Živan Živanović

Živan Živanović

            Rođen je 14. oktobra 1854. godine u Živkovcima . Preminuo je 17 maja 1931. u Beogradu
           Živan je unuk kačerskog kneza iz Drugog srpskog ustanka Živana Stojanovića  
          Završio je osnovnu školu u Aranđelovcu, Nižu gimnaziju i dva razreda Bogoslovije u Beogradu i učiteljsku školu 1873. u Kragujevcu, gde je kratko vreme i radio kao učitelj.

       U 22-goj godine života, 1874. godine, izabran je za državnog blagodejanca (stipendistu) i upućen u Jenu,Nemačka, na dalje školovanje i usavršavanje pedagoških nauka. Zbog izbijanja Prvog Srpsko -Turskog rata 1876. prekinuo je studije i vratio se kao dobrovoljac u Srbiju. Posle oba Srpsko-Turska rata  gde je pokazao zavidnu hrabrost i sposobnost.   Vraća se u Nemačku gde je dovršio     studije u Berlinu 1879. kad stiče zvanje srednjoškolskog nastavnika jestastvenih i pedagoških nauka. Po povratku u zemlu počeo je raditi kao profesor  u Velikom Gradištu, Nišu, Pirotu i Beogradu gde je predavao : poznavanje čoveka, botaniku, zoologiju, minerologiju i moralne nauke.
          U slobodnom vremenu bavio se politikom, publicistikom i istorijim. Svoj publicistički rad počeo je u listu Javnost 1873, da bi sve intenzivnije sarađivao kao član u listovima Liberalne stranke: Istoku, Srpskoj Nezavisnosti, Ustavnosti, Novoj Nezavisnosti i Srpskoj Zastavi, čiji je glavni urednik .    Kada je prestala   da izlazi Srpska zastava  1898.   Zatražio je da ga primi kralj Aleksandar Obrenović. Tada je nastala njegova  misao o novinarima: „U Srbiji je to uvek bio jedan težak posao“. Zahvaljujući radu u novinama afirmisao se kao jedan od prvih i najuspešnijih polemičara Liberalne stranke čiji je, kratko vreme, bio predsednik. Od negovih političkih spisa naročito su bili zapaženi tekstovi upereni protiv pripadnika Naprednjačke stranke, objavljene u dva toma1882. i1887. godine, pod zajedničkim nazivom ’’Pametar naprednjačke vladavine’’.          
           U politici je sledio politiku Jovana Ristića, a on mu je poklanjao poverenje i za koga je ostao vezan do kraja života. Prvi put je ušao u Narodnu skupštinu kao poslanik Liberalne stranke 1887  Tokom 1893. kratko je predsedavao Liberalnoj skupštini. U više mahova bio je član Državnog saveta (1892, 1903 i 1907-1924). Biran je 1899. u vladu dr Vladana Đorđevića i bio   ministar narodne privrede, kada je 12. avgusta   obavljena  rekonstrukcija vlade Vladana Đorđevića i iz vlade istupili Jevrem Andonović, ministar unutrašnjih dela, i Sima Lozanić, ministar narodne privrede, a na njihova mesta su došli Đorđe Genčić i Živan Živanović.

 Kabinet V.Đorđevića 1899. godine

 U sledećoj vladi  Dimitrija Cincar Markovića 1903. godine  postaje ministar prosvete i crkvenih dela.   Bio je i jedan od osnivača Srpske književne zadruge i njen podpredsednik od 1899-1902. godine. Učestvovao je u mnogim kulturnim, prosvetnim, humanitarnim i privrednim akcijama. Dosta je radio na razvoju zadrugarstva, pa je bio i dugogodišnji član uprave Glavnog saveza zemljoradničkih zadruga. Bio je osnivač izvozne banke, i predednik Nadzornog odbora Osiguravajućeg društva“Srbija“            
          Bio je jedan od organizatora i rukovodilaca Komitske (četničke) organizacije na jugu Srbije i u Makedoniji. Komite  su imale   zadatak da se pre početka ratnih operacija prebace u Tursku i diverzantskim akcijama omoguće brz prodor srpske vojske.
              Godine1903. Živan se povukao  iz političkog života. U vreme oficirske zavere bio ministar prosvete i crkvenih dela. Njegova neposredna umešanost u atentat nije dokazana, ali se zna da su se zaverenici nekoliko puta sastajali u njegovoj kući jer je bio oženjen Apisovim sestrom.
             Kao član  „Srpske odbrane“ zajedno sa Ljubom Davidovićem, Jašom Prodanovićem, Miloradom Gođevcem  pomagao   na  aktivnosti srpske države u radu srpskih dobrovoljaca u samom Osmanlijskom carstvu sa ciljem oslobođenja i pripajanja Stare Srbije i Makedonije matici Srbiji.
              Za vreme Prvog svetskog rata bio je zarobljen i interniran u logor Nežider u Mađarskoj, gde je proveo vreme od 1916-1918. godine. 
         Nije sedeo skrštenih ruku već je radio na mobilisanju  svih patriotskih snaga, radi konačnog odslobođenja svoje otadžbine i ujedinjenju svih jugoslovenskih zemalja.    U svojim najboljim godinama,  penzionisan je u 42. godini života,  ali nije prestajao da se bori, pre svega za slobodnu javnu reč. Umro je u Beogradu , 17. maja 1931. godine.
         Iza sebe ostavio  je veliki broj političkih i pedagoških rasprava, i rasprava iz oblasti prirodnih nauka.  Pored velikog broja članaka i političkih rasprava Živanović je 1923. godine  napisao  svoje glavno i veliko delo „Političku istoriju Srbije u drugoj polovini XIX veka“ u četiri toma objavljeno 1923/1924.godine. Objavljene su mu knjige : Memoari Stevana Stevče Mihailovića- 1928 ;   Vidovdanski pametar I-1882, i II-1888;   Vaspitanje u srednjim školama- 1891;   Prosvetna pisma- 1897;     Zadaća Srbije- 1894;   Niš i niške znamenitosti, 1882;  Srbija u ratovima- (objavljeno posmrtno) 1958. godine
       Dobio je više odlikovanja i drugih priznanja među kojima je i Orden Karađorđeve zvezde. Kao penzioner bio je jedan od dobrotvora Srpske književne zadruge.
       Oženjen Jelenom Dimitrijević, rođenom sestrom Dragutina Dimitrijevića Apisa,   ideologa ilegalne organizacije Crna ruka i likvidacije kraljevskog para Drage i Aleksandra Obrenović.   Imali su ćerku Stanislavu i dva sina; Aleksandra Sanju Živanovića, rođenog 1890. godine koji  je bio student arhitekture u Beogradu. Njega je kao svog sestrića podstakao Apis, da se prijavi u komite kod crnorukca Ljubomira Vuilovića. Sanja je prva žrtva Prvog balkanskog rata - poginuo je na granici s Kosovom 18. oktobra 1912, nekoliko dana pre nego što je rat objavljen. Po Sanji se zove jedna ulica na Senjaku u Beogradu.
      Živanov mlađi sin Milan   postao je doktor istorijskih nauka i autor više vrednih knjiga, među kojima su: „Pukovnik Apis „ i ’’Istina o Solunskom procesu’’.
       Dok je Milanov otac Živan, bio zarobljen u Mađarskoj, Apis je preuzeo na sebe brigu o svom sestriću Milanu. Kada su Milana poslali na školovanje u Francusku, 1915. godine, mladić je vodio opširnu prepisku sa svojim ujakom.  Apis se nije ženio i nije imao svoju decu ali je Milana više čuvao i voleo nego što drugi brinu za svoju decu.
       I Živan se sa ljubavlju seća svog šuraka. O njemu on priča:“ Apis je imao toplo srce, bio je govorljiv i družio se sa ljudima. Posete porodici bile su za njega nephodni predah od napornih vojnih i političkih aktivnosti. U krugu porodice, Apis je ispoljavao neodoljivi smisao za humor.
        Živan je bio veliki prijatelj sa Lazom Lazarevićem, lekarom i velikim srpskim piscem         
        Živan je novčano i na druge načine pomagao  da se izgradi osnovna škola u Živkovcima, koja i danas postoji  .
       O svom ocu Marinku,  Živan je u  knjizi „Političku istoriju Srbije u drugoj polovini XIX veka“   napisao:
        Moj otac a sin kneza Živana Stojanovića kao dečak, u 1827. godini otpočeo se učiti prvoj pismenosti, u jednoj vodenici ( kapetana Periše Rakića) na reci Kačeru, kod učitelja, kako izgleda otmena i vrlo prosvećena begunca Srbina iz Austrije. Po skorom odlasku učitelja koji ga je veoma pazio , začeta znanja samoučki je nastavio i usavršio , i bio je ne samo u svom selu, no i u okolini, sem sveštenika, prvi bolje pismen čovek. Među „Predbrojnicima“ u znamenitoj zbirci narodnih pesama, crnogorskih i srpskih Višnjićevih iz doba Prvog  ustanka i“ bune na daije“ koja je sređena na Cetinju, i koju je vladika P.P. Negoš nazvao „Ogledalo Srpsko“ i izdao 1845. , Otac se nalazi tu kao „ Pisar primilitelnog suda opštine Živkovačke“ Po seobi ( oko 1857. ) u Aranđelovac, vidi se kao aktivan u događajima  i pisac je u „Srpskim Novinama“ 1859.nailazio na njegove potpisane dopise o savremenim prilikama ovoga mesta, koje je te godine knez Miloš pohodio u novo mu ime – kao Gor. Milanovcu- tada dao. Otac je imao i priličnu knjižnicu savremenih knjiga, gde je moglo, od „ Aleksija božjeg čoveka“ do „ Razorenja slavnog grada Troje“  i Dositejevih i M. Vidakovićevih knjiga naći dosta i sinu njegovu za čitanje, na čemu je i pisac i dobio svoju prvu širu duhovnu hranu. Od nekuda je otac tada naučio i grčki čitati, uz nekoga koji je to znao.  Kao trgovac imao je (još u selu) i bojadžijsku radnju; i bio je u poslovnim vezama u Beogradusa onda glavnim trgovcima Đokom Aćimovićem na Savi i Antonijem Simićem“Erom“ u glavnoj čaršiji. Ostalesu, među savremenicima, njegove razne izreke( kao n.pr. „Sudbina“ je to sudbina, što za nju nema apelate) i u prilikama se izražavao o ponečem, kako drugi ne bi smeo.
           Knjigu je posvetio svojim roditeljima rečima:
              Svojim dragim roditeljima Stameniji i Marinku iz Živkovaca u sr.kačerskom okr. Rudničkom u srcu Šumadije u znak svoje duboke zahvalnosti: Majci, na njenoj nežnoj ljubavi i beskrajnom žrtvovanju za sreću svoga sina; Ocu, na njegovoj vaspitnoj patrijarhalnosti i samonikloj težnji, da putem školovanja sina svoga povede boljoj budućnosti, posvećuje
        Pisac
        U knjizi "Srbiuja u ratovima" Živan je opisao i jedan svoj dolazak u svoje Živkovce 1914. godine:
         ...
Rat sa Turcima 1912. ostavio je dubok trag na mojoj porodici. Taj rat je zahtevao dve žrtve od moje kuće: dragog mog sina Aleksandra- Sašu , studenta arhitekture četvrte godine, koji kao dobrovljac, pogibe  prvog dana rata, 5. oktobra, u boju na planini Lisici, koja beše granica između naše Jablanice i prištinskog kraja; i dragog mi zeta, muža moje ćeri Stanislave, Aleksandra M. Glišića, pešadijslog potpukovnika, komandanta VII pešadijskog puka prvog poziva, koji pogibe na čelu svoga hrabrog puka u bici na Kumanovu, na Malom Negoričanu, 10. oktobra- održavši tu važnu poziciju , do pribiranja i koncentrisanja ukupne naše ubojne sile, kojoj je sutradan pala u deo pobeda, kao prirodna posledica hrabrosti i požrtvovanja dan ranije.
           Pod pritiskom te žalosti bilo je rešeno u porodici da ja, sa ostalom decom , odem u svoje mesto rođenja, selo Živkovce, u Srezu kačerskom, Okrugu rudničkom, gde nisam bio nekih četrdes et godina.
           Tako smo krenuli za selo 11. jula 1914, u petak, jutarnjim vozom .Pred sam polazak od kuće na stanicu, donese raznosač novine, i bacivši pogled na njih , opazim da se govori o nekakvoj noti koja je sinoć predata našoj vladi. Ni novine nisu mogle ništa reći, sem da je nota opasnog karaktera, upravo jedna vrsta ultimatuma. U to je ustao moj šurak, potpukovnik Dragutin Dimirtijević, koji je tek u zoru bio došao kući i ukratko mi samo reče: „Vrlo ozbiljna situacija, Austrija je postavila ultimativ, javljeno je sve Rusiji  i naređena mobilizacija“, i požele nam svima srećan put.
         Vozom smo došli uredno do Mladenovca. Tu se već osećala neka pometnja u redu vozova. Umesto u dva, pošli smo za Aranđelovac u četiri sata po podne, jer se aranđelovački voz nije mogao krenuti dok niški ne stigne; a  nama je valjalo ići kroz Aranđelovac do Darosave, i tu ostaviti voz, i kolima produižiti preko planine Vagan za Kačer i u moje Živkovce.
          No kako su u julu dugi dani, pri svem zadocnjenju, stigosmo za dana u Darosavu, gde su me čekali rođaci i kumovi iz mog sela, došli mi u sretanje, i tako smo ja i deca, sa malom mojom unukom Jelenom , u petak 11. jula uveče, bili ipak u Živkovcima, ne ponevši iz Beograda nikakvih osobito brižnih misli, i ako je ta fatalna nota bila već predata. Ali zar je  malo nota Beč slao Beogradu, pa one nisu značile odmah rat. Moja su se deca udešavala za dvomesečno bavljenje u mome dragom zavičaju, radi čega sam ja tražio i dobio odsustvo, i sve je izgledalo lepo, upravo onako kako sam zamišljao ovaj svoj put i odmor u rodnome kraju.
        No već u nedelju, 13. jula, dođe opštinski pisar i reče da je primio naredbu i spiskove za mobilizaciju. Odmah zatim žurno dođe  naoružani student tehnike Vlasta Radovanović , drug moga sina Sanje, koji je sa njm bio u boju na Lisici, s porukom moga šuraka Dimitrijevića da idem odmah u Kragujevac. Vlasta dođe sa punim koferom raznih kućevnih stvari i pozdravima od moje dobre Jelene , koja ni po koju cenu ne ostavljaše dva, njoj draga mesta: grob svog sina, i kuću. U kući je ležala teško bolna njena i Dragutinova stara majka, a u groblju počivaše naša sjajna nada, tamo sahranjena zanavek.
        Poruka mog šuraka morala je da ima ozbiljan razlog, valjalo joj je sledovati. Odmah krećem za Kragujevac preko Aranđelovca  i Topole, na kolima mog zeta, kod koga sam bio u gostima u selu. Na sve strane kuda smo prošli vrvela je vojska, komora, obveznici svih vrsta, hitajući svako u svoju komandu. U Kragujevcu je vrvilo kao u loncu. Tu je bila vrhovna komanda, sa generalom, kasnije vojvodom Stepom Stepanovićem na čelu, jer vojvoda Putnik ne beše još stigao iz banje Rajhenhal u Austriji, kuda je bio otišao na lečenje i nekim čudom dobio dozvolu od Austrijanaca za povratak i vratio  se čak preko Rumunije u Srbiju. Vrhovna komanda bila je smeštena u Starom drvorcu kneza Miloša, gde sam našao i svog šuraka potpukovnika Dragutina Dimitrijevića. On je bio na položaju šefa obaveštajnog odseka Vrhovne komande. Odmah mi je saopštio da je rat na pragu, da je situacija vrlo ozbiljna, i da treba što pre da krenem decu sa sela, i zamolio me je da to učinim vraćajući se još sutra natrag u selo, a decu da dovedem u Kragujevac. Sutra u zoru, on me je telefonom probudio u hotelu „Takovo“, činio je to da bih ja što pre krenuo, što sam i učinio, i vratio se opet u Živkovce, gde, preko Šatornje, Trešnjevice i Jelovika, najprečim putem stignem rano.
         Odmah je naređeno pakovanje. Dok su se deca pakovala, a ostavio sam jedan dan za to, dolazili su mi rođaci i prijatelji na kratko viđenje i na oproštaj, jer su polazili na svoja zborna mesta. Divni moji Kačerci ! Iako su tek ostavili oružje, iako su bili i na Kumanovu i na Prilepu i na Bitolju i na Bregalnici, ni jedan se od njih ne požali na ovu novu mobilizaciju. Deseti puk – Rudničani- svuda su održavali svoj stari glas disciplinovanih vojnika i hrabrih ljudi. Ali, zar nisu svi naši pukovi bili takvi?!  Mobilizacija padaše taman usred žetve, jer u onim višim predelima pšenica stasaše docnije no u ravnicama. Sva letina ostade na ženama, starcima i deci! Selo opuste, sve što je bilo za rata i megdana ode u onaj novi nepredviđeni rat, za koji se u narodu ne znađaše tačno ni kako dođe do njega, ni dokle će trajati.
         Jedino je bilo jasno svakome: da ulazi u jedan opasan rat i da on donosi sobom nešto neobično važno, krupno, opasno i neizvesno. Ali je isto tako svakom bilo jasno, da se i sa „Švabom“ moralo kad tad raspraviti. „Tukosmo Turke, odbranismo se od Bugara, sad je red na Švabu, pa ćemo se, ako Bog da, i sa njim potući, pa kom opanci, kom obojci“, govorili su moji Živkovčani.
         Najzad i mi kretosmo iz sela, i to na dvojim volovskim kolima, sa dvoje seoskih momčadi, koja su, sa mnogo njih, morala voditi kola okružnoj komandi čak u Čačak, kako se govorilo, „ na pregled“, a posle kud zapovede.
         Zbogom zavičaju ! Posle četrdeset godina dođoh u tebei posle nepunih pet dana odlazim opet, a deca moja, sem sina, ne videše ni kuću ni kućište, gde sam ja ugledao sveta... To je valjda sudba ovog naraštaja da se ne smiri, dok ga ili ne nestane ili dok ne bude srećan da svrši veliko delo narodnog preporođaja, koji je pre sto i više godina upravo otpočeo baš u ovom kraju, na Rudniku, u Kačeru.
         U ovoj stogodišnjoj borbi Šumadije, svaka njena starosedelačka kuća i porodica dala je svoje borce i ima svoje tradicije. Time se naročito odlikuje Kragujevački i Rudnički okrug, dakle i moj Kačer, u kome su moji starosedeoci, došav pre stotina godina, „ Maina, od Crne Gore“, kako glasi predanje.
          Moj deda Živan Stojanović bežao je ispred Turaka kao dečko za vreme Kočine Krajine (1788/90) u Srem, a kad je Karađorđe zaratio, borio se u njegovoj vojsci. Kad je Miloš udario na Ljubić i na Dublje, borio se i s njime, i bio je vazda toliko istaknut u Kačeru da ga je Miloš - posle prve propasti na Ljubiću- poslao da iz Kačera dovede pomoć i da „ vraća natrag gde god koga vidi“, a kad je osnovana prva država naša, posle Drugog ustanka, on je bio poslanik u skupštini i umro je 1831. u svom selu Živkovcima, gde mu je i grob. Njego sin Marinko , moj otac, bio je prvi pismeni čovek u našem selu, začevši malo znanja kod nekog begunca iz Srema, učitelja, po svemu sudeći vrlo školovana čoveka ( što svedoče rukopisi, čak i pesme, koje je po odlasku iz Kačera, gde je u vodenici Rakićevoj držao školu, ostavio mom ocu). Braća oca moga behu prvi „soldati“ kneza Miloša i jedan od ovih, Petar, bio je pri zauzeću Timočke krajine i Zaječara u 1833. godini.
               Ovaj je rat, meni šesti po redu, i ja sam član naraštaja na koji su, od 1876, pali svi rizici, tereti, patnje, neuspesi i uspesi, strah i radost - jer je  u svakom od ovih ratova bila u pitanju sama egzistencija naše drage otadžbine. A ona je svima ovim opasnostima odolela, izašla je pobedonosno... Kakva li je sudba čeka sad u ovom ratu, koji je na tako neobičan način počeo tek pre nekoliko dana?!
              Ove su se misli rojile po mojoj glavi, dok su vočići polako odmicali uz dosta vrletni put po zavojcima kroz selo Trudelj i Kozelj, s one strane Kačera. Te se misli same sobom nameću svakom školovanom sinu ove zemlje, koji tuda prolazi, jer to je klasičan predeo naše otadžbine. Evo pomalja se Rudnnik, onaj veliki stožer nove Srbije, za koju su vezana imana oba ustanka, a tu preda mnom stoji stenovita Ostrovica, a stari su letopisci zapisali da je u Ostrovici skončala despotica Jerina, žena Đurđa Smederevca, a mati poslednjeg despota Lazara... Kakav sticaj! Tu se, u te planine sklonila poslednja predstavnica stare srpske države, uzmičući pred velikom poplavom osmanlijskom. A tu opet izbija prvi plamen ustanka protiv te iste osmanlijske sile, ustanka iz koga je nikla nova srpska država. Ali za čudo! Nijedan srpski poeta ne zastade na ovim visovima, na kojima je, po narodnom verovanju, uvek bilo vila koje su bodrile junake na velika dela....
           U Milanovcu nađem dva bliska rođaka koji su već pozvati u komandu, a pred mrak se otisnemo za Kragujevac. U prvi mrak bili smo u vinogradu gostoljubivog rođaka Nauma Kostića, gde smo se smestili po sili okolnosti na duži boravak, da odatle sa Novog Brda slušamo daleku potmulu tutnjavu velikih topova koji su gruvali duž Save i Dunava i tukli Beograd i Smederevo...
      Posle neuspelog Ilindenskog ustanka u Makedoniji   1903. počela je Turska odmazda i na srpskim stanovništvom.   Na mitingu održanom 30. avgust   u Beogradu pod parolom:"Sloboda svim neoslobođenim Srbima sa Srbijom zajedno ili smrt i samoj Srbiji" koji je presudno uticao na stupanje Srbije u ilegalnu oružanu akciju, održanom pred oko 10.000 ljudi, prisustvovali su kao predstavnici političkih stranaka: radikal Aca Stanojević, samostalac Ljubomir Stojanović, naprednjak Živojin Perić i liberal Živan Živanović. Jedan od govornika bio je i Živan. Srbija je stupila u četničku akcju preko Komiteta u koji su ušli Jovan Atanacković, Milorad Gođevac, Luka Ćelović, akademici Ljubomir Kovačević, Ljubomir Jovanović i Ljubomir Stojanović, političari Živan Živanović, Ljubomir Davidović i Jaša Prodanović, major Petar Pešić, činovnik Ministarstva inostranih dela Milutin Stepanović, restorater Svetozar Stefanović i trgovac Dimitrije Ćirković.
       David Mac Kenzie: „Apis, čovjek koji je izazvao Prvi svetski rat“ ,  u odlomku opisuje događaj koji ga je zadesio u kući Živana Živanovića  u noći ubistva kraljevskog para : ......Vođa kraljoubica prethodnog dana večerali su kod Živanovića. Dimitrijević je 28. svibnja doveo sa sobom satnika Mihaila Ristića kao nenajavljenog gosta. Živan Živanović koji se već upoznao sa Ristićem u Nišu, pitao ga je zašto je došao u Beograd. Ovaj mu je mirno odgovorio da je došao na pregled očnom lekaru. Nakon večere Dimitrijević i Ristić otišli su u grad „da malo posede u gostionici“. Sve je bilo mirno kad su Živanovići pošli na počinak. U zoru je kucanje na prozor sa ulice probudio je Jelenu Živanović. Probuđen  njenim povicima, Živanović je doznao da su kralj i kraljica ubijeni. „ I onako sam znao gde je otišao Dragutin, jer mu je ktevet ostao netaknut“. Dok su se Živanovići brinuli zbog Dimitrijevića, došli su satnici Ristić i Radivojević, koji su ubili kraljevski par, s Antićem i ostalima. Obavestili su ih da je Dimitrijević samo lakše ranjen. Odvevši Radovanovića u stranu , Živan Živanović doznao je da je rana zapravo kudikamo ozbiljnija. .“ Dragutin je zaista ranjen, i to teško. Bio je živ kad su ga odneli u bolnicu. Nadam se da će preživeti.“ Upozorivši ga da ostalima u obitelji ništa o tome ne kaže, Živanović je časnike počastio šljivovicom prije nego što su se požurili natrag u dvor.
        Satniku Dimitrijeviću pružena  je  prva pomić u stražarskoj sobi, gde je i previjen. Bio je ranjen na tri mesta. Prvi ga je metak pogodio u desno bedro i ostao u rani. Drugi, uperen u lijevi kuk, odbio se od drške njegova mača i zbog toga nije prodru u kuk ni oštetio unutarnje organe. Treća rana je bila najteža; metak je Dimitrijevića pogodio udred prsne koša. Prošao kroz prsnu kost, tik isnad srca, i izašao ispod rebara. Zbog mogućnosti krvarenja iz pluća ili smrtonosnog napuknuća velike krvne žile blizu srca lječnici su mu odredili potpuno mirovanje. Sledećih deset kriznih dana na raspitivanje rodbine i prijatelja lječnici su samo vrteli glavom, jer nisu bili sigurni hoće li ozdraviti
        Živan  u knjizi Politička istorija Srbije u drugoj polovini 19veka,  obrađuje period drugog dela vladavine kralja Aleksandra Obrenovića 1897–1903, događaje u kojima je i sam   učestvovao i koje je bukvalno zapečatio njegov šurak Dragutin Dimitrijević Apis i kaže:

   Dragutin Dimitrijević Apis      "U samu zoru 29. maja 1903. kucanje na prozor probudi prvo ženu piščevu Jelenu", piše Živan Živanović. „To je kucala gospođa Sofija Milutina Stepanovića, bliskog suseda u ulici Svetog Save. Na glasne uzvike ženine, potom, probudi se pisac i vikne iznenađen i sam: ‘Šta je?’ ‘Kako šta je, beše odgovor, mi spavamo, a dole pokolj u varoši, vojska se tuče, Kralj i Kraljica su poginuli, kuku mene, da li je onaj naš (Dragutin) ovde!’
         I ode živo u njegovu sobu gde je Dragutin spavao. Postelja beše nedirnuta; kapetana Dragutina ne beše tu. Ako je istina šta je gospođa Stepanovića rekla, onda je bilo jasno gde je Dragutin. U sobici gde su stajale sveće (jer tada nije bilo elektrike) nađeni su posle i odlomci od istih, jer ih je kapetan sinoć lomio i odneo u džepu, da mu se za svaki slučaj nađu pri ruci.
          Namah se izbudi cela kuća i pisac istrči na ulicu, koja beše mirna i skoro pusta, gde stajaše pred kućom njegovom i sam Milutin Stepanović i na pitanje: ‘Šta je to komšija, je li to istina da je poginuo Kralj i Kraljica?’ ‘Istina, istina komšija; ja sam to gledao sa prozora činovničke zadruge (koja je na suprotnom uglu gde je sada (1923) Ministarstvo spoljnih poslova), a evo, pogledaj dole na Terazije, ono je vojska.’ I zbilja celu prostoriju ulice koda samoga dvora i susednog mu ministarstva, beše pritisla vojska ugusto sabijena, kao neki mravinjak, čiji pojedinci behu rasuti i amo ka ‘Londonu’ i do kuće Jovana Ristića.  
                   Stepanovićevom iskazu valjalo je verovati; i on je mogao znati i čuti pre no i drugi; oba poslednja Obrenovića behu uzeli Stepanovića na oko, kao poznatoga Karađorđevićevca. U fakt se nije, dakle, moglo sumnjati. Mesto samog odgovora pisac se samo prekrsti, rekavši: ‘budi bog s nama, ovo je kao u hiljadu i jednoj noći!’ Stepanović zatim ode spokojan, iako je imao na Savi u pripravnosti čamac za bekstvo, za slučaj da zaverenike izneveri sreća
…",
         Dve neizvesnosti pritiskale su pisca tih redova, prva njega lično kao dojučerašnjeg ministra; a njega i njegovu porodicu druga – šta je s kapetanom Dragutinom.
         Dalje piše Živan: Pisac nalazi Dragutina u bolnici, otprilike tamo gde je sada ulaz u zgradu III gimnazije. "Kapetan Dragutin T. Dimitrijević Apis nađen je u suterenu staroga dvora, dok je još mračno bilo, ranjen na nekoliko mesta, oslonjen na zid i sav u krvi, pre no što je poginuo Kralj i ostali s njime, iznesen je odmah u stražaru dvorsku, gde mu je metnuo prve zavoje Živan Gašić, čija je kuća spram dvora, ali kapetan Dragutin je zabranio, da ga ma kuda nose, pre no što se vidi šta će do svršetka biti. Položen na klupu, sa revolverom u desnoj ruci, koja je ostala još zdrava i čitava (leva je bila kuršumom prebijena nadvoje, ispod ramenoga zglavka), on je tako ostao do razvitka dana, kada je sa prvim zavojem, bez odela, koje je moralo biti isečeno, da bi lekar do svih njegovih rana došao, uvijen u nekakav mekintoš, u kolima prenesen u bolnicu i dobio mesto u paviljonu, gde behu još neki ranjeni oficiri doneseni i smešteni.
        Bilo je tri rane: jedna na butu desne noge, duboka, bez izlaza, što je značilo da je olovo unutra; druga sa strane levog kuka, velika razlivena rana u mesu do kostiju, za koju se nije moglo znati kako je postala, dok nije doneseno njegovo oružje, (sablja i revolver) iz dvora. Probijeni mesingani balčak na sablji, koji je imao rascvetanu rupu od kuršuma, objasnio je ovu drugu ranu, ispod levog kuka. Kuršum je, srećom, udario u balčak, njega probio, ali se i sam razbio i snagu probojnu izgubio, tako da je mogao iscepati tkanja, ali srećom, ne i probiti kuk i povrediti unutrašnje organe.
         Treća je rana bila najopasnija i po pravcu, kuda je olovo prošlo i po povredama koje je proizvelo. Kuršum je udario posred grudi, probio grudnu kost, i kako je pošao od nekud s desna, on je prošao koso kroz grudi levom celom stranom, povrh srca i spleta krvnih žila, pa kroz pazuho i izlazeći napolje na rebra, prošao kroz mišicu leve ruke, i ispod samog ramenog zglavka prebio mišićnu kost nadvoje i izašao ispod ramena, napolje.
         Ova je rana dakle: probila grudi, prošla kroz levo plućno krilo, provukla se – sam će Bog znati kako! – kroz vene i arterije povrh srca…"
          
Živanović opisuje kako je ranjen Apis:
         
"Ključeva nije više bilo na raspoloženju, koje je trebao dati Mihajlo Naumović, (sin Jove Naumovića, negdašnjeg okružnog načelnika) nije se moglo o tom dugo debatovati. Za to se odmah pristupi razbijanju vrata dinamitskim fišecima, spremljenim takođe za sve slučajeve i kojima je još od Niša raspolagao poručnik Milutin Lazarević. Prvo se počelo sa rastovim ukrašenim vratima, koja su vodila u glavnu salu (gde je balkon). I kad je počeo goreti pripaljeni fitilj, obešen o kvaku, opet Dimitrijević spazi nešto, što je i za nj bilo sudbonosno.
           U polumračnoj dubini desnog hodnika, a kod spavaće sobe kraljeve, Drag. T. Dimitrijević spazi jednu ljudsku priliku, koja se izgubi negde u dubinu. I ostavivši drugovima posao oko vrata, poleti tamo, i pri kraju hodnika desno spazi široke kamene stepenice koje su s prvog sprata vodile u prizemni sprat dvora. Tuda se izgubila ona prilika, za koju se nije moglo znati ko je bio; a nije bila nemoguća pretpostavka da je to mogao biti sam Kralj, već i s toga što je to u blizini spavaće sobe; a ticalo se spasenja u poslednjem momentu.
           Međutim, to je bio stražar, postavljan uvek noću na to važno mesto. Dimitrijević s revolverom, sleti niza stepenice u donji hodnik (koji je, kao tunel, u pravoj liniji s kraja na kraj prosecao ceo dvor, i delio s preda sobe, koje su gledale u baštu i stražnja odeljenja pod brdom, mahom podrume). Odjednom se u donjem hodniku osu pucnjava: to su bila dva stražara, onaj ozgo i jedan iz donjeg hodnika, koji su osuli u mraku paljbu na Dragutina i on na njih, sve iz neposredne blizine. Utvrđeno je da su stražari izbacili oko 25 metaka (pet ‘šaržera’), a pisac je i po zidovima gledao mesta od udara kuršuma. Dok je gornji sprat odjekivao od dinamitskih eksplozija, u donjem su praštale puške, kao što je i drugi jedan deo ‘unutrašnje straže’ s jednim podnarednikom, koji je uz uzvik: ‘ovako se teku palete’ pucao u gomilu oficira, no i sam je odmah pao. Tad je ranjen i ostao bez ruke zaverenik Mladen Mlađa Milivojević.
           Rezultat je toga na donjem boju bio: da je Dragutin T. Dimitrijević Apis ranjen na tri mesta, kako je to napred već izloženo. Obliven krvlju, naslonjen na zid, Dragutin je ostao tu – a i vojnici – od kojih jedan takođe ranjen – izgubili su se u mraku – i čekao svoju sudbu. Kad mu je pri disanju prošištao vazduh na otvor na grudima: ‘Ja sam se, veli, setio slične scene iz Francuske revolucije’, opisane u ‘Devedeset trećoj’ (od Higa).
            Kad ga je pisac koji je uskoro ulazio i pregledao ceo opusteli dvor, i mesto gde je Dimitrijević dole ranjen – upitao: zašto se nije sklonio u jedna od tolikih vrata, gde su zidovi bili u dovratnicima na metar debeli?  Dragutin je odgovorio
: ‘Pa, sramota je, da se jedan oficir, ma i u ovom teškom položaju, sklanja ispred redova!’"