Tradicija i običaji

 Tradicija i običaji

Kultura i umetnost,  običaji i verovanja, lepota i mudrost življenja, čine tradiciju jednog naroda. Tradicija   naroda bogata je i neiscrpna riznica koju treba otvarati, otkrivati, upoznavati i tako od zaborava sačuvati neprocenjive vrednosti koje čine lepotu duha našeg naroda. To je nešto što se ustaljeno prati, obeležava i proslavlja, što se sa kolena na koleno, nasleđuje, menja  ili propada  
Narodna poslovica kaže : „bolje da propadne selo nego običaj„
Običaji su, od najranijih vremena, ispunjavali jednu od svojih važnih uloga,   čuvanje identiteta naroda.

Kačerski sto

Mi smo narod sa bogatom tradicijom, koji se, zbog različitih istorijskih okolnosti suočavao sa velikim iskušenjima njenog očuvanja. Međutim, mnogi običaji Srba su tokom dugog vremenskog perioda bili izgubljeni ili potisnuti. Danas, u izmenjenim okolnostima, unutar srpskog entiteta, postoji sve veća težnja da se većina običaja obnovi i utka u kontekst savremenog života. Ali, pitanje je  koliko su se oni sačuvali do danas u svom izvornom obliku i značenju i kako se poštuju.

Tradicija i običaji jednog naroda su nešto što se ustaljeno prati, obeležava i proslavlja, što se sa kolena na koleno prenosi . Obeležavanje nekih značajnih   događaja takođe je postala tradicija. Svaki narod   ima svoju tradiciju i običaje, pa i svako mesto, selo i grad tako da oni   nisu svugde isti. Najzastupljeniji i najpoznatiji običaji  su običaji životnog ciklusa, koji su u vezi sa  rođenjem, krštenjem, svadbom, odlazakom u vojsku, smrću itd. Koliko je čuvanje običaja i tradicije bilo značajno   govori i izreka “bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti”.

 Običaji potiču iz davnih vremena i u skladu su sa starim verovanjima Srba , koji su opstali do danas . Njih često prate razne tajanstvene i mistične radnje koje narod čini u raznim prilikama i iz raznih pobuda , verujući da će mu to nekako pomoći i koristiti .  Različito ih tumačimo i namenjujemo   za svaku radnju , svaki događaj , svaki odmor , svaku priliku i nepriliku :
• da se zaštiti zdravlje ukućana ,
• da se sačuva i poveća porod i imovina ,
• da pada kiša , da se natope žedna polja i da se suzbiju i razbiju  gradonosni oblaci .
• da se pridobije osoba koja se voli ,
• da se izleči bolesnik ,
• da se napakosti nekome , itd
             Nekada je naš kraj bio bogat narodnim običajima koji su vremenom iščezavali. Razlog njihovog nestajanja je i prodiranje gradskog načina života i odevanja u selo a i savremena obrada zemljišta koja je potisla mobe. Ubiranje letine, branje kukuruza se ranije bralo mobom, žito  se žnjelo ručno srpom a i posedi su bili veliki jer  se živelo u zadrugama. U kratke jesenje dane po selima su odjekivali zvuci harmonika jer je to doba kada se najčešće prave svadbe. A zatim u duge zimske noći prela,sedenja a i slave. Seljaci su se dosta bavili drvodeljarstvom i pletarstvom. Žene i devojke su prele, plele i tkale. Dolazak novog vremena i novih generacija, težnja da se ide u korak sa savremenim svetom, kao da lagano potiskuju ono što nam je u korenima. Zajedno sa običajima iščezava i narodna nošnja koja je dosta retka i to jedino kod starijih ljudi. Pođimo od nošnji.
               Srbija je krajem18. i početkom 19. veka bila naseljena brojnim doseljenicima iz različitih krajeva, svakako je u pogledu odevanja vladalo veliko šarenilo. Seoske nošnje,   sve do početka 19. veka, i u materijalima i u oblikovanju, bile su pretežno proizvod domaće kućne i seoske radinosti. Rukotvorile su ih žene, s tim što su poneke delove radile i seoske zanatlije. Iskustvo i tradiciju prenosili su stariji na mlađe, s kolena na koleno.


            Narodna nošnja počinje da se razvija i odvaja od nošnje koju su Srbi morali da nose dok su bili pod Turcima . Navodim delove odeće koji su se nosili u 19. veku u Šumadfiji:
Šajkača, prsluk, gunj, fermen, , anterija, zubun, dolaktenik, tkanica (vrsta pojasa, koji se dobija tkanjem), bridžes pantalone, dolama, džemadan, misaraba, jelek, libade, šalvare – deo ženske nošnje koja je nošena jedno vreme posle osobođenja od Turaka, čarape i opanci.               
    Jovan  Mišković opisuje nošnju u njegovom vremenu: 
Muška Zimnje:
        Čakšire od sukna većinom sa malim turom ( u Kačeru većinom bele a i sigave). Dalje, gore jelek zakopčan; po jeleku gunjče bez rukava (zubunčić) pa odozgo gunjče kratko sa rukavima. Sve od sukna većinom. Po gde gde ali retko, videće se jelek od čohe ili od ćitajke. Kape, gde su pelengiri nose se šubare (crne od jagnjetine), a inače najviše crveni fesovi bez kićanke. Obuća je opanak većinom neštavljen, što ih sami grade. Nego su počeli uobičajavati da donesu kože, pa im čakurdžije opanke naprave, ali neštavljene.
Letnje odelo kod muških.
Košulje konopljane (većinom) do kolena i gaće. Dole dizluke od sukna (crne i bele). Gore jelek i zubunče. Pokrivalo glave – fes. Obuća je opanak. Čarape vunene, šarene i nazuvice. Sve ovo sami izrađuju.“
Ženska Zimnje odelo :
Košulje od konoplje, pa jelek suknen izrezan; gunče sa rukavima ozgo; dole suknje vunene (same tku, a i bojadišu – ređe). Po jednu kecelju s preda. Dugački zubuni iskićeni sa šljokama slabo se sada nalaze; mesto toga ovlađuju jeleci i gunjčeta sa rukavima. Gde se dugački zubuni upotrebljuju, tu se ozdo obično ne oblači jelek. Suknje neke meću a neke ne; kecelje meću sve i sa zubunima. Obuća –opanci sa dugačkim vunenim čarapama i nazuvicama. Devojke od 15 godina (šiparice) idu gologlave, a posle nose fesove. Žene u Kačeru, oko Rudnika nose većinom konđe sa belim ubradačem. Ogrlice za ukras od novaca nose oko vrata, a po neke i na konđama. Mlade nose sada sve manje smiljevce; venac počinje sve većma ovlađivati.
Letnja nošnja kod ženskinja
Razlikuje se od zimske u tome, što za ozgo ne nosi gunjče sa rukavima; ostalo je sve isto.“
               Seoska nošnja koja se razlikovala od gradske i po kroju i po kvalitetu bila je izrađivana po kućama, a pojedini haljeci bili su delo seoskih terzija – abadžija koje su bili i hrišćani i Turci. Zanatlije koje su se bavile krojenjem, šivenjem i ukrašavanjem gradske nošnje nazivane su terzije. Abadžije su ručno izrađivale narodna odela od domaćeg sukna ukrašavajući ih gajtanima. To su bili veoma ukusno urađeni koporani, dolame, tozluci, kabanice i razni haljeci.
              Kakva je moda bila i koji su materijali bili u upotrebi iluzorno je potsećati da su vaspitanja, teška vremena i siromaštvo u ovim krajevima bili većinom prisutni. U ženskoj, kao i u muškoj odeći, platnena, od konoplje, košulja u obliku ravno krojene tunike sa rukavima, osnovni je donji i gornji haljetak. Ženska dugačka košulja je iste širine, sa jednim do dva klinasta proširenja po stranama  sa izrazito bogatim vezenim dekorom  Vez savršene izrade, sa istančanim smislom za povezivanje raznih oblika geometrijskog, kao i stilizovanog biljnog ornamenta, smešten je na vidljivim delovima košulje – rukavima, grudima sa okovratnikom i po ivici košulje. Za vez se koristila vunena pređa, vrlo često crvene boje u više nijansi.  Crvena boja je samostalno zastupljena  ukomponovana sa drugim bojama, ili sa srebno i zlatnim nitima, uz dodavanje perlica, šljokica i kićanke. Druga odevna karakteristika koja zanačajno  definiše žensku odeću   je suknja, oblikovana od dve poprečno sastavljene polovine, nabrana i otvorena celom dužinom. Podjednako su je nosile devojke, neveste i udate žene. Ona je znatno duža   koja seže skoro do ruba ženske košulje, otvorena celom dužinom, prugaste ornamentike . Pamuklija- haljetak Neizostavni delovi odeće su tkani pojas i vunena pregača, geometrijske ornamentike izvedene u samom tkanju, ređe vezenje. Nošena je jedna ili dve – prednja i zadnja. Sve do pred kraj ovog vremena, pregače su izrađivane od vunenih tkanina iz, jedne ili dve pole, ukrašene raznovrsnim utkanim, a docnije vezenim šarama. Prednja prečaga sa utkanim horizontalnim prugama i klečanim motivima između njih, bila je jedna od najstarijih pregača u Srbiji.  Od gornjih delova odeće koji su nošeni leti, a pojedini samo zimi  je kratak jelek (prsluk), duži zubun (ženska gornja haljina bez rukava, otvorena spreda), dugačka suknena haljina sa rukavima i gunj (ženski i muški haljetak dugih rukava, vrsta kaputa od sukna) bele ili smeđe boje, dužine do pojasa, svi optočeni gajtanima.
Najrasprostranjeniji deo ženske odeće bio je: zubun,  doramak, saja ili ćurdija.  Zbog veoma raznovrsnog i bogatog ukrašavanja, zubun je bio jedan od najlepših ženskih haljetaka, izrađen od belog sukna, dug do kolena, otvoren spreda. Uz geometrijske ornamente obilno su zastupljeni stilizovani cvetni motivi izvedeni vezom, aplikacijama bojene tkanine .

 

Ubadača

Konjga

Zubatka

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

            Jedna od upečatljivih odlika ovog prostora je način češljanja i povezivanja- oglavlje, odnosno trvelji (dve pletenice ispletene od vune) koje udate žene upliću sa kosom i savijaju pored ušiju . Na tako očešljana kosu polagani su peškiri i kape sa kraćim ili dužim prevesla niz leđa. Devojke sa kosom očešljana u jednu, dve ili više pletenica, nosile su malu crvenu kapu ili maramu. Kod nevesta se javljaju posebni oblici, bogato iskićeni cvećem, nizovima perlica, srebrnog novca i drugim privescima, koji su, osim ukrasne uloge imali i značenje amajlije. Pored nakita za kićenje kose i pokrivala za glavu (naušnice, ukošnjaci, počelice, dijademe) i u prazničnoj odeći raznih vrsta ogrlica, nagrudnjaka, narukvica, prstenja,   imale su  ukrasne   kopče za ženski pojas, srebrne ili pozlaćene .

pregača JelekDetalj sa pregače

 

 

 

 

 

 

Originalnu žensku nošnju u Šumadiji činillo je:

Ženska nošnja • Košulja ručno vezena
• Jelek ručno vezen zlatnom ili srebrnom srmom na pamučnom
plišu u crnoj ili bordo boji
• Tkanica (pojas) tkana na ručnom razboju
• Suknja tkana na ručnom razboju
• Kecelja pun vez ili pokrstica rađena na pamučnom plišu
• Čarape štrikane ručno i vezene
• Opanci ručne izrade, đon od goveđe kože, oputa kozija koža

                 Za razliku od ženske odeće koja se iskazuje velikom raznolikošću oblika i ukrasa, muška seoska odeća   ujednačenijih je odlika. Osim platnene košulje i gaća nošenih leti  , tipičnu odeću sačinjavali su haljeci, zimi nošeni u više slojeva, koji su tokom 19. veka bili od valjanog sukna bele boje.  Osim košulje, sličnih krojnih i ukrasnih obeležja kao na ženskim košuljama  imali su sukneni džamadan (prsluk bez rukava, sa preklopljenim prednjica) i prsluci različite dužine, spreda otvoreni, a od zimskih haljetaka gunj sa rukavima, takođe različite dužine.

Muški jelek Koporan

 

 

 

 

 

 

Uz tkani vuneni pojas pretežno prugaste ornamentike,neizostavni deo suknene odeće, ukrašene aplikacijama crnih vunenih gajtana, bile su čakšire  - pantalone krojene sa plitkim turom i užim nogavicama, cne, bele a najviše sigave boje.
             Na odeći za svečane prilike, izrađenoj od domaćeg sukna, ili od smeđeg šajak (sukno fabričke izrade) i tamnomodre čohe fabričke izrade, najčešći nakit bio je ćustek –  nakit nanizan od perlica ili zanatski oblikovan od srebra.
             Bilo je uobičajeno obavijanje oko kape i glave pamučnog peškira, a po zimi tkanog vunenog šala. Od kraja 19. veka  koristi se šajkača (štofane vojnička kapa), koja se  održava u upotrebi i u savremenom životu danas.
Značajnu primenu imale su suknene kabanice sa rukavima i široki polukružni ogrtači sa kapuljačom, nošeni preko sveg odela.
Mušku nošnju činilo je:

 • Košulja ručno vezena
• Jelek od čoje vezen šujtaš gajtanom sa šumadijskim motivima
• Tkanica (pojas) tkana na ručnom razboju
• Čojane pantalone u teget boji
• Opanci ručne izrade, đon od goveđe kože, oputa kozija koža (izrađuje se još i u braon boji)

 Muške kape se nisu mnogo menjale. U najstarije muške kape ubrajamo šubaru, koja je veoma stara i dosta rasprostranjena. Fes je na našoj teritoriji novijeg porekla.Šubaru još možemo videti u nekoj starijoj porodici ali se  kod nas odomaćila šajkača.
           Šajkača
je srpska, nacionalna kapa, koja se ranije smatrala i delom vojne uniforme.  Naziv joj potiče od „šajka“, materijala, od koga je sašivena. Sam šajak se pravi od vune. Srpski vojnici su u velikim bitkama Prvog svetskog rata na neprijatelja jurišali pod šajkačom. Postoje vojničke i oficirske šajkače. Oficirske imaju i mali štitnik iznad očiju. Tako u pravilu o ratnoj spremi narodne vojske, koje je 6. oktobra 1877. godine potpisao ministar vojni Sava Grujić, stoji da narodni vojnici od države dobijaju po jedan šinjel, bluzu, čakšire s dokolonicama, limenu čuturicu, kazančić (na desetinu ili posebice), šator (na šest ljudi), sablju, kožni pojas i za glavu šajkašku kapu. U drugim dokumentima je nađeno da je ratnu spremu vojnika i komore, koju država daje, bila i šajkaška kapa.
            Posle opremanja srpske vojske novim uniformama  prvi rat u kojem se šajkača pokazala bio je rat protiv Turaka 1876–1878. Da bi mobilizacija  bila što brža, narodu, odnosno onima koji su bili pod vojnom obavezom, podeljene su uniforme da ih drže kod kuće. Narod je počeo da nosi delove vojne uniforme i u svakodnevnom životu. Imati deo uniforme na sebi bilo je za ponos jer ko ima uniformu, to znači da je on vojnik spreman za rat i junaštvo.
           Srbi su kao deo muške narodne nošnje tada počeli da nose takozvane bridž (ili bričes) pantalone –gore široke, a ispod kolena se sasvim sužavaju, i šajkače. Dotle se dugo nosila čalma a posebno fes.Može se reći da fes, praktično, iščezava posle Prvog svetskog rata od kada je, konačno, srpska seljačka glava pokrivena srpskom kapom-šajkačom.
 Šajkača je neprimetno potisnula šubaru kao srpsku nacionalnu kapu tokom devetnestog veka kada je istovremeno i truba istisnula gajde.
Šajkača je u stvari dvostruka kapa. Između njena dva dela može da se ostavi cigareta, pismo od devojke, novac i bog te pita šta još. Inače taj dvostruki deo šajkače je prvenstveno namenjen da se navuče preko ušiju kada je hladno vreme. Zato se taj deo i zove uši. Šajkača se šije od istog materijala kao i pantalone. Događalo se ponekad da se pantalone iscepaju na turu jer je taj deo najviše haban. Kako nije baš ni kod sirotinje elegantno ići pocepanog tura onda su od ušiju sečeni komadi i pravljene su zakrpe. Od tog vremena je i nastala izreka: seci uši, krpi dupe, i odnosi se na sve poslove koji se od jada i čemera obavljaju.
Jedan od najlepših opisa šajkače dao je književnik Momo Kapor :
         Kad god naiđu teška i opasna vremena, šajkača ponovo uđe u modu.
Šeširi, kačketi i francuske kape, tada na izvesno vreme potonu u zaborav.
Šajkača koja je u miru svakodnevni deo narodne nošnje, jedina je kapa na svetu, koja se u ratno doba preko noći pretvara u obavezni deo uniforme.
Zbog toga Srbi i u vreme mira, uvek deluju kao da su pomalo u ratu!
Ma koliko bio pametan i obavešten, stranac koji ne poznaje poreklo i suštinu šajkače
 , nikada neće razumeti Srbe.
  Šajkača je , naime mnogo više od obične kape; ona je oblik prkosa, hrabrosti, nežnosti i inata. Već nekoliko vekova ona štiti srpske glave od prirodnih nepogoda i ratnih poraza, predstavljajući svetu vezu sa prošlošću- sponu sa životom.
Kakva je to kapa, najbolje svedoči to, da se šajkača nikome na svetu  ne skida, sem Gospodu Bogu u crkvi! Sa njom se jede i radi, a kada se čoveku prispava, tada je namakne na lice da štiti od dosadnih muva i pravi veštačku noć
Ona potiče iz 15.veka, kada su je nosili šajkaši na svojim čunovima na vesla, oštrih gvozdenih kljunova, koji su po Dunavu i Tisi ratovali sve do 19.veka sa Turcima, presrećući njihove lađe. Mada šajak-čoja domaće izrade, slična suknu, potiče od turske reči, na ruskom čajka znači galeb, pa šajkača predstavlja, ustvari, stilizovan oblik ove najpoetičnije ptice.
„Oj Boga ti šajka ptico!“- peva naš narod..
Nijedna  kapa na svetu nije kao šajkača u stanju da već na prvi pogled, otkrije karakter i raspoloženje onoga ko je nosi na glavi!
Natučena na obrve, kao na čuvenoj fotografiji „Izviđač“, šajkača je znak opreza i opasnosti, a otkriva i preku narav svog vlasnika.
Nakrivljena na jedno uvo, odaje njegovo bećarsko raspoloženje, sklonost piću i lumpovanju, spremnost da se prepusti preteranim osećanjima, obesti i dertu.
Zabaci li je vlasnik na potiljak- eto skrivenog kabadahije ili čoveka u nedoumici, koji se sprema da obavi neki pretežak posao.
Prevelika šajkača, koja pada na klempave uši govore o nebrizi vlasnika koji je digao ruke od sebe, o mirenju sa neimaštinom i nailazećom bedom.
Bože kakvih sve šajkača nema u Srbiji! Izgužvanih, oznojenih, ulepljenih, izbledelih od kiša i vetrova, žege i snega; novih, novcijatih,(koje se nose na slavlima ili iz prkosa), drčnih i uspravnih, što na glavama stoje izazivačkih i onih, skljokanih od tuge i žalosti, koje pokrivaju glavu poput sletele utučene ptice umornih, sivih krila..
U šajkači se nose tek izležena jaja i obrane kruške za goste iz grada.
Iz šajkače se, kad nema ničeg drugog zahvata voda sa izvora.
Šajkačom se briše znoj sa čela na njivi.
Za nju se zatakne dugo iščekivano pismo od sina iz vojske, da vidi čitavo selo! I poziv za sud.
U tu kapu sa duplim stranama, koje se zimi spuštaju preko ušiju, leti se zadene cvet ili odloži dobijena cigara(za posle).
U vreme rata, zna se, u šajkači mora da stoji igla i smotak konca, ako slučajno otpadne dugme od šinjela.
Kuda će kupljeni loz, nego u šajkaču?
Kada lumpujemo, za za šajkaču zatičemo krupne novčanice dragačevskim trubačima!
I ubacujemo u nju koji dinar prosjaku pred crkvom.
Šajkača je, inače najtrpeljivija kapa na kugli zemaljskj; ona mirno podnosi i druge kape, koje joj rade o glavi koju pokriva.
   Ma kakve joj značke joj kačili-kokarde, mrtvačke glave ili petokrake, ona je ipak najlepša, kad je bez ikakvih oznaka.
To je zbog toga, što je šajkača mnogo starija od politike.
I mudrija. I dugovečnija. Trajnija…
Ne slaže se uz građansko odelo i ne idedobro uz naočare.
Tužno ju je videti u izlogu prodavnice suvenira . Ona je više za vašere.
Pola veka šajkača je strpljivo podnosila teret ušiljenih „titovki“, čiji je oblik preuzet iz tuđih armija i policija. Te kape su toliko neprirodne i tako ružno stoje na glavama, da ih vojnici, čim se za to ukaže prilika, skidaju sa glave, da im ne kvare kosu i zadevaju za opasač. Postojala je jedna, ko zna od kuda, zalutala kapa sa tri roga, o kojoj postoji čak i pesma:
„Ja sam Anka partizanka
Nosim kapu sa tri roga
I borim se protiv Boga! „
   
          Za razliku od tih bogohulnih kapa, šajkača ne može da bude ništa drugo –do pravoslavna.

Ona se ne skida čak ni pred kraljem, sa kojim su srpski seljaci odvajkada bili na ti!
Jedina loša osobina šajkače je da se u miru i blagostanju, brzo pretvori u šešir i zaboravi lako na samu sebe.
Oni koji je i tada uporno nose, so su ove zemlje…"
               I ako se danas nosi mnogo manje nego nekad, šajkača je i dalje jedan od simbola Srbije i Srpstva.
    Prekretnicu u oblačenju Srba u Kneževini Srbiji donosi revolucija 1848. godine. Do tada narod se u Srbiji oblači po turskim običajima. Od 1848. počinje ozbiljniji prodor evropske garderobe.
         Nosile su se čakšire tipa pelengira, ili šalvara, od neuvaljanog sukna, širokog tura i širokih kraćih nogavica (do ispod kolena ).
       Gunj se nosio na čitavoj teritoriji Srbije  . On je bio tipičan muški haljetak, mada su ga ponegde nosile i žene.
U prošlom veku, 90 odsto muškaraca  nosio je tradicionalno obuću: opanke. Po opancima moglo je da se zaključi odakle je koji seljak. U Šumadiji je nošeno više vrsta opanaka. Među njima su najviše bili rasprostranjeni i najduže nošeni presni opanci od neučinjene kože.

 

 

 

 

 

 

 

 

 Od 1850. godine po ugledu na bosansku izradu opanak i štavljenje crvene kože, počinju se izrađivati crveni opanci-crvenjaci.   Krajem devetnaestog veka pojavljuju se štavljeni, trajniji i bolji opanci, poznati kao đonaši, štavljenici, šabački ili šiljkani . Njihova izrada se unapređuje od polovine prošlog veka, pa se osnivaju prve specijalne opančarske radnje. Ovaj zanat je doživeo svoj procvat između dva rata, kada su mnogi primerci dostizali i umetničke visine. Opanke je  nosila srpska vojska u prošlosti kao sastavni deo uniforme. Po narodnom verovanju opanci pružaju veliku duševnu zaštitu čovekovom telu. Zbog toga se koriste u raznim magijskim radnjama. Tako na primer, običaj je da ženu koja ne može da se porodi ili se teško porađa, napajaju i umivaju vodom iz muževljevog levog  opanka.
           Opančarski zanat je, ovih dana, gotovo izumro, mada se i danas rado nose i oni predstavljaju jedan od najlepših delova nacionalnog folklora i čini sastavni deo identiteta srpskog naroda.
            I mušku i žensku obuću karakterišu vunene pletene čarape bogato ornamentisane izrađene od vune. Danas se takođe nose vunene čarape ali fabričke izrade i od tanke i meke vune.
           Zajedno sa običajima isčezava i narodna nošnja koja je danas dosta retka i može se videti samo u folklornim manifestacijama ili po školskim i crkvenim manifestacijama.
                       Jovan Mišković opsuje karakter Kačeraca i Rudničana:
          Rudničani vole da idu na sabore. Tu igraju i pevaju; skaču skoka junačkoga i bacaju kamena s ramena; a i rvu se. To su im još vrlo mile zabave, u kojima se ogleda muška delikatnost i samopouzdanje, i koje uzdiže ponos kod čoveka. Manje drže trku peške i na konjima; a retko se viđa i gađanje u biljeg iz pušaka, manje na svadbama.
          Pobožnost i moral u dobrom je stanju, osobito prvo. Što se dobrog
morala tiče, odlikuje se Kačer . U celom okrugu ženskinje se slabo fraka i maže kojekakvim otrovnim bojama.
          I piće voli rudnički okrug, poglavito rakiju, a za tim vino; nego gde se pivo
nađe, počinju i njega već prilično da troše.
Porodični krug u planinskim mestima još je zadržao svoj patrijarhalni tip; mlađi štuju starijega, ženskadija muškinje. Ženske ljube i ole odraslijeg muškog u ruku, pa ma da su u godinama starije od njega; put ne će putniku da pređu, ako se susretu. U susretu najviše se čuje pozdrav: „pomoz Bog,“ a u odlasku: „z'bogom,“ i „u zdravlju,“ – „da Bog da u zdravlju“.      
        Rudničani su dobri vojnici; imaju naklonost k oružju; bistri su i brzo ponjaju ono što im se kaže. U radu su, čvrsti i izdržljivi; u
svađi inadžije i osvetoljubivi. Naklonost za lopovluk i razbojništva nemaju.
          Kačerskog domaćina su mnogi opisivali. Njegov  mentalitet  je druželjubivost , nesebičnost, gostoljubivost i poštenje. Uvek spreman da pomogne drugima a i slobodan da primi pomoć od drugih.  Druženje je uvek bilo prisutno  da se nešto radi ili se organuzuju slavlja.  I uvek uz pesmu. Pevane su pesme „Savila se grana jorgovana“,“ Sinoć pade tija magla“,“Tamna goro što si potamnela“ „Tri su seje zbor zborile“ , „Stojano-Stojanke“, „U livadi pod jasenom“, „Zapevala sojka ptica“ i druge. Igre su nekada pratile svirale, gajde, dvojnice, a početkom XX veka harmonika i violina, kao istrumenti većih mogućnosti, obogatili su postojeću muzičku pratnju i tako podstakli narodne igrače ka improvizovanju i stvaranju novih igara. Brojni svirači, posebno na harmonici, doprineli su izuzetnom razvoju istrumentalne tradicije. Među njima su nekada veoma poznati Radojka i Tine Živković, Miodrag Todorović – Krnjevac, Milija Spasojević, Budimir Jovanović – Buca, Milovan Milutinović – Bane, Jovica Petković i brojni drugi.
               Igre se u centralnoj Srbiji igraju uglavnom u polukrugu, u kojem je istaknuta uloga kolovođe (prvog igrača) i keca (poslednjeg igrača). Igrači se drže za ruke ili, u sporijim igrama tipa šetnje, pod ruku. Igra se u desnu stranu. Jeremija Pavlović u svojoj knjizi „Kačer i Kačerci“, navodi da su se u Kačeru igrale iste igre  : đurđevka, vlajna, gružanka, ostroljanka, kokonješte (moravac) zupčanka, čačanka, cigančica, radikalka, mačvanka,Šumadinka, trojanac, devojačko i topdžijsko kolo. Dok od komponovanih kola zabeležena su:  džumbus kolo, Gocino kolo, žabarka, Radojkino kolo, Savino kolo,čukaričko, udaralo Ture u tambure, kolubarski vez, devojačko nadigravanje, kolubarska seljančica, mala, mala, Rajka, kolo igra i u kolu ja, ide Mile putićem i peva...        Muzičari koji su „krstarili’’kačerskim krajem, najčešće su bili u sastavima: klanet, violina, harmonika i bas (kontrabas).  Među najčuvenijim harmonikašamima su: Jezdo iz Mutnja,   Čokrlja iz Bućinog groba sa Rudnika, Dragoljub Gojkovac iz Rudnika i dr. 

Evo nekoliko zagonetki  iz ovog kraja:

Vipoje poji, na koplju stoji
Da nije vipoja, ne bi bilo nikoga
( kukuruz)
Lelek sedi na kamenu,
Lele mu je do vijeka
A izjede po svi jeta
( mlin)

Na sred mora ćićirovo gnezdo,
Ćićir ćićne, sve se more stisne.
( gruda sura)

Biribići vezu, biribići pletu
biribići goli hode, biribići kolo vode.
( prsti)

Zmiji oganj na vrhu glave gori,
A paša je u rep ljubi.
( lula)

Unoć jalov, unoć bremen
( krevet)

Visulja visi, kasulja kasa,
Kasulja se moli Bogu,
Da visulja slomi nogu
( žir i svinja)

Lončić tarančić,
Nit se kuva, niti vri,
Ceo svet othrani.
( dojka)

NARODNA VEROVANJA

Valja ne valja

Valja se da mladenci prvi put kroče desnom nogom u kuću da bi bili složni.
Valja se kad će mladenci da uđu u mladoženjinu kuću, da im svekrva preko praga da čašu vina, dva leba i dve kocke šećera da bi bili rumeni kao vino i slatki kao šećer.
Valja se da mladenci na svadbi jedu iz istog tanjira radi sloge.
Valja se ako snašini roditelji hoće da porod bude na njih, na svadbi da je zovnu po imenu i ona se okrene kad izađe iz avlije.
Ne valja se da mladenci jedu pečenje na svadbi, jer će snaša da razbija sudove.
Ne valja se da mladenci na svadbi jedu viljuškama, jer će posle da se bodu.
Valja pre da se okusi zrno grožđa nego kupine, jer je grozd plod božiji, a kupina đavolji.
Valja se kad se prvi put okusi zrelo voće u godini da se kaže :’’ Život i na zdravlje da okusim    jabuku. Na Turčina boleščina, a na mene život i zdravlje’’.
Valja se kad noću ideš na vodu da kažeš:’’Dobro veče, dobra vodo- kod tebe su dobri ljudi’’ ili ‘’ Dobro veče vodo- dobro veče vodeni čuvari’’ jer svaka voda ima svoga čuvara.
Valja se kad nekoga bole oči, da se umije, turi pare i cveće na izvor i da obriše maramčetom i da ga obesi na dren kraj izvora, pa će boles’ da prođe.
Valja se da na Bele poklade, pošto se pokladuje da se pije voda iz ljuske od jajeta radi zdravlja.
Valja se da na Božić i Bogojavljanje da se cvećem , a naročito bosiljkom, zakiti izvor da bi voda bila dobra.
Valja se kada se polazi na put tri puta kucnuti desnom rukom o vrata ili prag, za srećna puta i povratka.
Valja se kad god se uđe u kuću nazvati Boga i poželeti dobro kući i ukućanima, pa makar kuća bila i prazna, jer po narodnom verovanju duh predaka čuva kuću domaćina,  tako kuća nikad nije sama.
Ne valja da se ostavi nepojeden zalogaj hleba jer to ide đavolu
Ne valja nožem da se jede jer ćeš posle imati probade
Ne valja muško udariti metlom, jer neće rasti.
Ne valja ni za kim čistiti, jer ćeš mu zamesti sreću.
Ne valja se kad jedan potraži vodu da pije, a drugi se pre istakne pa pije pre njega njegovu vodu – pije njegovu žeđ.
Ne valja jesti pred trudnicom, dobićeš čimičak u oku,
Ne valja se kupati kad prvi mrak padne, može se nastradati,
Kad ispadne nekome zalogaj u jelo, znak je da je neko iz kuće ili roda gladan na strani.
Ne valja obuvati prvo levu nogu, napustiće te sreća,
Ne valja u gostima seći nokte, biće svađe u kući,
Ne valja muško dete tući oklagijom, napuštaće ga žene,
Ne valja ustati na levu stranu, tog dana nema sreće,
Ne pitaj lovca kuda ide, neće imati ulova,
Ne valja sipati kafu preko ruke, boleće stomak,
Ne valja se noću češljati navući ćeš neku nesreću,
Ne obaraj drvo za građu kad je  mlad mesec, nagrišće će ga crvi.
Ne spavaj pod orahom izludići ćeš,

Narodna verovanja o prirodnim pojavama, putovanju, pticama

Po narodnom verovanju grom bije svuda – samo neće u koprivu i trnje. Otuda i narodna izreka:“Neće grom u koprive.“
Kada se prvi put u godini čuje grmljavina, valja se povaljati po zemlji da ne bi bolela leđa.
Veruje se da će onaj ko uspe da prođe ispod duge, promeniti pol – to jest, ako je muško postaće žensko i obratno.
Vetrovi koji duvaju sa severne strane u kasnu jesen, predskazuju da sledeće godine usevi neće biti baš najbolji.
Kada iz kuće neko odlazi na dalek put, ne valja se toga dana ništa davati iz kuće na zajam, jer bi putniku put bio nesrećan.
Ko krene na put, pa se vrati po nešto što je zaboravio, taj na tom putu neće imati nekog naročitog uspeha
Zmija, zec,   mačka    kome pređu put, snaći će ga nesreća.
Ko vidi lovca ili pecača da ide u lov, neka ga ne pita kuda će, jer će on biti jedini krivac ako ovi toga dana ništa ne ulove.
Kada roda stoji ili sedi na krovu, znak je mira i spokojstva u toj kući. Ako roda pri tome klepeće, kuću će zadesiti šteta. Svraku ko čuje da krešti, znak je da će dobiti goste ili radosne vesti.
Sovu – buljinu -   ko čuje, neko će mu se razboleti u kući.
Sova je noćna ptica zloslutnica. Na čiju kuću sleti i počne noću u gluvo doba da huče, predskazuje nečiju smrt u blizini. Ako huče u gluvo doba noći u polju ili šumi, treba očekivati ružno vreme.
Kukavica se smatra žalosnom ali ne i kobnom pticom. Kukavica kuka od Đurevdana do Vidovdana i grehota ju je ubiti.
Ko čuje kukavicu da kuka a ima pri sebi novaca, neka se uhvati za novčanik, pa he mu novčanik cele godine bita pun.
Ko hoće da drži pčele, treba jedan roj da nađe, jedan da kupi, a jedan da ukrade, pa će mu se pčele dobro rojiti i dosta meda davati.
Kada se pčele roje na neuobičajenom mestu, čuvaju to mesto od štete i nesreće.
Da bi pčele sakupile što više meda, treba na Božić ili Đurđevdan sa najbližeg izvora doneti u ustima vode i poprskati košnice, pa će biti meda kao vode.
Pauk kad se nađe kome na odeći, predskazuje sreću i radosne vesti.
Bubamara ako sleti kome na ruku ili odeću, znači da će taj dobiti goste
Kada žunja klikće, vjeruje se da će uskoro promijeniti vrijeme.
Kad svrbi dlan, dobiće se novaca.
Domaćica kad muze kravu, ona ne dozvoljava da iko gleda, jer se može ”ureći” krava.
Kad devojka vidi buba-maru,  kaže: ”Buba-maro kaži gde ću se udati ?”. Na koji  kraj buba-mara odleti, na onaj kraj će se devojka udati.
Kad ko čuje kukavicu gde kuka, ne sme reći ”kukavica kuka”, jer će kukavica reći ”kukala ti majka do veka”,
Kada se kupi vo ili konj, prodavac pusti povodac na zemlju i kupac ga uzima sa zemlje, a   ne iz ruke u ruku.
Ako se krava zaobada (posle ugriza obada) , suša će se nastaviti i dalje.
Ako prilikom oranja volovima leže desni vo, rodiće žito.
Pogoršanje vremena sledi  ako : kokoši legnu ranije nego što je uobičajeno, ako se okupljaju vrane u niskom letu, ako kokoši sede na jednoj nozi, ako mravi iznose jaja iz mravinjaka .
Verovalo se u „kućnu zmiju“ ili „kućnicu“ i da se ona ne sme ubiti; umreće ono čeljade koje je ubije, ali se najviše bojalo za domaćina.
Kod vatre nije trebalo govoriti gde si video ptičije gnezdo, jer će doći zmija i pojesti jaja ili ptice.
Ne valja uhvatiti ili slučajno stati na daždevnjaka  : ako bi on pisnuo, čovjek bi postao gluv.

                 U poslednje vreme,   proces povratka tradiciji se polako vraća i odvija, počevši od škole uvođenjem veronauke kroz koju upoznajemo svoj pravoslavni identitet a sa njim i običaje koje proizilaze, preko povratka slavama po domaćinstvima i povratku veri sve većim posetama svim verskim objektima.Svetkovina je mnogo koje se u našem kraju sprovode i da pođem kratko redom od rođenja. Deca su željena i poželjna, kako radi njih samih, tako i kao buduće osveženje radne snage domaćinstva.

  Posebno se novi roditelji nadaju dečacima, pošto su muškarci ti koji nastavljaju porodičnu tradiciju.
Krštenje se uglavnom obavlja 7-10 dana nakon rođenja. Najvažniji učesnik obreda je kum; običaj nalaže da on odabira i daje ime detetu bez dogovora sa roditeljima. Kum detetu donosi i košulju za krštenje. Sveštenik poliva nago dete vodom, a kum izgovara ime koje je odabrao. Sveštenik odseca malo detetove kose i umotava je u lopticu od voska, koja će se, sa drugim sličnim lopticama, čuvati kraj porodičnog kandila. Sveštenik pali tamnjan i kadi prisutne, a onda sa ocem i kumom izvodi trostruki ophod, pojući. Blagosilja dete gestom činjenja krsta i dodirivanjem različitih delova njegovog tela krstom. Napokon, kum pljuje preko deteta, za sreću i kao znak „da se odrekao đavola“.
           U staranju o detetu, značajno mesto imaju baba, a često i deda po ocu. Oni više nisu u snazi, poput mladih roditelja, koji zbog toga provode više vremena van kuće, obavljajući teže poslove. Postoje mnoge uspavanke i pesmice čije reči inače nemaju smisla, koje majke ili babe pevaju dok ljuljaju dete u kolevci  “ Ide patka preko Save …”,”Buji paji čedo moje malo …”, ” Eci peci pec …“a jedna od najlepših je :

Ljulju, ljulju, ljuške, na Moravi kruške.
Nini, nini, nini, podajte ga strini.
Ljulju, ljulju, ljulju, podajte ga Dulu.
Dole sedi teta, kolačiće pljeska,
i meni bi dala, ali ne da tetak.
Izeo ga mačak na veliki petak!

              Sva deca u uzrastu između sedme i jedanaeste godine ili dvanaeste godine, dok pohađaju osnovnu školu, imaju tačno utvrđene poslove koje obavljaju kod kuće i veoma su svesna svoje odgovornosti…
              Onda dolazi škola i manji broj srećnika, od onih koji završe svih osam razreda u seoskoj školi, odlazi u Ljig, Lazarevac i Aranđelovac da tamo završi preostala četiri razreda srednje škole…
               Dolazi period udvaranja i zaljubljenosti. Mnogo je narodnih pesama koje na romantičan način opisuju ljubavni susret momka i devojke koji su napasali svoja stada, na osnovu kojih stičemo predstavu o dozvoljenim obrascima udvaranja, koja su se, uopšteno gledajući, danas izobičajili. Pesme  :

Čuvam ovce dole u Jasenje,
gledaj, dragi, pa dođi kod mene.
Samo pazi da ne vidi nana,
ti porani rano sa ovcama.
Ako ne znaš gde ja čuvam ovce,
ti ćeš čuti na ovcama zvonce.
Preko puta medenice zveče,
tu moj dragi svoje stado kreće.
Stado kreće u sviralu svira,
srce moje ne daje mi mira.

Ili

Čaj goro, lane moje,
pričuvaj mi ovce.
Da ja siđem, lane moje,
dole do devojke,
da ja vidim, lane moje,
šta devojke rade.
One rade, lane moje,
lepo cveće sade.

Pesme koje se pevaju uz frulu  ostale su nezaboravne. One se danas vrlo retko pevaju jer je ovladala elektronska uvozna muzika sa zvucima turskog melosa.
             Veliki sreski vašari   su za omladinu posebno značajni događaji, kada momci otvoreno govore o tome da će da „pogleduju devojke“  i iz drugih sela . Svako oblači najbolje šta ima i idu u grupama po troje ili četvoro momaka ili devojaka. Kada se seoske devojke obuku da idu u grad, ponesu svoje svečane cipele, a hodaju u gumenim opancima. Pred Belanovicom ili kod prijatelja one se preobuvaju, zaglade pletenice i obrve, a ponekad nanose i malo rumenila na obraze i tako lepe odlaze na vašar.
              Momak i devojka nikada neće zajedno na vašar, ukoliko nisu zvanično vereni, a i tada ih, u najvećem broju slučajeva, prate drugovi ili drugarice. Nakon što su obavili po neki posao na pijacu, kupili nešto , momci se uhvate pod ruku i prošetaju ulicom, klimajući glavama u znak pozdrava, devojkama koje poznaju. Devojke im uzvraćaju na isti način, a onda, kada momci prođu pored njih, okupe se u grupice. Nakon vašara,   harmonikaši sviraju, a mladi igraju kolo…  Pečenje pred svadbu 

  A onda dođe i brak i svadba.
Svadbe su oduvek najlepše i najveselije porodične svečanosti. Po kazivanju Magdalene Ivković, kustosa muzeja u Beogradu svadba predstalja ogledalo dubokih kulturnih promena. U njoj se ogledaju svi važni aspekti života jedne zajednice: ekonomske prilike, porodični odnosi, kulturne vrednosti i verska pripadnost. Ona nosi veliki broj tranzicija. Mlada menja deo svog imena koji označava pripadnost rodu, porodici i teritoriju, i ulazi u niz novih odnosa i uloga- supruge, snaje i domaćice.
        Još se ređaju običaji:
       Da bi mlada rađala mušku decu, svekrva joj dodaje nakonče, malo muško dete koje nevesta tri puta podiže, ljubi i daruje. Da bi bila srećna , mlada je morala da kroči u kuću desnom nogom i da ne dotakne prag.
         Promene koje su pratile društvo u celini, posebno od sredine 20. veka, radikalno su uticale na preobraaj tradicionalne kulture te su mnogi običaji izmenjeni ili nestali. Savremene svadbe se prave slično holivudskim filmovima. Ono što se nije izmenilo, što je ostalo i što podseća mlade na svoje običaje je što mladoženja mladu prenosi preko praga. Postupak ima više romantičan karakter, a i izražava i nastale promene u porodičnim odnosima – mladu više ne uvodi svekrva u domaći kult mladožinjinog doma.
Osnovni učesnici i elementi svadbe su::
Barjaktar: Mladožinjin brat od strica ili drug i neoženjen nosi barjak, sve do kola koje se prvo odigra, gde barjak ostavlja mladencima
Vojvoda: Mladožinjin zet i ima ulogu da zabavlja. Da otkupi petla od mladinog rođaka i obori jabuku dignutu na vrh visokog štapa vezanog za drvo u mladinom dvorištu.
Stari svat ili starojko: Drugi svedok na venčanju (obično mladin ujak). On donosi mladi venčiće, cipele i burmu
Dever: Mladoženjin brat ili sestra. Uloga je da čuva mladu sve do sklapanja braka
Mladalaštvo: Mladi su odlazili na prela, vašare, igranke, bioskop i pozorišne prestave, muzičke priredbe ... Devojke su nosile duge pletenice spuštene niz leđa, a u vreme pred udaju obmotavale su ih oko glave u vidu venca. Imućnije su oko vrata nosile nisku dukata. Fes na glavi bio je znak da su spremne za udaju. Vreme za udaju je kad navrši 16. godina a ako navrši 20. verovalo se da ima neku manu. Momci su se ženili sa navršenih 18-25 godina
Devojačka sprema: Sastojala se od odevnih i posteljnih predmeta koje nosi u mladoženjin dom. Priprermana je godinama uz pomoć majke , babe ili rođake. Spremani su i boščaluci- odevni predmeti zamotani u komad platna za mladoženju, svekra i svekrvu, kuma, strog svata i vojvodu.
Miraz: su činila pokretna i nepokretna dobra.Ženska deca se obično isključuju iz naslestva sem ako nemaju braću. Stoku su dobijale devojke koje idu u siromašnu kuću a neke su nosile i novac. Kasnije se to menjalo te se nosili sanduci za čuvanje odeće a zatim i spavaće sobe. Miraz ostaje ženina svojina i u slučaju razvoda ona to vraća nazad.
Prevoz devojačke spreme: Dva – tri dana pred svadbu devojačka oprema se prevozila okićenim zaprežnim kolima. Po opremu je obično išao svekar sa mladoženjinom sestrom ili snahom. Gledalo se da na opremi nigde nema čvorova ili zavežljaja kako bi mlada rađala pametnu decu. Kola se nisu zaustavljala da zlobnici na naude mladencima.
Prosidba: Značajnu ulogu ima provodadžija- posrednik. On najavljuje dolazak prosaca u devojčinu kuću. Prosci obično dolaze uveče i ne osvrću se za sobom a vrata zatvaraju leđima. Ako je devojka po volji, dogovara se dolazak na glede momkovoj kući. Običaj je bio da svekar devojci da novčanicu u ruku a kad bi je nazvao ćerkom, znači da je isprošena.
Proševina: Običaj je bio da se na dan proševine odlazi u crkvu, ili u kuću devojke, na tzv. ispit mladenaca. Sveštenik pita narod da li ima kakve smetnje za njihov brak. Pre i za vreme ručka držane su zdravice i lomljena je pogača koju je donosila svekrva, a mladoženjina porodica donosila je darove devojci. Devojka je boščalukom darivala goste , a tašta je mesila pogaču koju je mladoženja vratio u svoj dom. Mladenci su dvorili goste i poštujući kuma i starog svata dvorili su stajanjem pored njih.
Priprema kod mladoženje: Dva dana uoči svadbe kapija mladoženjine kuće je otvorena i ne zatvara se do kraja veselja. Ukrašavanje obavljaju devojke iz srodstva a svadbeni cvetovi se prave od grančice ruzmarina, sitnih sezonskih cvetova i trobojnih tračica. Venci kojim se kitila svetkovina nisu se skidali do Mladenaca.
Kum :Glavne uloge na svadbi imaju kum i starojko koji su bili svedoci na venčanju. U današnje vreme mladi parovi biraju sebi drugove za kumove. Ranije je kum obavezno bio mladoženjin kršteni kum i nije se mogao promeniti dok se on sam ne odrekne kumstva. Po kuma se išlo uz pratnju muzike a on je pored poklona donosio, burmu, pogaču i kumovski privez- tkaninu kojom su mladenci u crkvi privezivani pri činu venčanja.
Bidemajer : Bidemajer je preuzet iz zapadnoevropske kulture. Bacane bidermajera preko glave neposredno posle venčanja, mlada simbolično odbacuje ostatke svog prethodnog statusa. Ranije su svadbena veselja započinjala kolom a danas mladenci igraju svoj prvi svadben ples.
      U našim krajevima   je običaj da se svadbe održavaju u jesen. Čak postoji i izreka da „prolećna mlada i jesenje prase nikada ne valjaju”. U stvari, jesen je   najprikladnije godišnje doba za seoska venčanja jer je tada bilo najviše hrane, plodova, i pića. Tako su mogli da se prebrode mnogi izdaci koji prate velike svadbe. Porodica ili sami mladenci se dogovaraju oko kumova. Kum sa krštenja kod srpskih porodica predstavlja osobu najvećeg poštovanja. Bez kuma se ne može obaviti svadba, ni krštenje deteta. Običaj je da se staro kumstvo prenosi, odnosno obnavlja, tako što će se muška deca od kumova međusobno kumiti.

  Svadbarski kupusDva ili tri dana mladoženjin otac, u svojstvu buklijaša (onaj koji nosi čuturu) ide da poziva zvanice. Prvo ide kod porodičnog kuma, potom poziva starojka, starog svata, koji je često mladoženjin ujak. Potom ide do devera, mladoženjinog brata ili najboljeg druga. Nakon devera, odlazi u dom mladinih, a potom u različita domaćinstva sopstvene familije. Napokon, poziva i prijatelje i susede…
Svatovi, koji treba da idu po mladu, se rano izjutra, na dan venčanja, okipljaju u dvorištu mladoženjinog domaćinstva. Pravi karavan fijakera i čeza je ukrašen vencima od ružičastih, belih i žutih hrizantema i zelenog lišća, a uzde na konjima su ukrašene cvećem, raznobojnim trakama i dugačkim belim lentama. Danas su fijakeri  retkost te kolonu čine džipovi i mercedesi i golfovi raznih konjskih snaga. Kada povorka svatova dođe do mladine kuće, vojvoda ih upozorava da treba da se zaustave. Na vrh drveta je zavezan vrbov prut dugačak preko tri metra. Na njegovom vrhu je mala jabuka, za koju je pričvršena maramica, što su trofeji do kojih mora da se dođe, da bi se dobilo dopuštenje za ulazak. Mladoženja ne moze da odvede mladu sve dok puškom ne pogodi jabuku na drvetu. Sledi kupovina mlade, što je samo simboličan znak i malo šale. Običaj je da dever kupuje mladu, a braća koja je prodaju su tu da to učine što zanimljivijim i težim.To naravno podrazumeva skromno cenkanje i puno smeha. Sledi odlazak u crkvu gde se mladenci venčavaju. Posle ceremonije venčanja odlazi se kući, gde mladu dočekuje svekrva sa šećerom ili slatkom, tu mlada hrani mladoženju i obrnuto. I svekrva drži ispod miške ili u obe ruke dve vekne hleba ili pogače i daje mladi da grize od obe da bi se slagale u budućem životu. I posle svega toga mladoženja prenosi nevestu preko praga jer je on najviše izložen opasnostima od zlih čini i magije.

Dovoženje miraza devojke

Zatim sledi okupljanje  svatova pod šatrom gde ih čeka  muzika, ručak i veselje. Mlade devojke bi svatove kitile ruzmarinom . Cilj kićenja  bio  je da se svadba zaštiti od uroka i demona. Mladoženjina majka okitila bi kočije peškirima i tek tada svatovi bi krenuli ka mladinoj kući. Prethodno bi svi doručkovali. Kad bi stigli u mladinu kuću, opet bi ih čekala bogata trpeza.
               Kada mladenci nakon venčanja dođu u njihovu novu kuću (mladoženjinu), mlada uzima od svekrve sito sa zobom i pšenicom u kom se nalazi i jabuka. Jabuku baca sebi iza leđa, zob i pšenicu prema kući  a sito baca na krov kuće. Ukoliko se sito zadrži na krovu kuće, i mlada će se zadržati u kući. Mladi se u naručje daje nakonče, muško dete koje ona treba   tri puta da poljubi i digne uvis   da bi dobila mušku decu. Tast i tašta mladoženji stave dukat u čašu crnog vina, mladoženja vino mora popiti da bi došao do dukata i dukat uzima sebi. Tu su i zdravice koje se najčešće nazdravljaju uz domaću rakiju, veoma često nastalu u porodičnoj manufakturi.   Zdravice se uglavnom drže samo u svečanim prilikama, najčešće ih govori domaćin, ali to može da učini i gost.

 Tu je i kolo,  jedno od najstarijih Srpskih verskih običaja koje se igra u slavu Svevišnjeg i u slavu predaka. U kolu su svi povezani u jedan lanac, svi čine jednu celinu, sve nosi isti ritam. U kolu svi gledaju jedni u druge, upućeni su na bližnje do sebe, bez kojih kolo ne postoji. U kolu ima mesta za svakog ko je kadar u kolo se uhvatiti. U kolu igraju svi: od dece do staraca, i dobri i manje dobri igrači, i lepotom najistaknutiji i manje markantni pojedinci, i žensko i muško, i bogati i siromašni. U kolu nema veštačkih, već samo prirodnih razlika među ljudima. Kolo je i porodična igra u kojoj deda i baba igraju do sina, snaje i svoje unučadi. Kolo je i ljubavna igra u kojoj se momak hvata do devojke ili devojke zagledaju momke.
Nekada je bilo sramota ne znati igrati kolo. Danas je, sve češće, sramota znati ga igrati. Kolo se od tada do danas nije promenilo, a šta se sa nama desilo pitanje je koje bismo sebi svakako trebalo da postavimo. 
                Svadbena muzika nekada nije bila kao danas. Pevane su obredne pesme  uz pratnju frulaša, pesme koje su imale sasvim određenu poruku. Često su se pevale oproštajne pesme kojima su se devojke opraštale od svojih roditelja. U tim pesmama opevana je i tuga roditelja koji čine sve da ih kćerka ne bi napustila. U pesmama blagoslovima obično se prizivala plodnost. Pesme zdravice pevali su kum i stari svat, a za pokudne pesme, koje su bile šaljive i vesele, bio je zadužen čauš. Čauš je važna ličnost na venčanju  koji je zapravo bio zabavljač : on je zbijao šale i pevao a  svojom spoljašnjošću, ponašanjem i govorom treba da skrene na sebe pažnju i mladence oslobodi od uroka. Bračni obredi se, nedelju ili dve nakon ceremonije venčanja, završavaju prvom nevestinom posetom kući njenih roditelja, ovoga puta kao udate žene.
      Dragiša Božić, hroničar sela te svečane običaje koji su se događali do kraja prošlog veka opisuje “ Svadbe lude, sutra kako bude“ i između ostalog kaže:
         Nekada su svadbe pravljene od Krstovdana do Aranđelovdana sa stotinak svadbara. Poslednjih godina svadbuje se i leti i zimi, po svakoj klimi, najčešće kad može muzika.
       Sve obično krene desetak dana pre svetkovine, kada počinje uklanjanje ograda, da bi se postavile šatre duge i po 30 metara, široke za osam redova stolova, da od jednom može da sedne preko 500 svatova i kokanjaša. Bar tri dana nekoliko žena pravi 10-15 vrsta kolača i ako će iz svake pozvane kuće stići torta. Domaćin potamani nekoliko grla goveda, krdo svinja i ovaca a i pozvani na svadbu ko prase ko jagnje. Više ni jedna prosečna svadba ne može da prođe bez hiljadu flaša piva, toliko i boca raznih sokova, kisele vode. Još ako mladoženja pravi momačko veče, onda potreba pečenja i pića treba množiti sa dva jer kokonjaši se sjate iz okolnih sela da jedu i piju. Ima i grupa koje od svadbe do svadbe idu i kušaju domaćina da li je tvrdica, pa više polupaju i prospu no što popiju.
       Tu skoro u jednom selu na jednoj svetkovini domaćin prilazi jednoj grupi mladića i pita:“Izvinite momci, nešto ne mogu da se setim, čiji ste vi? „. Delije ne trepnuvši odgovoriše u glas :“Mi smo sa mladine strane!“ . „Koje mlade , ćorava vam posla, ovo je ispraćaj u vojsku !“.
       A kad je ispraćaj u vojsku u pitanju, i to sve više liči na svadbu: šatre, muzika prilozi u pečenim prasićima i jaganjićima. Obavezna je i „ulaznica“, novčani poklon za regruta, koji se revnosno unosi u specijalni spisak jer kad dođe vreme vraćanja to mora biti tačno u dinar. Ili malko više. Za razliku od ranije, od malih ručkova na dan odlaska u vojsku, kada je najbliža rodbina tutkala koju paru u džep budućem vojniku, danas je to svetkovina koja se pravi i po godinu dana pre dobijanja poziva.
             Iskreno rečeno, koji srpski prosečan domaćin može bez finansijskih teškoća  da podnese prosečan trošak: dečije punoletstvo, ispraćaj u vojsku, posle dve tri godine – svadbu, posle par meseci( jer današnje mlade nisu kao što su nekada bile- tanke, utegnute. Nevestu često, možemo poljubiti jedino iz profila, zbog „trbuha do zuba“) –babine ?
              Zašto se ljudi toliko troše – veliki je znak pitanja na koji odgovor treba da daju sociolozi, istoričari ili psihijatri ?

              Tradicionalna kuhinja nije bila baš mnogo bogata raznovrsnim jelima već se svodila na namernice koje su sami proizvodili, njihovi sastojci za pripremu nisu skupi, kao i način kuvanja. Glavno jelo je često kombinacija mesa i povrća  (sarma, đuveč, pasulj, kukuruzni hleb -proja, knedle, turšija, kiseli kupus, ajvar…Većina   jela se priprema samo na vodi, zahvaljujući postu koji je čest običaj  kada se jede riba, hrana pripremana na ulju ili samo na vodi.
   Slava - krsno ime je divan izraz pravoslavne vere, koja je tako duboko usadjena u srpskoj narodnoj duši. Rođena u tmini prošlosti, živi svoj vanvremenski život kroz sve vekove postojanja Srba. Slava je i naročito obelezje srpskog naroda, jer se proslavlja samo medju Srbima. O tim novim pojavama i shvatanjima običaja i njihove uloge, najrečitije govori način proslavljanja srpske slave.  Srpska slava, kao domaće praznovanje svetitelja – zaštitinika porodice, nesumnjivo je nastala zaslugom Svetog Save   i njegovih direktnih naslednika, kada su potisnuti ostaci paganstva u narodu, i slave dovedene u saglasnost sa hrišćanskim načinom slavljenjem Boga. Njenom utvrđivanju i razvijanju u snažan crkveno – narodni obred mogao je doprineti viševekovni teški period turske vladavine .  Oko svakog domaćina , u trenutku  kada drvcetom šibice pripaljuje vrh slavske sveće okupljaju se seni prethodnih generacija njegove porodice. U savu Boga i predaka unose se darovi: žito, vino i slavski kolač. Krsna slava je veza čoveka sa prošlošću, ali i budusnošću. Obeležje je verujućeg, duhovno bogatog čoveka koji zna ko je i odakle. Veruje se da onaj koji pali sveću i dvori goste na dan kućnog sveca, na simboličan način veliča sve svoje pretke, potomke i Boga. Zato je taj dan tako ponosan.
Kada se oženjeni sin, odvoji od roditelja i po građanskim merilima osnuje posebno domaćinstvo, nema razloga da se i u crkvenom smislu ne smatra posebnom ćelijom . Pogrešno je uverenje, koje postoji u nekim našim krajevima, da sin ako je i odvojen od roditelja ne treba da slavi, jer ima živa oca ili starijeg brata. Još se ponegde događa da porodica ne slavi ako je te godine u žalosti, što je takođe pogrešno, a ukazuje na neshvatanje suštine praznovanja slave.
Poznato je, da se porodična slava nasleđuje “s kolena na  koleno”, sa oca na sina, ali danas slavu žele da proslavljaju i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici. Njima je omogućeno sami da biraju slavu koju žele da slave, ili im je sveštenik to savetovao.
            Najčešće slave u Kačeru su : Sveti Nikola ( 19. decembra), Sveti Djordje - Djurdjevdan(6.maj), Sveti Jovan Krstitelj (20. januar),Sveti Dimitrije (8. novembar). i Sveti arhandjel Mihajlo-Aranđelovdan (21. novembar).

 Pita savijačaPihtijePogačice sa čvarcima

 

 

 

 Nekoliko dana pre slave, domaćin treba da pozove sveštenika da mu u domu osveti Slavsku vodicu, ukoliko se sveštenik sam ne najavi svoj dolazak. Treba pripremiti: činiju sa čistom vodom, bosiljak, tamjan, kadionicu, sveću, spisak živih i  umrlih članova porodice.   Osvećenje vodice se obavlja na istočnom zidu sobe pred slavskim ikonama, a ispred ikone je upaljeno kandilo. Činu osvećenja vodice treba da prisustvuju svi članovi porodice koji su se tog trenutka zatekli u kući. Osvećenje vodice je vrlo važan čin, jer se kroz vodo-osvećenje silaskom Duha Svetog, osvećuje porodični dom kao i svi njegovi članovi. Osvećena vodica se čuva kako bi s njom domaćica zamesila slavski kolač.
    Poskurnik        Slavski kolač se mesi uoči Slave i predstavlja našu žrtvu Bogu što smo se kroz stradanje i vaskrsenje  Isusa Hrista spasli od smrti.
    Izgled samog kolača zavisi od umešnosti domaćice. Kolač se pravi u obliku okruglog hleba. Važno je da kolač ima pečat-prosfornik   a može da ima i ukrase. Ukrasi od testa koji se prave tako da odražavaju sve ono što se želi u kući: ptice, koje predstavljaju zdravlje i veselje; grozd, da bi vinograd dobro rodio; burence, da bi u kući bilo svega u izobilju, kao i da bude optočen vencem od upletenih pletenica koje se narežu malim nožem.U zavisnosti od toga da li slava pada tokom posta, slavski kolač se priprema bez jaja, maslaca i mleka
Slavsko žito je takođe važno obeležje slave. Sprema se iz zahvalnosti Bogu za sve zemaljske plodove koje nam  daje. Sprema se za svaku slavu, jer se ono ne priprema za pokoj duše Svetitelja koga slavimo, već za pokoj duše naših umrlih srodnika (u znak molitvenog sećanja na njih). Moze se pripremiti na raznovrsne načine, ali najuobičajeniji način uključuje orahe, oraščic i karanfilić. Žito je simbol Hristovog Vaskrsenja i pokojnika u porodici.
Slavska sveća treba da je od čistog voska, čime predstavlja našu najčistiju i naiskreniju žrtvu Bogu. Slavska sveća je simbol želje i težnje svečara:
Crno vino je takođe jedan važan činilac. Prelivanjem vinom presečenog kolača znači da smo Hristovom krvlju očišćeni od grehova svojih.
Tamjan se koristi za kađenje i označava našu molitvu koja treba da potiče iz čistog srca kako bi Gospodu bila prijatna i draga, kao što je nama prijatan i drag miris tamjana, kojim se kadi.
Zejtin nam je potreban za prisluživanje kandila i predstavlja takođe našu žrtvu Bogu.
             Na dan slave domaćin kolač, žito i vino nosi u crkvu gde ih sveštenik blagosilja  i preseče kolač. U mnogim domovina kolač se seče u kući uz prisustvo sveštenika. Kad domaćin donese kolač kući, tad zapali sveću, okadi je, a zatim okadi ikonu, sebe, ukućane i goste i svi se pomole Gospodu i svome Svetitelju, kao što su i uoči slave radili. Posle molitve, domaćinu i članovima porodice se čestita slava.
Suština    proslavljanja srpske Slave je pomen na svetitelja koji je zaštitnik naše porodice i naš zastupnik pred Gospodom. U isto vreme  molitveno se sećamo svih naših predaka koji su proslavljali tog istog svetitelja i slavili Slavu toga dana.

Prebranac pasulj

 Projara

 

 

 

 

 Pošto Hrišćani dele i radost i tugu sa svojim bližnjima, prirodno je da se i Slava proslavlja u krugu porodice i prijatelja. Zato se za Slavu spremaju svečanija i raznovrsna jela, sprema se kuća i u domu vlada praznična atmosfera. Ako postoje materijalne mogućnosti može se  pripremiti i slavski ručak da se ugoste rođaci, prijatelji i komšije, a sa njima i članovi porodice. Za vreme ručka obično se nazdravlja i diže se zdravica. Uvek se mora pozvati na umerenost, jer ovo nije nikakva gozba, već  slava
           Još jedan lep stari običaj vezan za Slavu koji se ponegde još zadržao je i takozvano „dvorenje slave“. Radi se o tome da domaćin i ukućani koji toga dana proslavljaju svoje Krsno ime uopšte ne sedaju, u znak poštovanja prema svome Svetitelju, već poslužuju goste i sa njima razgovaraju stojeći. Ovaj običaj nam još govori koliko su naši stari poštovali svoga Svetitelja i sa kakvim se strahopoštovanjem odnosili prema Bogu.
           Narodna poslovica kaže : „Kako slavio, tako ti i slava pomogla“,  i koja se pre svega odnosi na iskrenost u veri i odnosu prema sopstvenoj tradiciji.Isto tako u narodu postoji izreka : „Ne daj Bože, da se ugasi slavska sveća jer je to onda znak da se gase porodice“.  I nikada ne treba da zanemarujemo svoju slavu. Pravoslavna vera  se kroz vekove održala i očuvala, zato i mi treba da čuvamo svoju veru, ne kao običaj nego kao svesno ubeđenje uz potsećanje narodne istine: Gde je Srbin, tu je i Slava.
          Iako je procvat kulinarstva u Evropi vezan za renesansu, Srbija toga vremena se ne može pohvaliti da je išla u korak sa Evropom .Ali, za vreme vladavine Nemanjića , od kraljeva Radoslava i Milutina preko cara Dušana i poslednjeg Nemanjića Uroša, kulinarstvo je u Srbiji bilo rame uz rame sa Evropom, pa u nekim segmentima i ispred mnogih država.  Treba napomenuti da se u srednjevekovnoj Srbiji jelo iz glinenih, zemljanih I drvenih posuda. Ali sačuvano je dosta posuda sa dvorova, srebrni tanjir cara Dušana ukrašen dvoglavim orlom i carevim potpisom, umetnički pehar od goveđeg roga okovan srebrom čuva se u manastiru Morača , a pripadao je Nemanjinom unuku knezu Stefanu iz 1252. Postoje i one nama drage priče da se na srpskom dvoru jelo zlatnim viljuškama dok je Evropa jela prstima, pa neki decidirano tvrdnju vezuju za kralja Milutina. Jeste se na dvoru kralja Milutina u nekim situacijama jelo iz srebrnog posuđa, ali zlatna viljuška je vezana za ime cara Dušana. Zašto se kod nas javila pre mnogih zemalja Evrope (osim Italije), odgovor možda leži u proklamaciji crkve da je viljuška „grešan razvrat“ ili đavolja alatka. Njena upotreba je dozvoljena tek početkom 16.veka.
              Naša kuhinja je vrlo raznovrsna i specifična koja se prilagođavala prilikama u kojima smo se nalazili i kroz koje smo prolazili kroz vekove.
Evo samo nekih od domaćih specijaliteta za doručak: domaći hleb, pogača, gibanica, mekike, prženice, kačamak, cicvara, jaja sa slaninom, domaći sir, kajmak, projara, obično i kiselo mleko .
       Gibanica je vrsta slojevite pite koja se pravi od nešto debljih kora i nadeva sirom i jajima. Najčešće se pravi kao gužvara, tako što se kore u sredini nagužvaju i tako prelivaju filom.   Od tankih kora koje se savijaju u krug pravi se savijača koja može imati razne nadeve, sir, meso, zelje.  Reč gibanica dolazi od arapske reči giban - sir. Burek je, naravno, turska reč, i potiče od glagola bur – savijati.
        Ručak se nikako ne može zamisliti bez domaće supe ili čorbe, rinflaiš( kuvano meso), pihtije, džiger sarma(prženje),  kuvanih jela: sarma, punjena paprika, prebranac pasulj, piletina pečena sa krompirom, kiseli i slatki kupus sa pastrmom, paprikaš, đuveč, gulaš i dr. i dobre salate: kupus kiseli i slatki, paradajz, paprika pečena, ajvar, krastavci … I na kraju se zasladimo sa : štrudle od jabuka, maka, orasa, koh, pite od jabuka, uštipci, palačinke, lenja pita, orasnice, gurabije, vanilice i salčići …Torte se dosta prave u novije doba inače se jeo patišpanj,  …

Vanilice

 Sitni kolači

 

 

 

 Pribor za jelo uglavno je bio od drveta. Drvenu kašiku najpre su upotrebljavali samo domaćini porodice, ostali su jeli prstima. Kasnije su svi počeli da jedu kašikama. Viljuška dugo nije bila u upotrebi. Čak, u 12. veku sveštenstvo je viljušku oglašavalo kao „grešan razvrat”. Borba za uvođenje viljuške (makar i drvene) bila je vekovna i mukotrpna, pa su sveštenici dopustili njenu upotrebu tek oko 16. veka.

 Sofra-sinijaSofra (sinija) je bila značajan deo pokućstva. Sofra se pravila od daske, obično okruglog oblika i prečnika, zavisno od veličine domaćinstva (oko 3 lakta, prosečno).
Oko sofre se sedelo na panjićima, tronošcima, nekoj tkanini, a najsiromašniji sedeli su na zemlji. Obično se svojim sedištem izdvajao domaćin. Njegovo sedište je bilo lepše i udobnije od ostale čeljadi.
Sedište gosta bilo je posebno odvojeno, sa desne strane domaćina, mada je jeo sa ostalim ukućanima. U svečanim prilikama, ili kad dođu gosti, onda su svi članovi porodice, a i sami gosti, zastirali krilo jednim ili sa više malih peškira. Te peškire je, obično, nevesta donosila prilikom udaje, i oni su se koristili samo u izuzetnim prilikama.

              Na kraju dolazi tužan trenutak opraštanja sa zemljskim  životom. Hrišćani vjeruju da je smrt prelazak u večni nebeski život. Uobičajena je pojava da se stariji ljudi unapred spremaju za smrt. Neki to sasvim trezveno shvataju, ali većina još i tumači kao Božije davanje. Teži bolesnici ponekad mole boga za smrt. Vest o smrti brzo prostruji do rodbine i selom. Okupljaju se najbliži, izjavljuju saučešće i dogovaraju o pripremi i svemu što je vezano za sahranu. Sahrana se ne obavlja dok ne prođe 24 časa, a pokojnik se nikada ne ostavlja sam, i u prostoriji uvek neko bdije. U Belanovici i okolnim selima nema kapele pa pokojnik ostaje u svojoj kući do sahrane.