubijen Stanoje Glavaš  a tražene su glave i drugih istaknutijih lica, koja su ostala u zemlji. Po dogovoru sa Turcima Miloš se predao i pozvao  Lomu, Mutapa i Drinčić da se, sa izvesnom garancijom, predaju Turcima. Loma u početku odbija da ide na noge beogradskom veziru   osećajući da će nastradati kao Stanoje Glavaš. Turski plan je bio isti kao i 1804.godine u seči knezova.
      Vuk piše kako je Miloš pristao da se preda Turcima:…..  Turci mu pišu i zovu ga jednako na predaju, i daju veru, da mu ništa biti ne će, nego da će ga još oknežiti, da bude gospodar kao što je i pod Kara-Đorđijem bio, samo da se preda i da pomogne narod predavati i umiriti. Tako se on dogovori s Dimitrijem, i u Takovu iziđu obojica delibaši velikoga vezira, Ali-agi-Serčesmi, i polože oružje pred njim; no on im samo uzme sablje, a ostalo sve im da na trag, i postavi Miloša obor-knezom nad Rudničkom naijom. Posle Miloš preda Mutapa, i Lomu, i Drinčića, i tako predajući i umirujući narod otide s Turcima preko Čačka i Kragujevca u Beograd……         
        Ipak u  poznu jesen 1813. Loma se u rodnom Dragolju predaje.  O toj predaji postoji jedno veoma interesantno tursko pismo (od Mehmeda barjaktara, Muselim age Rudničke nahije) upućeno knezu Aksenitiju Miladnoviću( iz Čibutkovice, učesnik oba ustanka i bio stalni srpski predstavnik u Carigradu)  gde se nešto govori o tim događajima : „Obor-kneže Aksentije od Biogradske naije ,vezirova slugo i moj prijatelju! Dajem ti na znanje, kako mi je Arsenije Lomo došao i predao se; Drugo, sutra u subotu rano knez Miloš dolazi u Biograd i tamo će se s’ tobom sastati, i za to što bude dogovorićete se“ .
            Prota Mateja Nenadović opisuje da je  bilo  tu i dosta straha tako da se odjednom proširila vest da su Turci uspeli da uhvate Lomu i da ga iseku: „Predstavim da su Lome vojvode 21. februara glavu odsekli i u Beograd doneli, predstavim da su turske čete otišle ufatit ga“  no to je bila pogresna vest.
           Stanje se sve više pogoršava i zato se viđni ljudi dogovaraju i bez Miloša Obrenovića šta dalje da čine . Sastali su se  prvo u Topčideru  8.februara 1814. godine, zatim Lominoj kući u Dragolju pa kod Nikole Milićevića u manastiru Vraćevšnica. Na sastancima pored Lome često su učestvovali iguman manastira u Bogovađi Avakum, Milutin Garašanin, Milić Drinčić i Nikola Katić.    
            Početkom 1815 u Dragolju u Lominoj vodenici je održan jedan dogovor. Njemu prisustvuje Vasa Saramanda iz Bukovika, buljubljša iz Bukovika, Milutin Savić iz Garaša, pop Ranko Dmitrović iz Rudovaca, iguman manastira Bogovađe Avakum i Arsenije Loma. Pričalo se o  sprečavanju turskoga zuluma. Nedelju dana kasnije , bilo ih je 18, ponovo se sastaju i odlučuju da pokušaju mirnim putem osloboditi Srbiju a ako to ne uspe da dižu ustanak. Lomu su ovde predložili za vođu ustanika. Međutim,on je to odlučno odbio jer se u Beogradu kao talac nalazi Miloš Obrenović koji je u narodu poznatiji i koji narod bolje poznaje. Zbog toga Loma odlazi kod jednog Srbina u Zemun gde uzima 100 dukata i potplaćuje turskog apsadžiju beogradskog grada koji je pustio Miloša.
          Krajem februara, po snegu i ciči zimi 1815. godine održan je dogovor u Rudovcima u pivnici popa Ranka,  u Milićevom brdu gde je odlučeno o počinjanju oružanih akcija. Na tom sastanku pored popa Ranka bili su Milutin Savić Garašanin Arsenije Loma iz Dragolja, Nikola Katić iz Rogače, Aksentije Miladnnovnć iz Čibutkovice, iguman Avakum Petrović iz Rožanaca i drugi najodlučniji ljudn iz beogradske, valjevske i rudničke nahije. Na ovom sastanku   učesnici su se zakleln na vernost uz Jevanđelje, koje im je čitao iguman Avakum.        
         Kosta S. Protić u knjizi „Ratni događaji Drugog srpskog ustanka“ navodi učesnike  zboru u Rudovcima:
  ......U selu Rudovci, u dolini reke Peštan u gustom lugu pod Milićevom Brdom, odlučili su da ponovo ustaju na Turke, na šta su svi položili zakletvu, ugovorivši u isto vreme da sačekaju Miloša dok se vrati iz Beograda, te da ih on predvodi.
     Na ovom skupu bili su iguman bogovađski Avakum; pop Ranko Dmitrović, iz Rudovaca; Milutin Savić Garašanin; Arsenije Lomo; Nikola Katić; Aleksa Lazarević prota iz Šopića, Teša iz Garaša,Mihailo Marković iz Trbušnice, Nidža Arsenijević iz Progorelaca, Dobrica i Milovan Bošković iz Darosave, Radojica iz Kruševice, Jeremija Velbabović iz Čibutkovice, Radovan Stamenić iz Petke, Jovan Stojković iz Kuka, Jovan Dimitrijević Dobrača knez gružanski, Milić Drinčić buljubaša kod Milana Obrenovića, Vasilj Pavlović i drugi.
           Sledeći sastanak je održan 15. marta 1815. godine u Vreocima. na kome su bili prisutni: Lazar Mutap, Arsenije Loma, Milić Drinčić, Nikola Katić i još oko pedeset osoba. Tada su se dogovorili da podižu novi ustanak.   U rudničkim šumama Loma, Mutap i Blagoje iz Knića već tada imaju oko 2000 ljudi pod oružjem.  
         Sastanci u Rudovcima i Vreocima u kojima učestvuju predstavnici iz takovskog kraja, posebno su značajni po odlukama koje su tada donesene. Na sastanku u Rudovcima    glavnu reč je vodio Arsenije Loma. Zalažući se za narodni ustanak on je, između ostalog, rekao:          “Braćo, ovaj je sav naš zbor i ugovor dobar i čestit, ali znajte svi , što i ja znadem, da nikada ništa od dogovora biti ne može ako i Miloš rudničke nahije sadašnji knez, u to snama ne pristane”.
         Doneta je  odluka da se Miloš pozove da pristane sa narodom na ustanak, a ako se ne složi i ne pođe u borbu protiv Turaka, da ga ubiju. Potom zbor odredi Lomu i zakune ga da on to “zaključenje njeno izvrši”. Loma se primi ovoga, zakune se i zaveri zboru “da će gledati da Miloša narodnjem ustanku privoli, a ako ne htedne, da će ga on kao Turčina smatrati i u prvoj ga zgodnoj busiji ubiti, da ne služi ni Turcima , kad neće svom narodu i kukavnoj sirotinji u ovako nečuvenoj nuždi i stradanju i tako da se od njega najpre počne, pa onda to će lašnje biće na Turke“.      
         Oslobođen je i Miloš  uz saradnju sa Turcima   i da krene iz Beograda u Crnuće gde je u   svojoj kući  saslušao  odluku donešenu na sastancima da se povede borba “čim grane proleće”. Zabrinut zbog ovog dogovora, Miloš je Arseniju Lomi rekao:
       “Ja ni u šta takvo ugaziti niti mogu , niti smijem prije dok se barem sa sobom ne saberem ovog okružja prosti narod, da ga upitam, šta misli i hoće li se on braniti od svega srca, ništa ne žaleći i ništa ne štedeći, pa da meni kažu tu onda, koga hoće za najstarijeg i sveopštijeg gospodara svojeg, da ja to znam odmah”.
        Dok Miloš   odlaže ustanak, Loma ostavlja kod njega Mutapa, Garašanina, Vučića i druge zaverenike da ga čuvaju u Crnući i da ne ode Turcima, a on odlazi da sprema narod na novu bunu. Oružanom akcijom u Jasenici Loma započinje i drugi ustanak , pre njegovog javnog obnarodavanja u Takovu. Loma nestrpljivo prelazi zatim u svoju kačersku knežinu, opkoljava Rudnik i osvaja ga 10. aprila 1815.godine  
       Vladimir Ćorović u Istoriji srpskog naroda piše o  akciji Lome:
     ....Oprezan i mudar Miloš nije hteo nagliti sa pokretom. Hteo je sačekati da gora olista, da obavesti prijatelje preko granice, da pohvata veze i spremi nešto municije. Mada spreman da ga sluša, narod je, u ogorčenju, ipak hteo da požuri događaje. Arsenije Lomo već 8. aprila poče akciju u Jasenici, pa je prenese i u Kačer. Za njim ustadoše i drugi. Videći da više nema odlaganja Miloš je u Takovu, na Cveti, 11. aprila objavio ustanak. On je tom ustanku postao prirodni vođa, i kao ugledan vojvoda od ranije i po opštoj želji naroda. Sulejman-paša, odlučan i prek, preduzeo je brze mere da uguši ustanak.....
        Ćorović u „Obnova Srbije“ navodi: .....Srpsko pitanje ostade nerešeno u času kad je turski pritisak gonio na kakvu bilo odluku. Sulejman-paša je nastavljao, gore nego dahije, metod smicanja glavnih ljudi u narodu. 13. februara god. 1815. bi pogubljen Stanoje Glavaš, mada nije imao nikakve krivice; baš naprotiv, on je sa Milošem dosta doprineo da Hadži-Prodanov ustanak ne uzme više maha. Njegova pogibija, iza koje su se nizale i druge, pokaza ljudima da Turci više ne prave razlike između pravih i krivih, i da se protiv njih, kad je već došlo dotle, mora ustati na otpor. Kada se već mora mreti, ono da se bar čovek zameni, da mre junački! Od marta meseca počeše sastanci i dogovaranja da se digne novi ustanak, a početkom aprila počeše neke uglednije ličnosti, kao Arsenije Lomo, da bune narod. Miloš Obrenović, koji se nalazio kod vezira u Beogradu i jedva se, mitom i nekim izgovorima, izvukao od njega, oklevao je jedno vreme, čekajući povoljne poruke iza granice; ali, kada vide raspoloženje u narodu i kada već Lomo zapali Jasenicu i dade znak i drugima da pođu za njegovim primerom, onda se i Miloš reši da se stavi na čelo ustanka. Na Cveti, 11. aprila god. 1815., kod crkve u Takovu, objavi on skupljenome narodu da borba počinje...
        Prof.dr Momčilo Pavlović   je ispričao studentima :
      ….Pripreme za Drugi ustanak obavljene su kao i za Prvi, ali užurbano i sa manje učesnika. Starešine kojeni su smele da idu veziru u Beograd sastale su se u Rudovcima i Vreocima. Reč je o ljudima iz Beogradske, Valjevske i Rudničke nahije, među kojima su najpoznatiji iguman manastira Bogovađa- Avakum, Arsenije Loma, Milutin Garašanin, Lazar Mutap, Milan Drinčić i Nikola Katić. 
         Oba pripremna sastanka su održana bez prisustva najvažnije ličnosti u zemlji– Miloša Obrenovića, koji je Boravio u Beogradu. Urođenim lukavstvom pridobio je vezirovog ćehaju da mu izdejstvuje otpust radi otkupa srpskog roblja. Krajem marta stigao je u Crnuću jedva verujući da je živ. Miloš je u Crnuću sačekao odvažne Srbe i oni su zatražili da ih povede u borbu, ali on je bio obazriv. Tu osobinu je zadržao do kraja života. Drugi ustanak je izbio spontano, i u tome se nije razlikovao od Prvog ustanka. 
 

     Arsenije Loma je na Cvetni Četvrtak (dani pred Vaskrs ) u Jasenici rasterao Turke koji su sakupljali harač, a Jovan Obrenović, Simo Paštrmac i Blagoje iz Knića su na Lazarevu subotu u Gruži ubili poreždžiju. Time je počeo Drugi ustanak. Loma je iz Jasenice prešao u Kačeri sa Kačercima opseo Rudnik, ali ga nije zauzeo, te se sa Turcima dogovorio da ih propusti za Užice. Ne znajući za dogovor Lome i age Tokatlića, ustanici su napali tursku kolonu, posekli rudničkog agu i skoro sve Turke .
      Njegov sestić je iz osvete ubio Arsenija Lomu

        Mnogi savremenici a kasnije i istoričari svi odreda tvrde da je Arsenije Loma prvi počeo drugi ustanak i tako primorao Miloša Obrenovića da se stavi na njegovo čelo. Loma je, dakle, počeo vojne operacije još 8. aprila, dok je 11. i 12. aprila konačno rešeno javno obnarodovano u Takovu da se ustaje ponovo na Turke. I opet je prvi utvrđeni grad koji je napadnut bio Rudnik i ponovo se vojvoda Loma na njemu sukobio sa Agom Tokatlićem, kojega je sa Rudnika prvi put najurio 6. marta 1804.godine.
        U ovom drugom sukobu oslobađajući utvrđeni Rudnik po nevremenu 1815. godine, Loma gine. Pogođen je kuršumom iza uha dok je ispraćao, uz veru, Tokatlića i njegove ljude. U času smrti Arsenije Loma imao je oko 40-45 godina.
       Vuk Karadžić,  piše   o Lominom životu i ratovanju pisali su mnogi istoričari .  O pripremema za   Drugi srpski ustanak  i borbama sa Turcima u osvajanju Rudnika ,  Vuk   koji je bio dobro obavešten, ali i često kritičan kada je opisivao događaje iz ustanka, tvrdi da je Loma po svaku cenu želeo da ubije Tokatlića, rudničkog zlotvora, pa je, bez obzira na zakletvu „na najtvrđu veru – na hleb i so“, naredio svojim Kačercimada da presretne Turčina i ubiju ga.      ....Tako Miloš naumi, da odloži početak bune još do nekoliko dana; ali narod, kome je već Turski zulum bio dodijao, uskipi osvetom i nestrpenijem, i ustane na Turke pre određenoga vremena. Najpre Lomo na cvetni četvrtak pređe u Jasenicu, i potera aračlije; a Milošev brat Jovan, i Simo Pastrmac i Blagoje iz Knića otidu na Lazarevu subotu, te u po podne ubiju poreščiju u Konjuši (u Gruži). Miloš se tada desio u Brusnici kod Ašin-bega; i budući da su nji dvojica bili pobratimi, i zadali jedan drugom veru, da se ne izdadu, nego da Ašin-beg čuva Miloša od Turaka, i ako što zlo za njega čuje, da mu javi, a Miloš opet tako isto da čuva Ašin-bega od Srba; zato sad, kad čuju, šta se radi, uzme Miloš Ašin-bega uoči Lazareve subote noću, te ga izvede do u naiju užičku, i pokaže mu put, neka ide srećno. Lomo pak, podignuvši bunu u Jasenici, pređe u naiju Rudničku, i odma udari na Rudnik. A u Rudniku je tada bio znatni Turski junak i zulumćar Tokatlijć, koji je pred Ašin-begom bio muselim naije Rudničke, pa se nešto zavadio s Milošem i stao mu pre vremena o glavi raditi, te ga Miloš, kao za preveliki zulum, tužio Suleman-paši, i tako ga, koje pravednom tužbom, koje pak novcima i Turskom politikom, zbacio s muselimstva, i mesto njega doveo Ašin-bega u Brusnicu. Ovaj dakle bivši muselim i rođeni Rudničanin, Tokatlijć, zastane se tada u Rudniku, i s nekoliko svoji momaka načinivši šanac oko svoje kuće, stane se braniti od Loma. Videći Lomo, da Tokatlijća ne može lasno na silu isterati, ili, kao što je osobito želeo, živa uvatiti; a Tokatlijć videći, da se dugo ne će moći braniti od Srba, stanu se dogovarati, da Tokatlijć iziđe sa svojim momcima i da ide iz Srbije, a Lomo da mu zada veru, da će ga s mirom propustiti i lepo ispratiti. Posle toga ugovora Tokatlijć uspe soli na komad leba, pa ga poljubi, i pošalje Lomu, da se na onome lebu zakune, da mu ne će nevere učiniti, pa onda i on onaj leb da poljubi (kao za znak najtvrđe vere), i da ga pošalje Tokatlijću na trag. Lomo tako učini. Onda se Tokatlijć opremi s momcima, pa pojašu konje, i izišavši iz svoga šanca, pođu s Lomom i sa Srbima brdom od Rudnika. Lomo je pak još pre odredio i namestio ljude, da ubiju Tokatlijća i da mu pobiju sve momke. Tako kad dođu na zasedu, Srbi iznenada opale iz pušaka i pobiju Tokatlijćeve momke do jednoga, a Tokatlijć ranjen proleti kroz prvu zasedu na atu, i opalivši nekoliko pištolja na Srbe, koji su pred njega istrčali i gađali ga, ubije jednoga, pa padne i on. Onda onaj Tokatlijćev momak, što je, umešavši se u Srbe, ostao, stane govoriti Lomu: „Zašto, Lomo, tako činiš na veri? Da od Boga nađeš!“ A Lomo se stane izgovarati, da su to ljudi učinila preko njegove volje i zapovesti; i da je njemu samome žao; on pak da se ne boji ništa. I tako idući i razgovarajući se izvadi taj momak svoj srebrn veliki nož iza pojasa, pa se prikuči k Lomu, i pruži mu ga govoreći: „Na ti, Lomo, moj nož. Ako i mene tako ubiju Srbi, kao i moga agu, a ono barem nož moj neka nosi taki junak; ako li me provedeš i pustiš, da ti je Bogom prosto, nosi ga i opominji se mene.“ Lomo pruži ruku, i uzme nož, pa taman pođe da ga zadene za pojas, a Turčin potegne iz pištolja, te njega posred čela, pa onda obode konja i pobegne; i premda su ga Srbi terali, no Srpski konji posustanu, a on na dobru konju uteče, zamenivši glavu gospodara svoga. Ovo je sve bilo dok je Miloš ispratio Ašin-bega, i vraćajući se na trag video je prema sebi toga Tokatlijćeva momka gde beži, no nije znao, ko je, dokle ga malo posle nije sreo glas, šta je bilo od Loma i od Tokatlijća na Rudniku....
      Ubistvo Lome jako je pogodilo Miloša. On to i ne krije u svojim sećanjima kad kaže:,, Jako me je ovo opečalilo budući da u početku boja prvog i iskrenog druga izgubim.“
        Loma je umro je nekoliko dana kasnije u kući kapetana Marka Rakića i sahranjen u zaseoku Blate.
        Ranjavanje i smrt Lominu kazuje i Jeremija M.Pavlović i opisuje raspored Lomine vojske oko grada Rudnika :
       “pošto je obkolio grad kad se smrkne, Lomo naredi da svaki vojnik naloži po deset vatri i da neprestano pored tih vatri vojnici pretrčavaju tamo i ovamo, tako da Turcima koji to iz grada gledaju izgleda da ima vojske u Srba mnogo kao na gori lista. Srbi su bili na ovim položajima: na Zvezdi, Javoru, Marjancu i na Azni i na Kraljevici. Pošto Loma nije imao dovoljno vojske da Rudnik odmah osvoji počeo je se dogovarati sa Tokatlićem. Tokatlić je pristao da iziđe iz grada sa svojim momcima a Loma mu je obećao da će ga lepo ispratiti. Međutim, Lomini vojnici su ubili Tokatlića a njegov sestrić je smrtno ranio Lomu. To je bilo 9. aprila (petak) uveče, a te noći Loma je i umro ne dolazeći svesti, verovatno pred zoru 10 aprila (subota).
       Sima Milutinović Sarajlija u Istorija Srbije 1813-1815. godine opisuje događaje u vremenu Miloša Obrenovića vezane za Lomu  kao i njegovu pogibiju  :
          …Posle izbora Miloš prizove Arsenija Lomu i Miloša Drinčića i druge neke  važnije ljude, te im zapovedi da Lomo isti što najbrže  skupi četu, i pođe da očisti Rudnik od Turaka, ili silom oružja, ili ako se predaju na izlaz slobodan iz Srbije, da ih sve pošteno i mirno isprati k Užicu.…       A o Lominoj  pogibiji Sima piše:
  ……. Vraćajući se Miloš uzgred srevši Srba nekoga čuje za vojv.Lomu Arsenija, da je poginuo; žasne ga to, što mu ga je veoma malo bilo, te upita onoga čoeka, nezna li mu kazati kako je gde i od koga poginuo;  onda mu Srb ovaj odgovori: „ Kako nebi znao, gospodaru, kad sam tu bio u vojsci“. Pa mu počne ovako kazivati sve redom:
          „ Kako si ti rekao vojvodi Lomi u Takovu, tako je i činio; iskupio je sav Kačer, i udario na Rudnik, dva tri dana se puškarao s Turcima, dok im kuće popali, i sve ih u njihov gotovo razvaljeni grad saćera, pa obsjedne; no Turci, u praznu ako i gradu nemogavši ni za malo to li za dugo držati se, smisle i odmah pregnu na vjeru predati se, pa   zapitaju nas dovikom, tko nam je gospodar sada, i je li tu među nama. Kaže im se ko je sada naš gospodar, i da je tu, nego da je ostavio pred ovom vojskom svojega vojvodu Lomu, no šta bi radi, da njemu objave. Onda Turci reku, da su radi š njime sastati se  i razgovarati o predaji, nego na božju tvrdu vjeru da on među njih uljeze, ili tko iž njih među nas  da izide, Lomo im tad i sam odvikne;
      “ O Turci ! Vi dobro znate Loma, evo vam on progovara svojim ust’ma, i zadaje nam čistu božju veru, da može k njemu koji hoće od vas doći, bez ikakve sumje i straha, pak i od njega kuda voli poći zdravo i veselo „
        Na to iziđe sam, sobom muselim Ago - Tokatlić kao vladar njhov, te upravo među nas k vojvodi, za pasom mu dvije male puške i jatagan, a u lijevoj ruci nosi sjajno bijel pjat ( turski bakarni pa kalajisani tanjir) i na njemu komadić hljebca koliko za dobra dva zalogaja, i do toga jedan osoljak sitnostučene soli; pa kad stijem bi do Lome, koji ga na noge ustavši dočeka, reče mu:
     “ Evo ti, vojvoda Lomo ! Amanet božji, naša sirotinja i mi, i da sve uzmeš na tvoju vitešku vjeru i dušu, te da nas ispustiš zdrave odavle, i sa svim našim imanjem i oružjem kuda god u tursku zemlju, a mi bismo k Užicu, ako ti hoćeš.“  -  Tad’ on uze svoj komad hljeba zamoči ga u so istu, pak od njega ugrize plovicu, a onu drugo polu zalogaja pruži desnom rukom Lomi:
       “ Ovo ti je, vojvoda, od nas vjera i taoc, a ćefil je Bog“ -  Uzme isti ugrizak i vojvoda, pa ga u onu so umoči izjede, i njegove one posljednje riječi uz to povrati od sebe njemu. Za tim posjedaju te oba poprobesejde još koješta među se, kako da su od postojanja braća i dobri prijatelji, dok među ostalima riječima priča mu Tokatlić,  da bi rad bio isti dan i časak poći; jera tek što je svanulo, i dan je lijep, a dosta dugačak, pak je i premaljeće, i sjetveno vrijeme, te da se đe čas prije i njhova sirotinja namjesti i zemlje prifati, a Srbima za   veliku njihovu nuždu, načinjenu muku, i bezkonačnu nevolju da sam Bog svoju svaku milost i pomoć pošalje i daruje. I Lomo mu reče:
      „ A ti hajde pospremaj sve, pa izlaste amo, ja ću vas glavom ispratiti do na užičku granicu zdravo i pošteno, kako sam vam i vjeru zadao evo sada, te i prije volim poginuti, nego li vjeru zadatu prejeriti i pogaziti, a na sunce kako božje oko svakoga grije i obasjava, no i tim pokazuje da je isti Bog ravno svačiji dobrotvor“  - Onaj ode i spremi sve svoje ( do 30 Turaka.) pa iziđu amo. Ovo može pomisliti netko, da je mala stvar došmanima tu bila , ali kada uzna, da li je gradić malešan no tvrd u Rudniku, i da mu se bez topova ništa moglo nebi, a tijeh u Srbina sad nije imalo nikakva, pak i preko toga sreća je bila da Srbe, što Turci ovi u gradu zahire nijesu naspremali bili za muhaseru, a nebi se  tako lahko nikada navadili otale, da ih je i manje bilo tuna. Tu Lomo ih s nekoliko nabranih momaka srete,  i pred njma svjema s puškom na desnome ramenu opruži niz rudničke vrleti, pak preko prvoga potoka uza bukvik putem, koji k užičkoj strani oporavlja.
       Al’ istoga vojvode Lome mlađi brat Mijailo bez ičijega znanja i zapovijesti uzme na vojske, ostavljene u Rudniku čekati svojega vojvodu, do 50 momaka, pa š njima uprekoputicom preko svojih vratoloma pobrzavši te pred vojvodu i njegove Turke u tajnu busiju zapanu; na vojvodu napijed iđšega sa svojima prpuste, a na Turke živu i složnu vatru obore, i samoga muselima Tokatlića ubiju, koji prije nego što padne s konja mrtav na zemlju, trgne iza pasa pištolj, i ugna među njih u šumu svojega konja, te ubije od njih jednoga Srba, pak se tu sam bez duše s konja obali, no i Lomi sa svojima a na svoje opali plotun, te ih jedva uzbije, i od sviju Turaka tijeh samo trojicu, jedva spase i odbrani; od kojih je jedan bio Tokatlićev barjaktar ( i sva je prilika, bio je nekakav poturčenik)
         Lomo sada već ne mogavši popraviti pokvareno, ni mrtve vaskrsiti, pođe još unaprijed svojim putem, da barem onu trojicu pretekavši isprati zdrave i žive, te da time zadatu vjeru barem koliko god održi i dokaže; pa oslobodivši sačuvane Turke povede otale putem, a kada premetnu staroga Rudničišta( a još starije Zlatice) presedlicu gore, obore niz kosu, gde pri dnu iste ustavi se oni barjaktar, koji dobra mrkolasta konja imadijaše pod sobom, a i dobro za pojasom oružje, i osobito lijep i okićen jatagan, kojega sa srebrnim krnjama zajedno izvadivši pruži Lomi s ovim riječima:
     “ Vojvoda Lomo ! Ja vidim, da ti ovome, što se nama dogodi, rad bio nijesi, koliko ni ja; nego to biva tako svuda, đe promaknu krozi, uši, zubi li mimo glavu. A evo sad i vazda tebi od mene svakojako fala ! Ti kako si nas trojicu ispratio vjerno i pošteno, tako bi baš i one, da ih hajduci na pobiše, koji ni za Boga ni za vjeru ništa nemare znati; no tebi naj ovaj nož kako mali od mene peškeš za hatar vjere i dostluka, koji ’vo baš za tebe i jeste kako za vrloga junaka, pak se već i vrati ka svojima, mi ćemo amo i sami, put znamo, dobre i odmorne konje imamo, a eda no busije kakve već unaprijed nebude.“ 
       Uzme Lomo nož, i počne ga za pojas zadjenuti i namešćati, kud mu  i oči se zapesu, pa i um i sluh, a isti Turčin hitro potrgan i zape pištolje Loma,pregavšiga k pojasu glavu, posrijed tjemena kroz mozak prožižne, te se odmah tu i stropošta, pak,   što igda gurne i opruži niza stranu dobrog i uzdanoga mrkova, i uteče sijema momcima Lomovima i njhovim puškama na junačku brzinu, samo što mu obadva druga ovi umlate, a čeljad i njihovu prtljagu i onda poštede, i tako i odmah samu za ovim k Užicu isprate bez ikakva ozloba i uvreda. 
      Otale dignu svojega još malo života no besvjesna Loma njegovi momci na nosila, te Rakinoj (kmet) kući u selo Bare, gdi se i poduže s dušom mučio i borio, dok je umr’o; a ukopali su ga u vrh istoga sela na poglednu mjestu. E tako ti je sve bilo i dogodilo se sa  vrlim Lomom, gosporadu !.“
      „ Bog da nam ga prosti ! uzdahnuvši rekne Miloš, pa odpusti onoga Srbina, i prikriči mu   da uzgred kaže tudašnjima, da se nitko glavom nešali, no da svaki čas prije trči na Čačak u vojsku, a i sam će tamo iz istijeh stopa, teke preo Crnuće“ …
       Još jedan opis Lomine pogibije se pominje u Kačeru :
      Tokatlić i ostao je do kraja turske vladavine 1815. godine.Te godine Loma sa svojim Kačercima opkoli Rudnik i Turci se predaju, a Loma pristane da ih prati dok ga ne napuste. Međutim neki Martinović iz Bosute želeći da se osveti Tokatliću sačeka u zasedi kolonu i rani Tokatlića a ovaj ga ubije da bi kasnije Martinovićev brat ubio Tokatlića i tu ga kod Rudnika i sahrane. Na tom mestu je 1864.godine podignuta prva školska zgrada.
       Dok je Loma vodio Turke dalje ka Užicu Tokatlićev sestrić Osman u zaseoku Prline na Rudniku na prevaru, smrtno rani Lomu i umakne. Ranjenog Lomu smeste u kucu svog prijatelja Marka Rakića  iz Blata, gde Loma izdahne. Sahrane ga na Markovom imanju.        
       
Pukovnik  Kosta S. Protić u beleškama o Događajima Drugog srpskog ustanka piše i o Lominoj borbi na Rudniku i njedovoj pogibiji:
      ... Možda je prva puška, koja je ispaljena na Turke u Drugom ustanku, pukla na Rudniku.Nemamo pouzdanih podataka, no verovatno je, da je vojvoda Loma, istog dana, o Cvetima, kad je čuo zapovest Miloševu, došao sa svojim Kačercima na Rudnik oko turske tvrđave, i zaposeo boj s Turcima, jer je, dok se Miloš vratio iz Kamenice, dokle je dopratio Ašin – bega, rudnička tvrđava bila u srpskim rukam, i Turci Rudničani bili udaljeni sa Rudnika.
        Posle zakletve u Takovu( na zakletvi nije bio Loma već njegov stric Milovan Lomić iz Dragolja) Miloš zapovedi Arseniju Lomi, vojvodi još pod Karađorđem, da iskupi četu vojnika, pa da pohita Rudniku i očisti ga od Turaka, s primedbom da ih isprati pouzdano u Tursku, ako mu se predadu dobrovoljno 
      Kada je Lomo došao sa svojom vojskom na Rudnik, Turci su napustili svoje domove koji su bili van tvrđave i povukli se u nju.   Lomo se tu puškarao sa Turcima tri puna dana, dok Turci videći da da se ne mogu duže  držati, nisu ponudili Srbe predajom, koju je Lomo odmah primio.
        Ugovoreno je: da Turci predaju Srbima tvrđavu, a Srbi da otprate Turke pod oružjem i pouzdano i zdravo do Užica.  Ugovor je utvrđen zakletvom na soli i lebu, i vojvoda Lomo hteo je, sam sobom, da se pobrine o njegovom tačnom izvršenju.
       Zato je uzeo da sam otprati Turke putem do Užica. Ali na nesreću njegovu i njihovu, nije mu bilo suđeno da to izvrši. Kad je došao sa Turcima, kojih je bilo do 30 ljudi, kod Bukvika, sačekao ga je u zasedi, njegov mlađi brat Mihailo, sa svojih 20 druga, pa je propustivši Lomu i njegove momke, opalio iz pušaka i ubio turskog starešinu, Agu Tokatlića i još 26 od njegovih ljudi.
        Ostalo je od cele posade Rudnika živih Turaka samo sestrić Tokatlićev, njegov barjaktar i još jedan pratilac njihov.  Lomo je hteo  tada, bar ove da otprati bezbedno dalje, ali kad je prešao Zlaticu, i sišao u dolinu na Delalića Prlinu, sestrić Tokatlićev, dajući na poklon Lomi svoj jatagan, što ga je ovaj sproveo dotle bezbedno, i dok je Lomo zadevao jatagan za poja, potegao je iz pištolja i ubio Lomu, pa na svome dobrome hatu, odjurio dalje putem Užice.                Pukovnik  Protić je u dilemi o Lominoj pogibiji i navodi da Sima Milutinović u Istoriji Srbije i Milan Đ.Milićević u „Pomeniku“, kaže : da je Tokatlića sačekao i ubio neki Martinović iz Bosute, i da je to bilo na mestu gde je sad rudnička škola. Dalje kaže da Milićević i Milutinović različito prestavljaju taj događaj. Napomnje da je vredno pročitati šta o tom kaže Vuk Karadžić u   „Građi“ gde on drugačije iznosi taj događaj, i tvrdi da je  Loma zauzeo Rudnik, pre nego što je u Takovu rečeno da se ustaje na Turke. Ovo se poklapa sa tvrdnjom Milićevića u „Kneževini Srbiji“ da je na skupu kod Takovske crkve, o Cvetima bio Milovan Lomić iz Dragolja, ali ne i vojvoda Loma. Dalje kaže da su Turci , Rudničani, poslali o Cvatima u Takovo, jednoga svog zaptiju, da gleda da na saboru ne bude kavge; a ovo se ne bi moglo učiniti, da ih je Loma, kao što Vuk kaže, pre Lazareve Subote napao i uzeo im Rudnik“
         Zatim, imamo još jedan opis pogibije vojvode Lome i  Sali-age (koji se pripoveda u Bosuti) kaže:
     ...  Vojvoda Arsenije Loma, po naredbi kneza Miloša. sa nešto vojske udari na Rudnik. Pošto je opkolio grad, kada se smrkne on naredi, da svaki vojnik naloži po deset vatri, i da neprestano pored tih vatri vojnici protrčavaju  tamo i ovamo, tako da Turcima koji to iz grada gledaju, izgleda da ima mnogo vojske u Srba, kao na gori lista. Srbi su bili na ovim položajima: na Zvezdi, Javoru, Marjancu, na Selakovića livadi (prevoj ispod Šturca) i na Azni i Kraljevici.. Kad to vide Turci, uplaše se posle dugog većanja, reše da se rano predadu. Kad svanu, oni istaknu belu zastavu na gradu, u znak predaje i pozovu vojvodu Loma da dođe kod njih, radi ugovaranja predaje. Vojvoda Loma dođe prema gradu, ali ispred njega izađe jedan seljak od Martinovića iz Bosute , koji je nekad imao dobra konja i oružje, pa mu Sali-aga oteo i zamoli vojvodu Lomu da ne daje Turcima veru, da će ih žive isparati, jer ću, veli on, da osvetim moga dorata i oružje, koje mu je krvnik oteo. Loma na to odmahnu rukom, i ode na dogovor Turcima.
       Turci lepo Lomu dočekaju i s njim ugovore: da svi Turci odu iz Rudnika a da ih vojvoda Loma isprati bez kavge i bez krvi. Pošto su tako ugovorili, donesu hleb i so, te se obe strane na to i zakunu. Dok je Loma ugovarao sa Turcima, Martinović se iskrade i ode da uhvati busiju, u jednoj šupljoj lipi ( sada je tu kuća Milijana Martinovića, idući od grada rudničkog ka mehani na Rudnik).
       Kad naiđu Turci, i sa njima Loma i ostali Srbi, koji su išli da isprate Turke, Martinović ih je gledao iza lipe, te kad Sali-aga bude blizu njega, opali iz duge puške i pogodi ga, ali ga nije sa konja oborno, već se aga onako vruć još na konju držao. Kad vide Martinović da aga neće da padne, iskoči iz lipe i pođe da ga dotuče. Ali u to se prevario. Čim ga Sali-aga ugleda, dohvati kuburu sa svoga konja, opali na Martinovića i na mestu ga ubije. Za Sali-agom i Lomom išao je brat poginulog Martiiovića, koji kad vide da mu Turčin ubi brata, opali pušku na Sali-agu i obori ga sa konja .Čim poginu Sali-aga, potuku se Srbi i Turci između sebe i vojvoda Loma, dosta   muke vide dok je zavađene izmirio. Sali-agu su sahranili   u avliji današnje stare rudnnčke škole, u ćošku, pod novom kućom Vojina Milosavljevića.  
        Odatle se krenu Turci i Srbi dalje preko Rudnika. Kad su bili niz Rudnište. na pomolu Straževnci, Osman, Sali-agin sestrić priđe vojvodi Lomu, izvadi iz svog silava jatagan, i pruži ga vojvodi rečima: “biva vojvodo, uzmi ovaj jatagan za spomen od nas, što si obu kavgu stišo, te nismo svi izginuli”.
        Loma ga nije hteo lično primiti, već je rekao Turčinu da da jatagan njegovom momku. Osman tako i uradi. Osmanov plan je bio da vojvoda Loma uhvati rukom za kaniju, a on da izvuče nož i da njime Lomovu glavu odseče. Pošto mu je to osujećeno, čekao je drugu priliku.
       U tom udari mala kiša. Lomo ogrne kabanicu i na glavu namakne kapuljaču. Turčin iskoristi tu priliku, izvadi pištolj iza pojasa i opali ga Lomu za vrat. Rana nije bila smrtna, već je samo vojvoda Loma bio okrznut iznad uveta, onesvest se i padne sa konja tako nesrećno da je glavom udario u jedan kamen.Odmah je prenet u Blato, u kuću Marka Rakića, gde je i umro. Srahanjen je na Blatama, na imanju Vase Markovića gder i danas postoji beleg.
        Kako pade vojvoda Loma, Osman pobegne na đogatu. Mnoga je puška na njega pukla, ali je imao konja lastavicu, koji ga je odneo u Užice. Srbi napadnu ostale Turke i tako ih pomlate, da je malo ko izneo živu glavu u Užice. Mnogo od njih poginulo je na Sraževnci i u Semedraži.         Tako je Sali-aga završio svoj život. “Rudnik ga je hranio – Rudnik ga je i pojeo.”  Uskoro potom suočeni sa opasnošću napada od Turaka iz garnizona u Beogradu, budući da je jedan odred Turaka pod komandaom Ćaja-paše   uspeo da probije blokadu Beograda. Knez Miloš naredi Milutinu Saviću Garašaninu da prikupi nešto vojske u Garašima, Bosuti i Dragolju i drugim kačerskim selima i pokuša da zadrži nadiranje Turaka tako da je na Veliki Petak, 2. maja 1815. godine došlo do velike bitke na Liparu u Trbušnici, prilikom koje je poginuo Iguman Kostić iz manastira Sveti Ilija u Bosuti gde je i sahranjen.
        (   U tekstu se pominje se Sali - aga,  ali je reč o agi Tokatliću  jer Sali - aga je bio u vreme Karađorđa bio  je isteran sa Rudnika.Sali-agu su   zvali   "Runički bik" zbog zverstava koje je činio. Aga Tokatlić je bio vladar Rudnika u vreme Miloša)    

    Opis, značaj i pogibiju  kačerskog vojvode najbolje je opisalo Milan Đ. Milićević  u „ Kneževina Srbija“ 
        „Loma je bio veliki ustalac za narodnu stvar, uvažen svuda, junak u boju, mudar na dogovoru . Stasa je bio visoka, snage krupne, pune, smeđ, dugih, a retkih brkova, niz leđa mu je uvek visila pletenica kose, a na sebi je svakad nosio zelenu dolamu. Grdne je rane imao.  
         Bio je starešina Kačercima, i, dopao je bio u bojevima grdnih rana; ali ga je sudbina štedela da pogine na prevari onda, kad je zadao bio tvrdu veru, i hteo je održati do kraja.
         Kad je Karađorđe već bio ostavio Srbiju 1813, Loma se s Kačercima nahodio Deligradu i tu branio  „granicu“.
          Docnije je došao kući, smirio se, i pokorio Turcima.
          Mi smo njega videli u Rudovcima, viđali smo ga svuda , gde se god što zborilo ili tvorilo za oslobađanje naroda.
          Godine 1815, odmah po dogovoru u Takovu, Loma opsedne sa svojim ljudima grad Rudnik, i pozove Turke na predaju, običući im miran prolazak kud im je god volja da idu. U Rudniku je tada zapovedao neki Tokatlić, koji   najposle pristane na ponudu, iziđe s hlebom i solju pred Lomu,  i tu dade jedan drugom veru, da ne bude prevare. Tokatlić se doista krene sa svojim sestrićem i još 70 Turaka iz grada, a Loma ih sa svojima pričeka da ih isprati donekle ka Užicu. Kad tako dođu do mesta gde je sada rudnička škola, a tu iza jedne lipe zaseo neki Martinović iz Bosute, s još jednim drugom i poviče:
           - Tokatliću ! ostavi mi pištolje, ili glave odavde ne ćeš izneti ! ( pre toga, Tokatlić je bio oteo Martinoviću neke pištolje, i sad ih je imao za pojasom)
           - Ajd’ otalen, kaurine, odgovori Tokatlić: - eto ti Lome pa se kusuraj s njim; ja pištolja ne dam „
              Na to Martinović opali pušku a Tokatlić se strovali s konja. Martinović pritrči da mu uzme iza pojasa pištolje, ali Turčin, još vruć,okreše i Martinovića grdno rani. Onaj drugi Srbin opet dotuče Tokatlića.
              Taj slučaj pomete i Srbe i Turke; i jedni se i drugi uhvate za oružje. U nevolji vikne jedan od Turaka Srbinu Karatošiću iz Kopljara, u Jasenici;
              „ Karatoša ! junački sine, ne daj ! „
              Loma je trčao na sve strane dokle ih nije sve umirio… Krenu se i pođu dalje; po što Tokatlića tu ukopaju sestrić njegov uzjaše sada njegovog hata.
               Išli su starim puten na Brekinju, kuda se pre išlo u varoš Brusnicu. Kad su stigli sadašnjoj Delalića Prlini , Loma beše izmakao napred sa Tokatlićevim sestrićem, jer su oba bili na dobrim konjima. Počela je padati kiša, i Lomo je bio  natukao na glavu kukuljaču od gunja. Kivan zbog smrti svog ujaka, Turčin beše naumio da se iskali na Lomi. Za to izvuče jatagan, da Lomu udari po vratu, ali se sa nožem izvuku i korice. Osetivši neko šuškane iza sebe, Loma se okrene, a Ture se brže dovije i rekne:
               - Lomo ! ti, vidim, nisi bio rad onome što sada bi; nego na ti na spomen ovaj moj nož“ !
               - Ja ga primam, reče Loma: - podaj ga mome barjaktaru.
               Barjaktar, Ilija Dembuba iz Bosute, primi jatagan, i produži se putovanje. Kiša je osula još jače ; Loma još bolje nabije kukuljaču na glavu. Turčin uvreba zgodan trenutak, istrgne poštolj, i skreše Lomi u potiljak, pa obode konja i odleti put Brusnice. Loma padne s konja i još se više ubije; jer je u njemu bilo na kantar 110 oka.
                Kad to vide Srbi, oni ščepaju oružje i poubijaju gotovo sve ostale Turke. Samo što umakne Tokatlićev sestrić, i stigne u Užice još toga istog dana!
                Loma je, posle nekoliko dana, umro u kući kapetana Marka Rakića, na brdu Blatima. Tu je i ukopan u Rakića Livadi, blizu kuće u kojoj je umro. Loma je pogođen u glavu, iza desnog uva, kost nije bila povređena, samo je olovo jako očešalo i otišlo. Na njegovu grobu stoji velika ploča bez ikakva napisa.
              O smrti Lominoj priča Milutinović ( Sima Sarajlija)u svojoj Istoriji Srbije   nešto drugojačije, ali se meni videlo verovatnije da se držim ovoga kazivanja   g. J. Miškovića, naročito za to što sam i sam mahom slušao da se ovako priča svud po selima oko Rudnika. „
           General Jovan Mišković takođe opisuje Lomu dajući značaj njegovoj pogibiji:
         Arsenije Lomo, iz Dragolja, okruga rudničkog, krupan, dugih retkih brkova, smeđ, pletenicu je nosio i dolamu.
         Za smrt Lominu pričaju ovako:
          Kad je ustanak 1815. god.pod Milošem Obrenovićem, u Takovu, proglašen, onda Vojvoda Lomo sa svojim ljudima opsedne rudnički gradić ( gradić je ovaj n ½ sata od sadanje sreske kancelarije na Rudniku pod Velikim Šturcem,a na levoj obali Jasenice( 3-500-m od nje) . Uopće po svemu vidi se da je proizvod srednjevekovne arhitekture. Okolo gradića bila je podignuta jedna nepravilna, izlomljena na više mesta, ušančena linija.Niže gradića poznaju se ostaci od stare varoši. Ovde je vrlo ladno u zim) i ponudi Turke na predaju. Onda je u gradu starešina turski bio Tokatlić, koji i pristane na ponudu Lomovu, da ga zdrava i slobodna sa svima do Umica propustii za znak toga, s njm so i leb okusi. Tokatlić doista i izađe sa svojim sestrićem i ostalim ljudima (bilo ij je oko70) iz gradića i Loma ga sa svojima na veru primi, i pođu da ga donekle proprate slobodna. Kad dođu do mesta, gde je sadanja škola rudnička, al tu beše zaseo neki Martinović, iz Bosute, sa još jednim drugom iza jedne lipe, blizu puta, i kad Tokatlić blizu njega sa pratnjom nastupi, poviče mu Martinović: „Tokatliću, bacimi pištolje, koje si mi oteo, ili nećeš odavde glave iznijeti “ . Tokatlić mu odgovori: „Ajd, odatle ćaurine, eto ti Lome pa se s njim kusuraj; ja ne dam pištolje“. Na to Martinović opali iz puške, pogodi Tokatlića, i ovaj pade sa konja. Martinović dotrči da izvadi Tokatliću pištolje iza pasa, ali Tučin beše još vruć, te opali iz pištolja i rani Martinovića grdno, a posle ovaj drugi Srbin ubije sasvim Tokatlića. Na ovo pomute se i ostali Turci, pa potegnu i oni i Srbi oružja, ali ih Lomo svojom ličnošću umiri i pođoše dalje. Tokatlića posle sarane tu kod lipe, gde je i poginuo,i do skora mestimice mu se poznavao grob. Martinovića izvidaju  i živeo je posle još godinu dana.
           Sprovod se dakle krene dalje, starim putem: brdom Brekinju; kuda pređe išlo u staru varoš Brusnicu. Kad su bili na sadašnjoj Delalića prlini ( Kad je Loma poginuo, onda je na tome mestu poginuo i neki Delalić, Tokatlićev momak, i kažu, da je njegova trupina nekoliko dana nezakopano stajala, i da ga ništa nije htelo jesti a sve ostale Turke razgrabile su svakojakve tičurine. Posle su ga i zakopali i na tome mestu, gde je njegov grob, i gde je on ležao, izgorela je bila zemlja i trava nije za tri godine rasla. Otuda je to mesto i dobilo naziv „Delalića prlina“), tu beše izmakao Lomo napred sa sestrićem Tokatlićevim, jer su na dobrim konjima bili. Lomo iđaše napred, pa kako je kiša počela padati, on beše nabio kukuljaču od gunja na glavu; za njim je išo Tokatlićev sestrić. Zbog ubistva Tokatlićeva ovaj je bio već naumio, da se Lomu osveti, i ovo beše zgodna prilika. Tokatlićev sestrić potegne jatagan da Lomu njime po vratu udari, ali se s nožem izvuče i kan iz silava, i Loma čuv neki šušanj, okrene se. Na to Tokatlićev sestrić , da ne bi Lomo opazio njegovu nameru, pruži mu izvučeni jatagan s kanijom i reče: “Podaj mome sluzi, ja primam“. I tako momak Lomov primi mesto njega jatagan i produžiše put dalje. Nisu mlogo išli, a kiša poče jače pada, i Lomo bolje natuče kukuljicu na glavu n prezajući ništa. Ali u to Tokatlićev sestrić izvuče poštolj iza pojasa i skreše ga Lomu u zatiljak, obode Tokatlićeva ata, koga je po njegovoj smrti uzjahao, pa odleti putem za Brusnicu. Kažu da je za 1,5 sahata došao na Teočin.
          Kad to vide ostali Srbi, oni opale na Turke i sve ih poubijaju. Nekolicina bijahu umakli na dobrim konjima za Tokatlićevim sesrtićem, ali nekoliko Srba iz Mutnja, behu zapali za busiju  na brdu Straževici, opale iz pušaka i sve ih poubijaju samo im Tokatlićev sestrić umakne, koji toga dana u Užice dođe i sa svojima se sastane. Srbi uzmu teško ranjenog Loma, i odnesu kući kapetana Marka Rakića, na brdu Blatama, prema sadanjoj sreskoj kancelariji, gde posle nekoliko dana i umre. Lomo je ranjen bio u glavu, iza desnog uva, ali kost nije povređena bila; olovo je jako očešalo i otišlo. Lomo je posle sahranjen u Rakićevoj livadi, na Blatama, blizu kuće gde je i umro. Na grobu mu je prosta velika ploča bez ikakvog napisa.

           Posle Lomine pogibije dužnost buljubaše Kačera primio je Marko Rakić. Marko se nije isticao kao vojnik ali je bio uticajan i ugledan kod Miloša Obrenovića. U Dragolju, Lomu je nasledio    njegov sinovac Milovan Lomić koji je takođe bio vojvoda. Kasnije ga je Miloš smenio a na njegovo mesto postavljen je Jovan Kozeljac. Razlog uklanjanja Milovana   je  što je on prisvojio konja rudničkog age Tokatlića a njega mu je Miloš tražio. Međutim, Milovan mu ga nije hteo dati i odgovorivši mu :
        "Na sablju sam konja uzeo na sablju ću ga dati."
         Milovan je umro 1850 godine i sahranjen je na groblju u Dragolju
      Kada su građani Rudnika 1926. godine podizali spomenik od belog venčačkog mermera izginulim ratnicima u ratovima 1912-1918, pored ulaza u školu koja se zove Lominim imenom, iskopali su i Lomine ostatke, preneli iz Blata i pokopali ih u postolje ovog spomenika. Na česmi podignutoj 1899. godine stoji natpis :
 Spomenik na Rudniku      ’’Blagodarni narod sreza Kačerskog podiže ovaj spomenik vojvodi Arseniju Lomi ’’
         Posle Lomine smrti Imšir paša krene da uguši ustanak i u Kalanjevcima se sukobi sa Lominim ustanicima, sada pod komandom Milovana Lomića, i grupom Milutina Garašanina. Turci probiju odbranu i u Dragolju zapale Lominu kuću te prodru preko Rudnika do Čačka 20. aprila 1815.godine. Inače, Milutin Garašanin je bio Lomin saborac te ga je svuda pratio. Kao Lomini saborci iz Dragolja pominju se dva brata Vidića, Spasoje i Petar kao i Pavle Ćosić.
             Istoričari i hroničari Lomu opisuju kao velikog junaka, mudrog vojskovođu i zato je svugde bio uvažavan. „Visokog stasa, velike snage, smeđ i dugih retkih brkova ,niz leđa mu je uvek visila pletenica kose, a na sebi je svakad nosio zelenu dolamu, imao je na kantar 110 oka“ otuda je i dobio   nadimak Loma. Ranjavan je više puta a neke od rana nikada mu nisu zarasle.
          O jednom Lominom dvoboju sa Turcima ima i posebno kazivanje Đure Milutinovića:
… „Bila je strašna ura pred očima.I jedna i druga strana vidi gotovu pogibiju,ali se mora početi jer bejaše došlo vreme da se krst i polumesec sudare. Na muci junačkoj doviknuće Loma Turcima: na što da stradaju svi i sa jedne i sa druge strane kad bi mogli samo dvojica megdan podeliti. Zato pozva turskog deliju da ukrste oružje. Na dobru konju- a o valjanosti njegovih konja,koje je jahao, pričalo se svuda- iziđe Loma i očekivaše megdandžiju,koji mu, dosta brzo,iziđe.Ali taman što skresaše prvi dim jurišeći jedan na drugoga, a iz zasede turske,iza jednog šumarka, planu puščana vatra.Turčin osta na mestu mrtav a Loma bi lako ranjen. Turci su išli na prevaru – ali na svoju nestreću. Otpoče se brzo bitka- i od njh malo ko ostade“…
Šteta što kazivanje Milutinovićevo nije sačuvano u celini, te ne znamo kada je to i gde bilo.
           O Lomi postoji mnogo legendi ali malo pesama koje je zabeležio Vuk Karadžić koji je posle 1813. godine napustio Srbiju sa Karađorđem.
        Sačuvana je pesma ’’Boj na Čačku’’ u kojoj vila beogradskom veziru Sulejman–paši kazuje ove stihove:
 Zaludu si zemlju oduzeo,
Rašćerao srpske vojevode,
Jedne k moru, a druge k Dunavu,
Kad veziru, jesi ostavio,
Ostavio do tri ljute guje:
Jednu guju vojvodu Mutapa,
drugu guju Loma Arsenija,
treću guju posinka Miloša
..’’
Loma je bio i darodavac knjiga. Njegov Triod čuva se u belanovačkoj crkvi , gde stoji zapis koji je napisan za treću godišnjcu Lomine smrti :

’’ otkupi Arsenije lomo Triod Svetoj cerkvi šutačkoj              Triod poklon Lomin crkvi
   Svome rodu Živim za zdravlje 1818 leto April 3.den
 ’’

 Treba reći da je Arsenije Loma imao svoju zastavu koju su žene iz njegove porodice isekle i upotrebile za povezače u zbegu odmah posle njegove smrti, izgleda baš kada je Ćaja paša zapalio Lominu kuću marta 1815. godine, desetak dana posle Lomine pogibije na Rudniku. Lomin barjaktar je bio Ilija Dembusa iz sela Bosute. Lomina smrt izazvala je veliku žalost u narodu koji ga je postakao, odajući mu priznanje za energičniju borbu sa Turcima.
          Knez Mihailo je 23.maja1863 godine kod crkve u Topčideru posmrtno odlikovao Arsenija Lomu čije su odlikovanje primili, mlađa ćerka Perunika i unuk Sreten Lomić artiljeriski major( bio je komandant okružne ćuprijske vojvske u ratovima 1876-7. godine).
             Vojvoda   Loma dolazi u red onih ratnika koji su svom snagom stali na branik narodne slobode, a slobodnu otadžbinu svoju videli nisu. I za njega se može reći, kao i za tolike druge, da je umro na granici Obećane Zemlje.
Spomenik u Dragolju        Loma nije bio samo ratnik i megdandžija, nego stvarni organizator Prvog a posebno Drugog ustanka. I uvek među prvima koji su smelo ulazili u prelomne događaje oba ustanka. Otuda je njegova ličnost ne samo lokalnog značaja, nego i ugrađena u samo tkivo srpske revolucije sa početka XIX veka.
        Ime Arsenija Lome nose osnovne škole u Dragolju i na Rudniku. Stanovnici sela Dragolj podigli su u dvorištu škole Lomi spomenik.
           Mesna zajednica Belanovica nije se potrudila da ime vojvode sačuva u boljem svetlu. Ostaci njegove kuće su zarasli u korov a prilaz je moguć samo traktorom. Proplanak gde je Loma zidao kuću ima prekrasan vidik na sever gde se vide obronci planine Kosmaj , na istoku je Bukulja , a na zapad puca pogled na deo Belanovice. Iza kuće na jugu je prelepa gusta šuma koja se naslanja na obronke planine Rudnik.